U mojih, više od 25 godina svešteničkog staža, prisustvovao sam smrti ili sahrani više od 300 ljudi. Uključujem tu i smrt mog oca. Ovde ću izneti lekcije, dobre i loše, koje sam iz toga izvukao.
Pre svega, tata je imao doživotni strah od smrti. Nije želeo da priča o tome, nije hteo da razmišlja o životnom osiguranju ili testamentu ili bilo čemu sličnom. Veoma je teško podnosio kada su porodica ili prijatelji umirali. Drugo, tata je bio pobožni pravoslavni hrišćanin. Pevao je u horu svake nedelje sve do nekoliko nedelja pre smrti. Uvek je bio u crkvi. Znao je mnoge stihove iz Svetog pisma. Stranice njegove Biblije i molitvenika bile su izlizane od upotrebe. Tata je voleo da ide u crkvu. Palio je sveću pred našim ikonama kod kuće svakog jutra, bez prestanka.
Ali zato nije bio revnosan u odlasku kod lekara koliko je trebalo da bude. Preživeo je rak prostate u svojim 60-im godinama. Međutim, nikada nije išao na kolonoskopiju sve do svoje 76. godine, što mu se vratilo kao rak debelog creva 4. stadijuma. Dakle, prva lekcija od mog tate – ako imate više od 50 godina, uradite kolonoskopiju. Niko ne bi trebalo da umre od raka debelog creva.
Tata je živeo oko 30 meseci sa rakom debelog creva, što je oko 12 meseci duže nego što su mu dali. Definitivno je bio borac. I većinu tog vremena je zapravo bilo dobro, on je i dalje živeo i pretpostavljao da će pobediti rak.
U maju 2014. tata je bio u bolnici i stvari su počele da se pogoršavaju, što se njegovog zdravlja tiče. Brat mi je javio da treba da dođem kući jer mu se bliži kraj i ako želim da vidim tatu dok je još svestan, ovo je vreme da dođem. Rekao sam tati da dolazim, a on se naljutio na mene. „Svi doktori greše“, rekao je, „biću dobro“. Uprkos njegovim prigovorima, odleteo sam kući u sredu ali je tata bio već izašao iz bolnice dok sam ja još uvek bio na putu, tako da sam ga video kod naše kuće. Sledećeg dana je bilo Vaznesenje i pitao sam tatu da li želi da ide u crkvu. Rekao je da želi da ide u svoju, već u drugu crkvu u istom kraju zato što nije želeo da njegovi prijatelji saznaju koliko je bolestan. Otišli smo u crkvu. Video me je poslednji put da služim Liturgiju i uspeo sam da ga pričestim.
Te noći me pitao da li možemo da razgovaramo. Rekao je: „Sine, mislim da ću umreti, i bojim se da umrem. Hoćeš li mi pomoći da se ne plašim“? Odgovorio sam mu: „Tata, razgovaraću s tobom, koliko budem mogao kao sveštenik, a ne kao tvoj sin“. Pošto se složio, pitao sam ga: „Tata, da li veruješ u Boga?“ Rekao je: „Da, verujem u Boga“. Pitao sam ga: „Šta veruješ o Bogu?“ A on je odgovorio: „Nisam siguran“. Ovo je bila druga lekcija koju sam naučio. Ovde je bio moj tata, koji je svake nedelje išao u crkvu, koji je pevao u horu, koji je radio sve što se nadamo da će naši parohijani da rade, koji ima jednog sina koji je sveštenik, a drugog koji je predsednik parohijskog saveta svoje parohije, i sada, na kraju svog života bio je ne samo uplašen, već i zbunjen u šta je zapravo verovao. Ovo je za mene kao sveštenika bio trenutak kada se „pali lampica“. Moramo da uradimo mnogo bolji posao u podučavanju ljudi i o životu i smrti. S druge strane, iz nesvešteničke perspektive, i ljudi bi trebalo da budu bolji učenici, da se zainteresuju i postavljaju pitanja, te da ulože više vremena i traže odgovore.
Dugi niz godina bio sam direktor našeg letnjeg kampa Metropolis, a jedna od mojih obaveza bila je pisanje nastavnog plana i programa. Rekao sam mu: „Tata, imaš sreće, naša tema ovogodišnjeg letnjeg kampa je Vera, i ono u šta verujemo, a ja sam radio na tome dok sam se vozio avionom. Tako da sam izbacio nastavni plan i program i prošli smo kroz Veru i u šta verujemo, zašto umiremo, kuda idemo posle smrti, šta se dešava sa našom dušom… Kada smo završili, rekao je: „Sada razumem smrt, ali kako da se pripremim?“ Pitao sam ga: „Jesi li ikada išao na ispovest“ i objasnio šta je ispovest. Rekao je da nikada nije bio. Predložio sam da pozovemo sveštenika da dođe da čuje njegovu ispovest. Pogledao me i rekao: „Ti si sveštenik, rekao si da nisi moj sin večeras. Čućeš onda moju ispovest“.
