Зоран Милачић

Зоран Милачић, дипл. социјални радник, води Центар за заштиту одојчади, деце и омладине (познат као „Звечанска“) у Београду као директор. Ова установа социјалне заштите пружа кључну подршку деци и младима без адекватног родитељског старања, укључујући смештај и услуге превенције раздвајања породица.

Зоран Милачић руководи центром, који има седиште у Звечанској 7 на Савском Венцу, и надгледа Управни одбор предвођен Светланом Прошевски. Као стручњак за социјални рад, фокусира се на мисију обезбеђивања сигурне средине за децу без родитељског старања, уз неговање веза са породицом.

Услуге центра

Центар нуди смештајне услуге као што су домски смештај за децу од 7 до 26 година, станичарни за 0-18 година, прихватилиште за ургентну заштиту деце од 0-18 година са траумама злостављања и занемаривања, као и подршку мајкама, трудницама и малолетним мигрантима.

Превентивни програми укључују породичног сарадника, саветовалиште за децу и породицу, НАДЕЛ, СОС телефоне и подршку жртвама у судским поступцима. Такође пружа здравствену заштиту, укључујући медицинске и стоматолошке услуге.

Капацитети и организација

Укупан капацитет обухвата 184 места у домском смештају (7–26 година), 180 у станичарном (0–18), 62 у прихватилишту и прихватној станици (0–18), 11 у малој домској заједници, 20 за мајке/труднице са 20 места за децу, и 10 за мигранте. Центар има 7 објеката у Београду (Савски венац, Вождовац, Врачар) и 322 запослена, од чега 238 стручњака попут васпитача, психолога и лекара. Кроз центар је прошло око 33.000 деце.

Профил деце и трауме

Деца и млади долазе због угроженог права на породични живот – без родитељског старања, из породица у кризи, жртве злостављања, занемаривања или сведоци насиља. Прихват се фокусира на краткорочни третман траума, санирање последица и подршку породицама, уз рад тима од социјалних радника, психолога и васпитача.

Многи носе трауме од одвајања, губитка и нестабилности, што захтева дуготрајну бригу о менталном здрављу чак и након изласка из центра.

Недостатак љубави оставља дубље ожиљке од казне

Недовољна подршка детета, нарочито на емотивном плану, оставља последице које се често носе читавог живота. То није само педагошка или психолошка теза, већ свакодневна реалност са којом се сусрећу стручњаци у установама социјалне заштите. Управо о тим темама говорио је Зоран Милачић, директор Центра за заштиту одојчади, деце и омладине у Звечанској, у подкасту „Компас“.

Институција није дом

Иако су установе попут Звечанске неопходне у систему, боравак у институцији, како истиче Милачић, никада не може бити трајно и добро решење за дете.

„Немогућност живота у породици често је трауматичнија од неких облика занемаривања, не рачунајући оне најтеже као што су најтеже физичко кажњавање, сексуално узнемиравање итд.“, наглашава он, указујући да деца која су издвојена из породице у себи носе осећај беса, несигурности и неповерења.

Зато је један од најважнијих задатака запослених у прихватилишту процес детрауматизације – кроз рад, структуру, разговор и постепено грађење поверења. Поверење, како каже, мора да претходи сваком васпитном кораку.

Дете мора да зна ко је

Једна од кључних порука разговора јесте значај идентитета. За дете је, без обзира на околности, изузетно важно да зна своје корене.

Скривање истине, одлагање разговора или потпуно брисање прошлости не помажу детету да изгради стабилну личност. Напротив, прихватање детета са његовом прошлошћу показало се као основ за здрав развој.

Награда испред казне

Говорећи о васпитању, Милачић истиче да су награда и казна саставни део процеса, али да награда има далеко већу снагу.

Казна, како објашњава, не сме да подразумева понижавање, викање или било какав облик физичког кажњавања. Насупрот томе, позитивна мотивација, препознавање труда и јасни примери из окружења показују деци како да се носе са животним изазовима.

„Битније је поверење које се стиче и прихватање детета, да оно што радите за њега јесте из најбољих намера“, порука је која се провлачи кроз читав разговор.

Када систем успе

Једна од најупечатљивијих прича односи се на младића који је дошао из изразито дисфункционалне породице, са озбиљним ризиком да заврши у васпитно-поправној установи. Захваљујући правовременој подршци, завршио је школу, факултет и данас је – васпитач у истој установи која му је некада помогла.

То је, по речима Милачића, пример да систем може да функционише када постоји континуитет, стрпљење и стручан рад.

Усвојење је сложен процес

Посебан део разговора посвећен је процесу усвојења, који је, како наглашава, изузетно комплексан и осетљив. Процена подобности парова обично траје од три до пет месеци, али прави процес почиње тек након тога.

„Ми не тражимо дете за пар, већ за дете тражимо најадекватнији пар“, истиче Милачић, додајући да будући усвојитељи морају бити свесни свих ризика и изазова које та одлука носи.

Подршка породици као кључ решења

Саговорник подкаста „Компас“ указује да би највећи успех система био управо – спречавање издвајања детета из породице. За то је, међутим, неопходно постојање много више сервиса и услуга који би пружали подршку родитељима на време.

„Помоћи једној породици значи спасити један нормалан живот“, каже он, додајући да данашњи начин живота додатно оптерећује породичне односе и процес одрастања деце.

Тема о којој се мора говорити

Овим путем истичемо да јавност мора више да говори о деци без родитељског старања, о породицама у ризику и о улози система. Ћутање, како показује пракса, никада није донело решење.

Овим разговором, отварамо простор за једну од најважнијих друштвених тема – како да деци обезбедимо не само сигурност, већ и осећај припадности, поверења и љубави.

Ако вам се ова прича чини интересантном, погледајте целу емисију са г. Зораном Милачићем на нашем YouTube каналу: