Pretprošle godine sam proveo mesec dana u Hilandaru, ovoga puta dva i po meseca u svetogorskom manastiru Simonopetra. Zbog čega? Dva su osnovna razloga: učenje od monaha i sticanje iskustva u podvižništvu (ἄσκησις).
Dodatni razlog je traženje odgovora na pitanje o razlici između monaškog i porodičnog života, tačnije, koje prednosti nosi monaški način života i da li gubimo nešto na putu spasenja živeći u svetu i porodici. Uz to, naravno, učenje grčkog i usavršavanje starogrčkog jezika. Zbog toga sam i izabrao grčki manastir.
Ko je ktitor manastira Simonopetra?
Od monaha Simonopetre sam čuo predanje da je i Sveti Simon, osnivač manastira, poreklom bio Srbin. Drugi ktitor manastira Simonopetra je Jovan Uglješa, hristoljubivi despot Sera. Zahvaljujući njemu manastir dobija svoju punu veličinu.
,,Izvoleh pak i u svetoimenoj Gori sagraditi manastir isključivo moj, pošto i druge mnoge građevine sazdah i u drugim manastirima… Pošto sam čuo i za manastirčić kir Simona Petra, koji se nedavno u točenju mira proslavio i javio, zaželeh da mu izgradim manastir…” kaže se, između ostalog, u povelji despota Jovana Uglješe.
Na ulazu u manastirski katolikon nalazi se ikona despota Jovana Uglješe u prirodnoj veličini a svake godine, na dan njegove pogibije u Maričkoj bici, služi se parastos. Jedna od stvari koje su na mene ostavile jak utisak jeste to da monasi i dan-danas govore o njemu sa blagodarnošću i ljubavlju, kao da se vreme koje je proteklo od njegovog dobročinstva manastiru meri danima a ne vekovima.
Uzvišene vrline hilandarskih monaha
Isto važi i za manastir Hilandar gde je u manastirskoj crkvi sahranjen njegov sin, Uglješa Despotović, a monasi i dan-danas poštuju želju njegovih roditelja, despota Jovana i despotice Jelene, da se doveka pominje njegovo ime.
U stvari, upravo sam u Hilandaru prvi put i postao svestan ovih uzvišenih vrlina monaha, blagodarnosti i ljubavi. Naime, primetio sam da jedan monah svakoga dana pali sveću i staje na molitvu pred grobom Uglješe Despotovića, koji je umro kao dete. ,,Ljubav nikad ne prestaje” kaže Sveti Apostol Pavle (1. Kor. 13,8).
Monasi Hilandara i Simonopetre na delu pokazuju da ne prestaje ni ljubav, ni njihova blagodarnost dobrotvorima manastira.
Prvo što mi je privuklo pažnju u Simonopetri jeste radost monaha. Stojeći u trpezariji pred početak ručka, kad su svi bili na okupu, zagledao sam monahe oko sebe da bih video da li je ovaj moj prvi utisak, možda, pogrešan. Ne, bio je ispravan. Nisam mogao da vidim gotovo ni jednog monaha a da mu se na licu nisu videli vedrina i osmeh.
Verujem da je ovo makar jednim delom plod učenja nekadašnjeg nastojatelja ove Svete obitelji, blaženopočivšeg starca Emilijana. On je govorio ovako: ,,Briga je strašna bolest koja hara vaseljenom, možda najveća muka čovečanstva, najveća njegova drama. Ona ne samo da je predvorje pakla, nego doživljavanje pakla već od ovog života. Odsustvo radosti znači odsustvo Boga, dok je radost dokaz prisustva Njegovog.
Monah je uvek jedan, dobro raspoložen čovek. Nijedan razlog, ne može da opravda monaha koji je zabrinut: ne samo monaha, nego i ni bilo kog hrišćanina, ni onoga koji je u najvećim poteškoćama, ali ni onoga koji živi u najvećem grehu, naravno ukoliko se trudi i muči da izađe iz njega. Dakle, ,,udeo”, ,,sudbina” hrišćanina je da se raduje, da mu sve bude povod za radost: greh, zloba drugih, kleveta, tuga.”
Monaški život u svetogorskim manastirima
Pre nego što kažem nešto o razlozima za dolazak koje sam naveo na početku, opisaću ukratko monaški život u svetogorskim manastirima. Iako svaki svetogorski manastir, podrazumeva se, ima svoj tipik kojim je uređen manastirski život on je, ipak, u osnovnim crtama sličan u svim manastirima. Zbog toga sam zahvaljujući boravku u Hilandaru znao šta me otprilike očekuje i u Simonopetri.
Jedno od poslušanja u Hilandaru koje sam imao bilo je i branje limunova i pomorandži koje smo kasnije cedili, mešali sa medom i na taj način dobijali potpuno prirodan i izuzetno zdrav sok. Osim toga, bio sam na poslušanju u vinogradu u Savinom polju gde smo vezivali vinovu lozu, u povrtnoj bašti (kod oca Jefrema), na pripremi leka od kozlaca, u trpezariji itd. U Simonopetri sam sve vreme proveo na poslušanju u gostoprimnici (αρχονταρίκι) a bio sam zadužen za čišćenje i nameštanje soba i peglanje posteljine, u saradnji sa monasima.
