Gavrilo Princip je sahranjen četiri puta. Prvi put u neobeleženi grob, neposredno nakon što je izdahnuo 28. aprila 1918. godine, u tvrđavi-zatvoru Terezin. Naredne godine sahranjen je ponovo. Ako je prvi put pokopan kako bi sećanje na njega izbledelo, ovoga puta je premešten na počasno mesto kako se na njegovo delo ne bi zaboravilo.
Gradonačelnik Terezina ustupio je svoju porodičnu grobnicu ne samo Principu već i drugim Srbima koji su preminuli u zatvorima u Austriji i Češkoj, nakon što ih je tu poslala presuda Sarajevskog suda iz jeseni 1914 – Trifku Grabežu, Nedeljku Čabrinoviću, Mitru i Neđi Keroviću i Jakovu Miloviću. Prvi grobovi Principa i njegovih drugova nisu ostali neobeleženi. Na mestu gde su bili sahranjeni postavljeni su krstovi sa njihovim imenima i natpisom srbský trpitel – „srpski mučenik”.
Treći put su svi oni sahranjeni u Sarajevu 1920. godine. Ceremonija je bila grandiozna. Vagon sa posmrtnim ostacima koji je vozom stigao iz Terezina snalažljive Sarajlije prebacili su na tramvajske šine, tako da nije stigao do železničke stanice, već do centra grada. Povorka je, nimalo slučajno, prošla ulicom gde se dogodio atentat. Ulica se 1914. godine zvala Ulica Franca Jozefa, a 1920. godine – Ulica kralja Petra. Posmrtni ostaci pripadnika Mlade Bosne su 7. jula 1920. godine sahranjeni u zajedničkoj grobnici.
Godine 1939, one u kojoj je izbio Drugi svetski rat, Princip je premešten još jednom, na mesto gde se njegovi ostaci nalaze i danas, u Kapelu vidovdanskih heroja koja je izgrađena po nacrtu Aleksandra Deroka na groblju na sarajevskom Koševu. Pored Principa, tu su sahranjeni i Bogdan Žerajić, Trifko Grabež, Vladimir Gaćinović, Danilo Ilić, Mihajlo Miško Jovanović, Neđo Kerović, Mitar Kerović, Jakov Milović, Marko Perin, Nedeljko Čabrinović, Veljko Čubrilović.
Spomen-ploče
Na mestu sa koga je 28. juna 1914. Gavrilo Princip pucao na austrougarskog prestolonaslednika stajalo je ukupno pet spomen-ploča. Prva je postavljena 1916. godine i jedina je koja je posvećena Francu Ferdinandu. Na njoj je pisalo: „Poginuše na ovom raskršću mučeničkom smrću od ubojničke ruke prijestolonašljednik nadvojvoda Franjo Ferdinand i supruga mu vojvotkinja Sofija Hohenberg.“
Spomen-ploča je bila deo spomeničkog kompleksa, koji je 1917. godine proširen gvozdenom tablom postavljenom na mesto gde se nalazio Ferdinandov automobil u trenutku Principovog pucnja, na kojoj je pisalo: „HOC LOCO DIE 28. JUNII 1914. VITAM ET SANGUINEM FUDERUNT PRO DEO ET PATRIA FRANCISCUS FERDINANDUS ARCHIDUX EJUSQUE UXOR DUCISSA SOPHIA DE HOHENBERG“ („Na ovom mestu 28. juna 1914. godine dali su živote i prolili krv za Boga i Domovinu nadvojvoda Franc Ferdinand i njegova supruga vojvotkinja Sofija od Hohenberga). Ključni deo kompleksa predstavljao je dvostubni spomenik postavljen na samoj obali Miljacke. Ovaj spomenik je demontiran krajem 1918. godine.
Prva od četiri spomen-ploče posvećene Principu postavljena je 1928. godine, a ostale 1945, 1953. i 2004. godine. Značaj atentata nije prolazio, a ploče su skidane i u mirnodopsko i u ratno vreme.