Bilo mi je nezgodno, ali sam obukao epitrahilj i seo pored njega, sa desne strane, kao i kod drugih ispovesti koje čujem. Ne sećam se ničega od onoga što je rekao, jer se nikada ne sećam ničega što sam čuo na ispovesti. Sve čega se sećam je kada smo završili, rekao mi je „Oče (uvek me je zvao imenom, ali u skladu sa temom večeri, zvao me je „Oče“, nešto što je retko radio), hajde na tvoja kolena ovde pored mene, i moli se da umrem. Jer ako sada umrem, spreman sam”. Zatim je dodao: „Stavrose, hvala ti što si učinio da se ne plašim smrti. Voleo bih da sam imao ovaj razgovor s tobom pre trideset godina, jer ne bih proveo svoje starije godine u strahu od smrti. Sine, bio sam tako tužan kada si otišao u sveštenstvo, a nisi često dolazio kući. Ali ovo čini sve vrednim. Tvoj (mlađi) brat je bio kao moj prvorođeni sin, pomagao je i brinuo o meni celog života, a ti sine, došao si da se pobrineš o meni u smrti”. Bio je to najbolji razgovor koji sam ikada imao sa svojim tatom. Pitao sam ga hoće li da ja služim na njegovoj sahrani, ili da sedim na klupi sa mamom i mlađim bratom. Rekao je: „Nisam te dao u crkvu da bi sedeo na klupama i gledao kako me neko drugi sahranjuje. Ti ćeš to da uradiš, postaraj se da izgleda dobro i molim te, ne plači kada to radiš. Budi sveštenik na mojoj sahrani”.
Završili smo razgovor. Ohrabrio sam ga da pozove svoje prijatelje i pusti ih da dođu u kuću da se pozdrave. Rekao sam mu da su ga ti ljudi voleli ceo život i da bi trebalo da se tako i da se oproste. Konačno je odlučio da kaže svim prijateljima. Potpisao je i DNR i papire za hospis, kako bi mogao da umre kod kuće, što je i učinio.
Treća lekcija koju sam naučio iz očeve smrti, bila je da je on našao svoj spas u načinu na koji je umro. Šta hoću da kažem pod tim? Pre dve hiljade godina, da je neko išao na Golgotu, video bi Isusa, mladića koji je živeo Svoj život čineći dobra dela – čineći čuda, poučavajući, družeći se sa potlačenim – kako je ubijen na najgnusniji način. Neko bi se mogao zapitati „šta je poenta ovoga?“ Dve hiljade godina kasnije, znamo da je ono što se dogodilo na Golgoti otvorilo vrata raja za milijarde ljudi koji veruju u Isusa Hrista kao Sina Božijeg i kroz Njegovu žrtvu su pronašli svrhu, smisao i konačno spasenje. Za mog tatu, dok je sedeo tamo u trenirkama sa kateterom i u očiglednoj nelagodi, pitao sam se zašto rak, zašto ovako? A odgovor je sada, retrospektivno, bio da je tata u svojoj patnji pronašao SVOJ spas.
Zamolio sam brata i mamu da mi daju malo privatnosti sa tatom, što su i učinili. Rekao sam mu da ga volim i zahvalio mu se što je moj tata, molio sam se za njega, pevali smo himnu Svetog Nikole, njegovog zaštitnika. I poslednje što sam uradio je da sam kleknuo na kolena, poput likova iz Starog zaveta — Isaka, Jakova, Josifa, Isusa Navina i mnogih drugih — i zamolio oca da stavi ruku na moju glavu i da mi da njegov blagoslov. Njegove reči bile su: „na ehis tin efhi mou“, grčki izraz koji znači „imaš moj blagoslov“. Poljubio sam mu ruku, ustao i tiho izašao, a ušao je moj brat i seo kraj oca. I tata i ja smo plakali tokom ovog razgovora, ali smo se oboje osećali spokojno kada smo završili. Četvrta lekcija — recite šta želite, oprostite se, recite zbogom…
Posle pozdrava, vratio sam se na Floridu u Los Anđeles, gde sam živeo i radio. Tata je poživeo nešto više od 16 dana nakon našeg rastanka u toku kojih smo imali još nekoliko zanimljivih razgovora. Rekao mi je da je imao dva značajna sna. U jednom snu trčao je kroz luku Hanija, grad na Kritu u kome je odrastao. Ljudi su ga vikali da ide da uhvati svoj čamac, da odlazi. Rekao mi je da misli da je san bio čudan, jer nikada nije imao čamac. Odgovorio sam mu da sam i sam sanjao da on izlazi iz ovog života i da Bog dolazi po njega, kao čamac koji isplovljava iz luke na Kritu, da tata treba da trči do čamca i da se popne na njega. U drugom snu mi je rekao da stoji ispred Carskih vrata oltara u parohiji koju je pohađao, a da je naša mama stajala malo dalje od njega i da ga neko poziva da prođe kroz Carske dveri, a on se nećkao tvrdeći da kroz njih prolazi samo sveštenstvo. Rekao sam mu da Kraljevske dveri predstavljaju vrata raja, da mama neće još umreti i da treba da je sluša i prođe kroz njih. Kakve je neverovatne snove imao moj tata! Nikad ne sanjam takve snove.
