Kad se desi nešto jako bolno, na ličnom ili kolektivnom planu, ljudi imaju poriv da se utišaju. Buku i samoisticanje barem privremeno zamenjuje zatišje i stišanost, svakodnevnu borbu za sopstvenu poziciju u društvu primirje. Dan žalosti obeležen restrikcijom javnih i medijskih sadržaja stoga nije samo konvencija, izražavanje pijeteta oštećenima, nego odgovara bazičnoj ljudskoj potrebi da racionalno osmisli i emotivno obradi. Čini nam se u tim trenucima nekako nepriličnim da se previše eksponiramo, da insistiramo na sopstvenoj važnosti, da stavljamo sebe u prvi plan.
Ljudi smo, saosećamo, ali nas i tuđa nesreća suočava sa sopstvenom krhkošću. Bol i nesreća u tom smislu imaju pedagošku dimenziju, što ne znači da su oni sami po sebi nešto dobro. Možemo reći da ništa na ovom svetu nije samo po sebi ni dobro ni loše, već su takve eventualne posledice po nas i druge, i to one suštinske, koje se tiču našeg napretka i razvoja, a sa hrišćanske tačke gledišta spasenja.
Ipak, za onog ko pati i za onog od kog se očekuje da ga uteši, sve to može da se učini kao prazna priča. Za sveštenike, umetnike, lekare ili psihologe najteže je da istinski pomognu onom koji pati. To je ono što se od njih očekuje, što je njihov proziv i – trebalo bi – njihov priziv, ono što je najveća proba samog smisla njihovog postojanja. Ali čak i svaki njihov uspeh na tom planu je samo privremen i uslovan, jer smrt svakako dolazi – i onom ko stoji pred sveštenikom, lekarom, umetnikom, psihologom, i njima samima.
Umetnici su tu u posebnom problemu, njihov položaj ja najpodložniji osporavanju. Sveštenik ima sakralni autoritet, zbog čega njegov učinak biva izmešten s one strane života i smrti. Ako nije pomogao „ovde“, verujemo da će svaki njegov čin biti od pomoći „tamo“; iza njega je autoritet vere i sveštenog trepeta, nepoznatog i nepojmljivog, ali i tradicijski verifikovanog. Autoritet lekara je u sposobnosti da smanji bol, ponekad olakša muke i produži život. Njegov autoritet je autoritet svojevrsnog sekularnog žreca, koji počiva na veri u nauku i mirenju s tim da se ne može pobediti smrt. Može se samo odložiti i put ka njoj olakšati.
A gde je tu umetnik? Nije uzalud rečeno ono o prestanku poezije posle Aušvica, ali ni ono, Handkeovo, da se baš posle Aušvica mora pevati, da pevanje baš tome služi. Da pomogne preživelima da razumeju, osmisle, nastave, prežive i ne slome se od temelja preživljenog.
Ne slomiti se od tereta nagomilanog iskustva, tog „gorkog taloga iskustva“ je izuzetno teško, a sav naš ovdašnji život, sav „svet ovaj“ upravo je taj talog iskustva, koji vučemo sa sobom kao vreću punu kamenja i đubreta na leđima. Kada poverujemo da je ta vreća postala deo nas, deo našeg tela, poneko i ponešto može da nam pomogne u tome da osvestimo da nije tako. Da smanjimo malo gomilanje u tu vreću, da se ponečega iz nje oslobodimo. Hrišćani veruju, ili bi trebalo da veruju, kako nas od svega toga, svog tog šuta, sve te rđe i blata, oslobađaju jedino svete tajne, našim pokajanjem i voljom Božijom.
Umetnost može da ima prednost u tome što ne frazira, ne nudi laka i direktna rešenja, već nas suočava sa iskustvom i ogledalom. Prepoznamo se, pa možda i pomognemo sebi, možda se malo otvorimo ka drugima. Reći onom koga nešto boli da misli pozitivno ili da stegne zube ili nešto slično ne znači mnogo. Čak ni pozivati se na Boga pred nekim ko u Boga ne veruje ili mu se u njegovog užasu čini beskrajno dalekim i tuđim, takođe može da bude samo besplodna retorika.
U bolu, svom i tuđem, treba malo poćutati i moliti se. Treba konkretno, što je konkretnije moguće pomoći, ako se i koliko može. Ne treba razgorevati strasti bilo koje vrste, ni kod sebe ni kod drugih, jer to je uvek lančana reakcija, koja samo umnožava patnju i bol. Bol se ne pobeđuje histerijom, pozivima na osvetu, pravdu, koliko ni okretanjem glave i emotivnom otupelošću.
Ako nam se ono što činimo u situaciji sveopštega kolapsa poretka i vrednosti čini uzaludnim, takođe ne treba da padamo u očajanje. Jer niko od nas nije gospodar realnosti, pozvan da spasava čitav svet. Mi smo mali i kratko smo ovde, činimo koliko možemo.
Trudimo se da ne budemo lažni, najpre da ne lažemo same sebe, koliko god to bilo teško. Ako nemaš reči utehe, ćuti. Razumi i saoseti, pomozi konkretno ako si u prilici. Ne misli na sebe. Nije neko nesrećan zato da bi ti postao heroj i spasilac, veliki u sopstvenim očima i očima sveta. Sve to prođe, a jedino što nas sigurno čeka je kapija smrti, kroz koju ćemo svi. Na putu ka kojoj treba da gledamo u svetlost, a ne osvrćemo se na ono to je bilo i sebe nekadašnjeg, kao Lotova žena. Smirimo se, oslobodimo se sebe, grandioznog sebe, i bol će biti manja. I naša i svih drugih, i celog sveta, koji ropće i zaudara u susret smrti. Ako i ne bude manja, bar ćemo znati da moramo da se nosimo sa njom, da je ne možemo izbeći, da istrpeti moramo, ali da izlaska ipak ima. A možda, za verujuće, i konačne pobede nad njom. Jer ima i nešto svetlosti, još u ovom svetu, a to budi nadu da ipak nije sve bilo uzalud.
Vladimir Kolarić za Kompas