Prva ploča, postavljena 1928 godine, trebalo je da se svečano predstavi javnosti prvog decembra te godine, na dan kada je, deset godina ranije, stvorena Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca, čemu je i Princip težio. Na njoj je pisalo: „Na ovom istorijskom mjestu Gavrilo Princip navijesti slobodu na Vidov-dan 15. (28.) juna 1914“.
Svečano otkrivanje ploče ipak se nije desilo tada, već 2. februara 1930. godine, uoči petnaeste godišnjice izvršenja smrtne kazne nad Veljkom Čubrilovićem, Miškom Jovanovićem i Danilom Ilićem, 1915. godine.
Stidljivo sećanje
Kraljevina Jugoslavija se stidljivo odnosila prema sećanju na Principa. Pitanje ratne krivice bilo je u međuratnoj Evropi aktuelno i svako javno slavljenje Principovog čina predstavljalo je diplomatski auto-gol. Iz tog razloga je i do svečanog otkrivanja ploče došlo nakon kompromisnog dogovora sa vlastima, u vreme Šestojanuarske diktature, kada je svaka vrsta skupova, koji su se mogli okarakterisati kao politički, bila strogo kontrolisana.
Dnevni listovi su izveštavali o „tribini“ koja je na svečanosti otkrivanja ploče u Sarajevu bila postavljena februara 1930. Međutim, fotografije otkrivaju da se radilo tek o nekoj vrsti blagog uzvišenja, ali i da se okupio ogroman broj ljudi. Čitava Ulica kralja Petra i Obala vojvode Stepe bile su pune. Vlasti su otkrivanje ploče dozvolile uz uslov da ne bude govora.
Iz toga razloga je obraćanje Vasilja Grđića, nacionalnog radnika dugog staža i uticajnog sekretara društva „Prosvjeta“, bilo kratko: „Narode, sastali smo se da odamo poštu najvećem od nas. Danas najdostojnije se odaje pošta ćutanjem.“ Po svedočenju Cvetka Popovića, jednog od atentatora na Ferdinanda koji je preživeo rat, Grđić je posle dva minuta dodao: „Slava heroju Gavrilu Principu.“
Rođendanski poklon
Mnogo je epizoda koje Drugi svetski rat prikazuju kao nastavak Prvog. Nemačka je 1941. primorala Francusku da potpiše kapitulaciju u istom onom vagonu u kome je Nemačka to učinila 1918. godine. Pokorena Kraljevina Jugoslavija je u Beogradu 1941. potpisala kapitulaciju u zgradi nekadašnje ambasade Čehoslovačke, zemlje koja je takođe slavila delo koje je učinio Princip.
Istoga dana kada je potpisana kapitulacija, 17. aprila 1941, Nemci su ušli u Sarajevo.
Ploča posvećena Principu bila je skinuta, a potom i svečano uručena Adolfu Hitleru kao rođendanski poklon, 20. aprila. Primopredaju je zabeležio Hitlerov lični fotograf Hajnrih Hofman. Teško da je moglo biti snažnije simbolike.
O postojanju te fotografije pisao je Dušan Glišović u svom delu Ivo Andrić, Kraljevina Jugoslavija i Treći Rajh. Njenu istoriju je detaljno istražio Muharem Bazdulj, i opisao u tekstu objavljenom u nedeljniku „Vreme“ 31. oktobra 2013. pod naslovom „Neispričana priča iz Drugog svetskog rata: Hitlerova osveta Mladoj Bosni” (OVDE), što ju je vratilo u fokus pažnje i domaće i strane javnosti.
Ploča je tokom Drugog svetskog rata bila izložena u berlinskom Vojnom muzeju. Preživele fotografije iz 1941. godine je prikazuju izloženu pored jugoslovenskih uniformi i brojnih vojnih zastava zaplenjenih od vojski poraženih zemalja, ali njena kasnija sudbina ostala je nejasna.
