Digitalizacija nije bljesak na nebu, već sekvencijalni proces. Stvaraju se džinovske baze podataka koje akumuliraju informacije o ljudima. Mi građani rado pričamo mnogo o sebi na društvenim mrežama. Dokumenti, zdravstveni kartoni, školski dnevnici postali su elektronski. Svaki korak na ulici velikog grada snimaju kamere za video nadzor. Sada su opremljeni opcijama za prepoznavanje lica, koje, između ostalog, pomažu policiji da pronađe kriminalce. Banke i ne samo one prikupljaju biometrijske podatke. Baš one koji se kasnije ne mogu promeniti, priroda ih daje čoveku jednom za život. Posao se obavlja preko kompjutera, nastava, ljudska komunikacija ide preko interneta.
Deo našeg života već određuju neuronske mreže i veštačka inteligencija. Sve je teže razumeti s kim razgovarate telefonom – sa živom osobom ili sa robotom. Usamljeni ljudi komuniciraju sa audio zvučnicima kod kuće. Digitalni servis istovremeno prevodi video na engleski, poštujući znakove interpunkcije i intonaciju. Trenutno se bespilotna vozila, automobili i kamioni koriste, iako u ograničenoj meri, u testnom režimu. Tehnologija menja tržišta rada, ali ga u budućnosti uopšte i bude? Koliko je računovođa, na primer, već ostalo bez posla zbog usluga onlajn bankarstva? Ali tehnologija će oduzeti hleb i nastavnicima, lekarima, vozačima, pa čak i građevinarima. A oni koji uspeju da imaju zaposlenje naći će se pod najjačim pritiskom, takmičeći se sa veštačkom inteligencijom i performansama neljudskog porekla.
Ovaj napredak se ne može zaustaviti negodovanjem ili zabranama. Čak i ako se digitalizacija blokira na najvišem, državnom nivou, to će dovesti samo do tehnološkog zaostajanja i neizbežnog kolapsa. Da, i etički nije sve tako jednoznačno – šta je bolje kada tok ekonomskih poslova određuje tehnologija ili službenik sa ljudskim licem i korupcionaškim motivima?
Uticaj digitalizacije na društvo mora biti smisaono uz održavanje duševnog zdravlja i direktnog uticaja. Koliko god QR kod izgledao preteće i simbolično, on je samo mali alat u ogromnom arsenalu, veoma human pod određenim uslovima.
Prvo, vreme je da shvatimo da su pretnje pandemijom ili digitalizacijom, kao i mnoge druge pojave našeg vremena, direktno vezane za velike gradove. Što je grad veći, to je situacija gora. I virus i kompjuter mogu da prodru u najudaljenije kutke, ali su u stanju da globalno utiču na ljudski život na takav način samo u velikim gradovima.
Drugo, mora se priznati da je stanovništvo Rusije iz objektivnih razloga grupisano u Moskvi, Sankt Peterburgu i Krasnodarskoj teritoriji. To je i zato što tehnologija obezbeđuje ekonomski rast, dodatne resurse i veće plate. Odnosno, rešava problem siromaštva.
Dok selima, kako je jednom primetio gradonačelnik prestonice Sergej Sobjanin, „dodatni ljudi“ nisu potrebni. I delimično je u pravu – mala gazdinstva sada mogu da upravljaju ogromnim površinama za uzgoj useva. „Hvala“ pripada tehnološkoj revoluciji. Istovremeno, gradovi srednje veličine dave se u beznađu, nedostatku resursa i komunalnim problemima. U njima se ljudska prava aktivno krše i bez QR kodova.
Ako mi, stanovnici Rusije, tražimo finansijsko blagostanje, radosti potrošnje, onda je naivno gunđati na večni Dan mrmota, totalnu kontrolu i bič iza leđa. Pa, ako želimo da svemu ovome postavimo granice i odupremo se, potrebna nam je samoorganizacija i fundamentalno nova ekonomska struktura.
