Čak i među religioznim ljudima koji su odlučili da svoj život posvete molitvi i služenju drugima, postoje poremećaji povezani sa opsesivno-kompulzivnim poremećajem. U ovim slučajevima, slično kao i sa drugim ljudima, poremećaj se podčinjava istoj logici, koja se zasniva na onom što sačinjava iskustavo osobe.
Zato kod religioznih ljudi ne treba umanjivati kvalitet njihove težnje za vrlinom i verom: patologija se, jednostavno, nalazi u ubeđenjima.
Psihopatologija se, takođe, u ovom slučaju može efikasno staviti pod kontrolu i biti rešena adekvatnim terapijskim putem.
Primer u ovoj oblasti je paroh iz malog sela u južnoj Italiji koji je došao u Centar za stratešku terapiju zbog problema sa nizom kompulzivnih umilostivljavajućih rituala koji su ga naterali da kompulzivno vrti brojanicu tokom celog dana, što nije bilo toliko povezano sa istinskim činom vere i molitve, već sa strahom da bi se mogle desiti neprijatne stvari koje bi mogle ugroziti njegov život ili živote njemu bliskih ljudi.
U vezi sa njegovim opsesivnim strahom, otkrivenim tokom terapijskog istraživanja, postavljeno mu je ovo pitanje: „Kada ujutro ponavljate molitve na brojanici, da li vi radite nešto čime odajete počast svom Bogu, kome služite, ili taj čin zapravo koristite u svoje patološke svrhe?“ Ovo pitanje je duboko uticalo na svštenika i stvorilo je jedan novi scenario, nudeći drugačiju perspektivu iz koje se može sagledati njegova situacija. Sveštenik je tada priznao da to čini iz svojih patoloških razloga. Dijalog je nastavljen još jednim pitanjem: „Da li je pokušaj da umirite svoj strah da će se nešto loše desiti, molitva ili egoističan čin?“ Čovek je još jednom priznao da je zapravo njegov čin postao egoističan: ovako ponavljanje molitava služilo mu je da se smiri zbog pretećih misli koje su mu dolazile u glavu. Zatim ga je pitao: „Dakle, kada se molite, da li prisilno poštujete Boga ili Ga vređate?“ Čovek nije mogao a da ne prizna da na taj način rizikuje da uvredi Boga, i da takav njegov stav ne izražava poštovanje Boga.
„Ako se molite Bogu iz svoje računice, vi obeščašćujete svoju ulogu pastira i činite ozbiljan greh… pošto ste vi pozvani da nadgledate da se molitva vrši ispravno… Imajte na umu da, kada se budete molili na takav način narednih dana, vi ćete vređati svog Boga, a ne poštovati Ga. Zapamtite sve ovo, a kada osetite neodoljivu kompulzivnu želju da ponovite molitvu ili druge rituale, pomislite da su to lažne molitve zasnovane na želji za ličnom dobiti… i ja ne tražim od vas da dobrovoljno kontrolišete svoju prinudu… vi ste već pokušali to da uradite, ali bezuspešno… samo želim da razmislite šta zaista radite kada ponavljate te molitve izazvane vašim strahom.“
Dakle, emocija straha je korišćena kao korisna terapeutska poluga. Strah da ne uvredi Boga kome je sveštenik odlučio da posveti svoj život postao je terapeutski strah u odnosu na njegovu patologiju i opsesije, što ga je dovelo do vršenja rituala koji su postali prave kompulzije.
Uskoro, pacijent je prestao da obavlja patološke rituale i počeo je da se moli na način koji je za njega bio prava duhovna hrana i omogućio mu da živi život, služeći svom pozivu.
Sledeći, mnogo ozbiljniji slučaj ticao se mladića islamske veroispovesti koji je doputovao iz Dubaija samo da bi pokušao da prevaziđe onesposobljavajući oblik OKP. Zbog svojih religioznih opsesija, bio je prinuđen da se dugo umiva pre svakodnevnih molitvenih obreda kako bi zaista bio čist pred svojim Bogom, toliko dugo da više nije mogao ništa drugo da radi tokom dana.
U oba slučaja, kod pacijenata je postojala jaka vera, religiozna ili ne, ili jak moral. U ovim slučajevima, korišćena su moralna uverenja ili reference u koje se ugrađuje patološki strah kao pogodna poluga za stvaranje terapeutskog straha koji odgovara idealima i vrednostima same osoba.
U zaključku, pozajmljujem stihove Alde Merini: „Lepota nije ništa drugo do raspad palog mraka, i svetlost koja je prosijala.