Sudbina nakon rata
Detalje o sudbini ploče nakon rata otkriva marljiv rad nekoliko službenika FNRJ koji su se bavili potragom za stvarima koje su tokom rata odnete iz Jugoslavije. Sve je počelo pismom strugara Ilije Todorovića iz Kovina. Nejasno je kako i zbog kojih razloga, ali Ilija je tokom rata u Berlinu posetio Zeughaus (danas Istorijski muzej Nemačke) i „svojim očima video izloženu tablu“, a u pismu vlastima je napisao i da želi da se ona vrati.
Nakon toga, Vojna misija FNRJ u Berlinu dobila je 14. oktobra 1946. godine rukom pisani izveštaj na latinici, nečitkog potpisa, u kome autor tvrdi da je bio u kontaktu sa pojedincem koji je bio upoznat sa sudbinom ploče. U izveštaju stoji: „Još mi je rekao, da je [nečitko] spomen ploča bila nešto malo oštećena, ali da je navodno ovde u Berlinu popravljena.“
Ne bi bilo iznenađenje i da je ploča potpuno uništena u Berlinu, s obzirom da je unutrašnjost nekadašnjeg Vojnog muzeja imala samo stakleni krov, a taj deo Berlina je teško razoren savezničkim bombardovanjem, kao i u vreme bitke za Berlin. Zeughaus je obnovljen početkom 1950-ih. Preko puta nalazio se Berliner Schloss, jedna od najvažnijih palata Hoencolerna, koja će od temelja biti ponovo izgrađena tek pre nekoliko godina.
Traganje za pločom
Vojna misija FNRJ je očigledno nastavila da radi kako bi povratila ploču. Šef vojne misije general-lajtnant Jaka Avšič javlja u Beograd 3. decembra 1946. da je ploča u Jugoslovenskoj vojnoj misiji u Berlinu. Imao ju je kod sebe već skoro mesec dana, jer je izdao potvrdu da je ploču preuzeo 6. novembra. Komitet za kulturu i umetnost FNRJ iz Beograda Vojnoj misiji u Berlinu užurbano javlja da ploču pošalju na njihovu adresu, Terazije br. 26. Međutim, ona je uskoro izgubljena po drugi put. Kako ploča nije stizala, počela je potraga za njom.
Vojna misija u Berlinu je izdala naređenje da se ploča pošalje za Jugoslaviju u maju 1947. godine. Iz Berlina javljaju Beogradu da su je poslali, ali da u arhivi nema traga kada, kako i kome. U ovim izveštajima nalazimo i da je ploča imala pozlaćena slova, što se nije moglo videti na crno-belim fotografijama.
Potraga se nastavila. Komitet za kulturu obratio se Komandi pozadine Jugoslovenske armije, koja je bila nadležna za prijem svih objekata iz Nemačke. Službenik Komiteta za kulturu je pisao: „Pošto je ovo stvar koja ima veliku istorijsku vrednost, i koja treba da bude vraćena na svoje mesto, to Reparacioni zavod moli Komandu pozadine JA da brižljivo ispita da li je u nekom od transporta koji su došli iz Nemačke bila i ova ploča.“
U januaru 1948. godine inženjer Ivan Orović javlja iz Berlina da je ploča sigurno poslata u februaru 1947. godine i to „Sarajevskom muzeju“. Komitet za Kulturu odmah je kontaktirao Ministarstvo prosvete u Sarajevu da istraži slučaj. Iz Sarajeva javljaju da u Zemaljskom muzeju nikada nije bila, a nema je ni u drugim muzejima u gradu.
Prebacivanje odgovornosti
Potraga se usmerila ka kapetanu Karlu Golobu, koji je bio zadužen da ploču pošalje iz Berlina. Sa Golobom je razgovarano tek početkom 1949. godine, kada je on bio službenik Komisije za nabavku i raspodelu nameštaja pri Ministarstvu narodne odbrane. Golob je mogući krivac za novi nestanak ploče. Naime, postoje i druga pisma koja postavljaju pitanja lokacije različitih predmeta za koje je Golob bio zadužen.
