Istorija pamti pobednike, vladare i reformatore, ali retko one koji su živeli na njenoj margini, u senci velikih imena. Jedan od takvih sudbinski predodređenih likova bio je Velimir Mihailo Teodorović – čovek plemenitog porekla, ali bez prava na priznanje. Sudbina mu je podmetnula dvostruko breme: bio je sin kneza Mihaila Obrenovića, ali ne i njegov naslednik. Život mu je bio obeležen nemilosrdnim pravilima društva, ali i dubokom odanošću zemlji koja mu je uskratila pripadnost.
Velimir je rođen 1849. godine kao Viljem Berghauz, sin kneza Mihaila i mlade Marije Berghauz iz Rogaške Slatine. Kao dete ljubavi, ali i društvenih konvencija, njegov položaj bio je unapred određen: bio je dovoljno važan da bude pod očevim pokroviteljstvom, ali nedovoljno priznat da bi postao deo porodične loze. Knez Mihailo mu je osigurao obrazovanje i materijalnu potporu, ali je njihov odnos ostao hladan i formalan, kako je nalagala plemićka etika toga doba.
Godine 1866. mladi Viljem prelazi u pravoslavlje i uzima ime Velimir, dok prezime Teodorović preuzima u čast stare porodične tradicije Obrenovića. Sudbina ga je ubrzo suočila sa najvećim gubitkom – 1868. godine knez Mihailo je ubijen u Košutnjaku, ostavivši sina bez zaštite. Političke prilike i strah od mogućih pretenzija na presto naterali su novu vlast da ga udalji iz Srbije. Dobio je imanje u Rumuniji i značajnu novčanu apanažu, ali nikada nije stekao pravo da bude ono što mu je poreklom pripadalo – knežević.
Velimir je svoj život proveo u Evropi, između Minhena i Beograda, kao čovek kulture i dobrotvor. Uprkos odbačenosti, nikada nije okrenuo leđa Srbiji. Finansijski je pomagao Narodno pozorište, studente i srpsku vojsku u Srpsko-turskom ratu, iako mu je bilo zabranjeno da joj se lično priključi. Njegova dobrotvorna dela kulminirala su zaveštanjem celokupne imovine srpskoj državi. „Velimirijanum“, njegova zadužbina, imala je za cilj unapređenje prosvete, nauke, umetnosti, trgovine i industrije u Srbiji.
Ali, život mu nije dozvolio da ostvari ličnu sreću. Njegova ljubavna veza sa mladom Nemicom, ženom koju je iskreno voleo, nije krunisana brakom, jer je njegov status vanbračnog deteta bio društvena stigma koja se nije mogla izbrisati. U svojoj oporuci, obezbedio je rentu svojoj voljenoj, ali su nemilosrdne inflatorne godine pojele njegovo poslednje dobro delo.
Velimir Mihailo Teodorović umro je u Minhenu 1898. godine, u 49. godini života. Sahranjen je skromno, bez prisustva vladarske familije. Tek nakon Prvog svetskog rata njegovi ostaci su preneti u Beograd i sahranjeni na Novom groblju, gde počiva kao čovek koji je Srbiji dao sve, a zauzvrat nije dobio ništa osim večite senke.
Istorija je često nepravedna, ali neumitna. Velimir nije bio priznati naslednik, nije nosio titulu, nije imao porodicu, ali je bio dostojan oca. Svojim dobročinstvom ostavio je pečat koji je nadživeo sve one koji su mu osporavali mesto u srpskoj istoriji.
