Kažu da vreme leči sve. Ali nije vreme uvek lek.. lek je i sećanje. I evo nas, tačno 40 godina kasnije, kako se sećamo filma koji je govorio više pogledima nego rečima, više tišinom nego svim dijalogom..
Film Emira Kusturice, „Otac na službenom putu“, koji je te 1985. godine, doneo Zlatnu palmu iz Kana, bilo je kao kad dete iz komšiluka pobedi na svetskom prvenstvu, a mi se svi hvalimo da smo mu pozajmljivali loptu sa kojom je trenirao..
Taj film nije bio samo film.
To je bilo ogledalo u koje se niko nije usudio da se dugo zagleda.
To je bio album iz kojeg su vrištale slike koje smo svi pokušavali da zaboravimo, ali su one tvroglavo ostajale tu, u fiokama, dnevnim sobama, dnevnicima i pogrešnim šalama za večerom..
Za nas, koji smo tih godina rasli, ne baš kao deca, već kao svedoci epohe u kojoj su se porodične istine šaptale samo kad je televizor pojačan, taj film je bio prva dozvoljena istina.
Istina bez histerije.. Bez ideologije..
Samo sa bolom, smehom i onim Kusturičinim ludilom koje uvek zna kad treba da se zaustavi pre suze, da je zameni osmehom.
Sećam se, tada su mame gledale film s rukama na ustima, a očevi s rukama u krilu, gledajući u pod kad god bi neko pominjao partiju, logor, kaznu ili ljubav.
Jer najopasnije rečenice u tom filmu nisu bile političke, nego porodične.
„Tata je na službenom putu.“
Rečenica koja je bila i opravdanje i osuda..I laž i zaklon..I istina koju su znali svi, osim deteta.
I zato danas, četiri decenije kasnije, taj film ne gledamo samo kao umetnost, već kao dokument duše jednog naroda.
Naroda koji je znao da voli i kad ne sme, da peva i kad ga niko ne sluša, da izdrži i kad se od njega traži da zaboravi..
Zato, dragi naš Filme, srećan ti četrdeseti rođendan.
I hvala ti što si govorio kada mi nismo smeli.
I što si ćutao kad je to bilo najglasnije moguće.