Golob je pitanje nestanka ploče prebacio na „špeditora“, Bena Kunavera. „Ne sjećam se s kojom ekipom je ploča bila poslata“, dodao je. Nova preporuka je bila da se krene sa potragom u neka od „slagališta generalštaba“ ili u Ministarstvu inostranih dela.
Pronađen je i Beno Kunaver koji je potvrdio da je ploču poslao kamionom za Beograd. Kamionom su vozila dva šofera, Pavle Zabernik i Ivan Štrajnaher. No, Kunaver se nije setio gde je ploča odneta, rekao je: „Poslali smo to direktno jednom od ministarstava nadležnih za takve stvari… Ne mogu da se setim, ali verovatno Ministarstvu spoljnih poslova.“
U međuvremenu, već u maju 1945. godine u Sarajevu, na mestu atentata postavljena je nova ploča. Na njoj je pisalo: „U znak vječite zahvalnosti Gavrilu Principu i njegovim drugovima borcima protiv germanskih osvajača posvećuje ovu ploču omladina Bosne i Hercegovine, Sarajevo 7. maja 1945“.
Tragovi u vremenu
Lokacija spomen-ploče Gavrilu Principu skinute 1941. i odnesene Adolfu Hitleru i danas nije poznata. Međutim, postoji potvrda da je ona bila u Sarajevu, i to iz 1969. godine. Učesnik atentata Cvetko Popović naveo je da se ploča „razbijena u četiri komada“ nalazi u zbirci Muzeja Mlade Bosne.
Cvetko Popović je imao prilike da bude dobro upućen jer je i sam bio muzejski radnik, načelnik prirodnjačke kolekcije Zemaljskog muzeja u Sarajevu. Ako je ploča zaista stigla u Sarajevo, nepoznato je kada je to bilo, baš kao što je nepoznato i kada joj se ponovo gubi trag.
Mogući trag je pisanje lista „Borba“ 28. juna 1951. godine. U tekstu posvećenom kulturnim institucijama u Sarajevu navodi se: „No Gradski muzej još ne može da vidi svako. Za ogroman materijal potrebno je dosta soba, dosta vitrina. A njih nema. Mnoge dragocenosti zato još leže upakovane u teškim sanducima.“ Možda se tu nalazila i Principova ploča.
Pojavljivanje u Austriji
Inače, pre nekoliko godina na sajtu Narodne biblioteke Austrije pojavila se fotografija table. Istaknuto da je snimljena u Sarajevu „oko 1950-te”. Fotografija je u međuvremenu sklonjena sa sajta biblioteke. Iako potpuno poređenje nije moguće, deluje verovatnije da je i ova fotografija snimljena u Zeughaus-u. Baš kao i na poznatim fotografijama ploče snimljenim u Berlinu i na ovoj se vide delovi svetlog papira, verovatno legende koja je opisivala šta se na njoj nalazi, koji se nalazio tik iznad sredine ploče.
U zgradi u kojoj se nalazila Šilerova radnja ispred koje je Princip pucao, 1953. godine otvoren je Muzej Mlade Bosne, a spomen-ploča iz 1945. zamenjena je novom. Na ovoj „trećoj“ ploči pisalo je: „Sa ovoga mjesta 28. juna 1914. godine Gavrilo Princip svojim pucnjem izrazi narodni protest protiv tiranije i vjekovnu težnju naših naroda za slobodom“.
Ova ploča potrajala je do 1994. godine, kada je razbijena. Nekadašnji Muzej Mlade Bosne je potom preimenovan u Muzej „Sarajevo 1878-1918“, i u njemu se danas nalazi deo Muzeja Sarajeva posvećen periodu austrougarske okupacije.
Ploča koja danas stoji na mestu Sarajevskog atentata postavljena je 2004. godine. Ona je prva sa neutralnim tekstom i sa prevodom na engleski jezik (to mesto je i turistička atrakcija): „Sa ovog mjesta 28. juna 1914. Gavrilo Princip je izvršio atentat na austrougarskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda i njegovu suprugu Sofiju“.