Moji poslednji razgovori sa tatom uopšte nisu bili dugački. Progunđao bi nekoliko reči, ne rekavši mnogo. Međutim, već sam imao svoj oproštajni razgovor sa njim, tako da mi ovi razgovori nisu bili toliko važni. Na Dan očeva 2014., poslao sam mami poruku za vreme Liturgije (retko to radim, neprikladno je pisati u crkvi, ali sam tog dana napravio izuzetak) i pitao je da li želi da ponovo dođem kući, s obzirom da tata nije još preminuo. Međutim, ona mi reče da je tata gledao službu na lajvstrimu i da je rekao da ne želi da umre na Dan očeva, jer, nije hteo da nam pokvari dan. Izgovorio je Simvol vere sa mnom te nedelje. Posle toga više nije progovorio ni reč. Njegove poslednje reči bile su : „Očekujem vaskrsenje mrtvih i život budućeg veka. Amin.” (Službeni prevod Nikejske vere, grčka pravoslavna arhiepiskopija Amerike, kako se nalazi u knjizi Božanske Liturgije, str. 47)
Nakon što je izgovorio Simvol vere, tata je zatvorio oči i upokojio se. Preminuo je nešto posle 1:00 po pacifičkom vremenu (4:00 kada sam bio na Floridi) u ponedeljak, 16. juna 2014. Zaista, preživeo je Dan očeva.
Leteći avionom na njegovu sahranu, plakao sam celim putem. Nekoliko puta prolazio kroz celu sahranu u svojoj glavi i svaki put plakao. Ali kada sam, nekoliko dana kasnije, radio pravu sahranu svog oca, nisam plakao. Njegova želja na dan sahrane budem u ulozi sveštenika, a ne njegovog sina, je ispunjena. Nešto zaista lepo se dešava kada kao sveštenik zakoračim pred oltar u odeždi. Osećam se (većinu vremena) srećno, mirno, zadovoljno. I to sam sigurno osetio na tatinoj sahrani. Odvojio sam trenutak da budem sin — rekao sam ostalim sveštenicima koji su bili tamo da ću u vreme kada pevamo „Večnaja pamjat“ otići i stati u prvi red sa svojom porodicom, i to je bilo tokom hvalospeva da sam prolio nekoliko suza.
Jedna stvar koju sam zamolio tatu prilikom poslednje posete je da me, s vremena na vreme, poseti u snovima, da znam da je dobro. Otprilike jednom godišnje sanjam isti san o njemu. Sanjam da sam u Grčkoj pravoslavnoj crkvi Svetog Antonija u Pasadeni, tatinoj parohiji, i da sam u oltaru gde se oblačim da odslužim Liturgiju. Tata dolazi šepajući uz desni prolaz, žurim da ga pozdravim. Kažem „Tata, šta radiš ovde, izgledaš užasno.“ A on odgovara „Rekao si mi da te posetim s vremena na vreme da ti kažem da sam dobro“. „Ne izgledaš dobro“, odgovaram mu. A on će: „Veoma sam srećan gde sam. Bog mi je rekao da kada te posetim, moram da imam svoje staro, umorno telo, kako ne bi hteo da ostanem ovde s tobom. Dakle, želim da se vratim, jer sam veoma srećan tamo gde sam.” Kada se probudim iz ovog sna, otprilike jednom godišnje, uvek sam i ja srećan zato što je on srećan.
Bože, Imenom Tvojim spasi me, i silom Tvojom sudi mi. Bože, usliši molitvu moju, poslušaj reči usta mojih. Jer tuđinci ustadoše na me, i silnici zatražiše dušu moju, i ne postaviše Boga pred sobom. Jer, gle, Bog mi pomaže, i Gospod je zastupnik duši mojoj. Uzvrati zla neprijateljima mojim, istinom Tvojom istrebi ih. Dobrovoljno ću prineti žrtvu Tebi, ispovedaću Ime Tvoje, Gospode, jer je dobro. Jer si me izbavio od svake nevolje; i na neprijatelje moje (smelo) pogleda oko moje. (Psalam 53)
Večnaja pamjat, tata!
o. Stavros Akrotirijanakis
