U čovekovom životu onoliko je radosti koliko on pokazuje ljubavi i brige prema drugima. Zato se najdublja veza i bliskost ljudi stiče se kada opraštamo jedno drugom, jer je to bliskost u Hristu, Koji oprašta svima nama.
“Ko zbog greha bližnjega prolije vatrene suze, taj će isceliti samoga sebe” (Sveti Vasilije Veliki)
Skoro da nema hrišćanina kome se za čitav život u svest nije urezala rečenica koju je Gospod izgovorio rekavši da nema veće ljubavi da ko život svoj položi za prijatelja. No, ovo ne znači nužno i žrtvovanje svoga života za drugog sa krajnjim smrtnim ishodom. U pitanju je svekoliki smisao našeg života koji se odvija svakoga dana.
Zavoleti bližnjeg, to je naš zadatak i cilj za ceo život. Bližnji – to nije obavezno rođak ili prijatelj, ili devojka koja mi se dopada. Bližnji je, prema Jevanđelju, svaki čovek kome je potrebna moja pomoć. Smanjujući broj “bližnjih” do minimuma koji mu odgovara, čovek neizbežno potkrada sebe. I čak i ako nam je komplikovano zajedno, no, mi smo potrebni jedno drugom – da bismo se uzajamno podržavali i ispravljali, da bismo gledali jedno u drugo, kao u ogledalo.
“Ujediniti se sa svima moguće je samo u priznanju zajedničke krivice, odgovornosti i bola. I to će biti radost”, pisao je Dostojevski. Najdublja veza i bliskost ljudi stiče se putem opraštanja jedno drugom jer je to bliskost u Hristu, Koji oprašta svima nama. Svaki čovek, sa svojim grubostima, ima potrebu za ljubavlju. U svakom se nalazi to što je teško trpeti i prihvatiti, a to su gresi i strasti. Bližnji mi tek tada postaju istinski bliski kada ja nadvladam svu svoju netrpeljivost prema njihovim nemoćima.
Nemoguće je čoveku da razume sebe i da se spase od strasti, ne zavolevši bližnjeg. A, smisao hrišćanske ljubavi se i sastoji u tome da u odnosu ne tražimo samo udobnost za sebe, već da se odnosimo prema njemu sa svom odgovornošću.
Bližnji žive upravo u tome svetu koji “u zlu leži”. Otići od njih može se samo radi toga da bismo se pomolili za one koji su nam ostavili ožiljke na srcu. Spasitelj je govorio: Eto, ja vas šaljem kao ovce među vukove (Mt. 10, 16). On ne samo da je tražio od njih da posećuju stado u vučjoj zemlji, već ih je u vučji brlog poslao nenaoružane! Evo kako Sveti Jovan Zlatousti objašnjava smisao tog blagoslova: “Ja ću pokazati moju krepost naročito u tome što će ovce nadvladati vukove i, nalazeći se među njima i izlažući se bezbrojnim mučenjima, ne samo da neće nestati, već će i njih same preobraziti”.
Mi imamo potrebu za ljudima ne manje nego oni za nama. Postoji još i Promisao Božija, koja nam šalje one ljude koji su najneophodniji za naše spasenje. Bližnji čovek obavezno bude neprijatelj mojim strastima. On može primetiti i govoriti mi o tome o čemu se ja sam sebi bojim da priznam. Na žalost, talanat da se kritika prima sa blagodarnošću – retka je dragocenost. Ja mogu koliko hoću nazivati sebe glupakom i grešnikom, no, neka drugi da i najmanji znak da se slaže s tim – i uvreda je neizbežna!
Mi volimo da insistiramo na svojoj pravednosti. No, čak i ako smo zaista pravedni, da li smo svesni toga kakvu odgovornost povlači za sobom pobeda u polemici? Evo jednog jednostavnog primera. Verovatno je svako od nas, makar jednom, imao priliku da se spori sa pripadnikom “Jehovinih svedoka”. Očigledno, doneti do tih ljudi svetlost Pravoslavlja – nije nimalo lak zadatak. No, pretpostavimo za trenutak da su barikade u svesti sabesednika uklonjene i on vam je poverovao i pošao za vama. Da li ste vi spremni, izbivši njegovu štaku, podmetnuti svoje rame? Svaki dan se spoticati i ustajati zajedno sa njim na putu ka novom životu; primiti ga u svoje srce i nositi ga u njemu?
Bližnji vapi ne za mojom trenutnom pomoći, već za mojim životom. No, znači li to da će od toga moj život postati bezradostan i turoban? “Živeći radi drugih”, pisao je Sveti Nikolaj Srpski, “mi se ne odričemo od svog sopstvenog života, već naprotiv, širimo njegove granice”. Tim putem je išao Gospod da bi spasio čovečanstvo. I to je jedini put za dostizanje sreće. U čovekovom životu onoliko je radosti koliko on pokazuje ljubavi i brige prema drugima. Za to ne treba obavezno tražiti pogodan slučaj. Delatna ljubav prema bližnjemu – to je postojani trud i veliko samosavlađivanje u sitnicama.