Tokom dugotrajnog boravka u manastiru dnevni raspored nas mirjana je gotovo identičan monaškom, a jedina razlika je ta što monasi imaju i kelijno pravilo, tj. molitve koje obavljaju u svojoj keliji.
Na Svetoj Gori je posni dan i ponedeljak
Kada je hrana u pitanju, moramo imati u vidu da monasi ne jedu meso. To znači da ga na trpezi neće biti ni za mirjane koji su došli u posetu manastiru. Osim toga, valja imati na umu i to da je u svetogorskim manastirima osim srede i petka posni dan i ponedeljak. U Simonopetri je i subotnja večera posna, zbog onih koji se nedeljom pričešćuju, tako da su tri i po dana tokom sedmice posna a tri i po mrsna.
U Hilandaru sam boravio tokom Vaskršnjeg posta kada se od ponedeljka do petka jede samo jedanput dnevno, a subotom i nedeljom dva puta. U Simonopetru sam došao u poslednju nedelju Božičnog posta a otišao krajem druge nedelje Vaskršnjeg posta.
Prva tri dana Vaskršnjeg posta nismo uzimali hranu, odnosno, da se poslužim rečima Svetog Save iz Hilandarskog tipika, nismo se brinuli za trpezu i jelo. Jeli smo tek u sredu, posle Liturgije pređeosvećenih darova.
Za one koji nisu nikad bili u nekom od svetogorskih manastira da napomenem i to da se uglavnom dobija pripremljena porcija i da je vreme za jelo ograničeno. Nakon molitve se seda a prvi zvuk zvonceta označava početak obeda. Drugi zvuk zvonceta znači da je dozvoljeno nasuti vino, ako je tog dana dozvoljeno, a kraj obeda se takođe označava zvoncetom. Prema tome, ne smete previše da gubite vreme ako želite da do kraja obeda pojedete ono što što ste dobili.
U Simonopetri se riba jede samo nedeljom i praznicima
Takođe, samo nedeljom i praznicima ide i kolač, tj. nešto slatko uz ručak, ostalim mrsnim danima dobijali smo voće. Posnim danima, što znači kada se posti na vodi, dobijali smo parče alve. Da nije tako ne bih ni znao koliko je alva ukusna. Ponekad, posnim danima, za večeru bude džem. I on se nakon nekog vremena provedenog u manastiru počinje da računa kao poslastica. Između dva obroka se ne jede ništa.
Moje mesto u trpezariji, pošto je redosled sedenja tačno utvrđen, bilo je ispod lika Svetog Save Srpskog.
Ipak, već prilikom prvih poseta Svetoj Gori shvatio sam da je porcija koja mi je dodeljena više nego dovoljna da bih bio sit.
Tokom prvog dužeg boravka u manastiru, hranu sam posle nekog vremena počeo da doživljavam samo kao materiju koja je neophodna organizmu radi održanja života, kao i voda, a ne kao kao sredstvo za zadovoljavanje čula ukusa.
Za razliku od kuće, obed u manastiru ne služi za uživanje u jelu. Ko je došao da se usavršava na duhovnom putu, na kome je uzdržanje od hrane jedna od osnovnih vežbi, posle nekog vremena će početi da deo hrane ostavlja nepojeden. Tako sam radio i ja.
Hedonističko-podvižnički paradoks
Ono što bih u još vezi sa jelom izdvojio jeste doživljaj koji ću nazvati hedonističko-podvižnički paradoks. Naime, uprkos tome što se često posti, što znači da se vrlo često jede hrana spremljena bez ulja, i što je hrana ograničena i u pogledu količine, i u pogledu raznovrsnosti, vrlo brzo sam počeo da nalazim zadovoljstvo i u najjednostavnijim jelima, uključujući i obično parče hleba.
U svetu mi je hleb samo dodatak jelima a ne glavno jelo, i uopšte ne primećujem njegov ukus. U manastiru, kad ogladnim, samo parče hleba, bez ičega na njemu ili uz njega, doživljavam kao najukusniji delikates. Istina, u pitanju je domaći hleb iz manastirske pekare. Ali slično je i sa svom ostalom, jednostavnom ali vrlo ukusnom hranom, uključujući masline i voće iz manastirskih maslinjaka i voćnjaka.
Postoji još jedan važan razlog zbog čega hranu u manastiru doživljavam kao vrlo ukusnu. Naime, sveštenik osveštava kvasac pred pečenje hleba, monasi pripremaju hranu uz neprestanu molitvu a ni sama trpeza ne počinje bez molitve. Tokom samog obeda, koji se odvija u potpunoj tišini, jedan od monaha čita žitija Svetih Otaca ili druge tekstove duhovnog sadržaja.
Kako se hrane monasi u Simonopetri?
Pošto sam već pomenuo hleb, ne mogu a da se sa blagodarnošću ne setim dragog oca Jovana Simonopetritskog (Srbina) koji mi jepovremeno, pre svanuća, videvši da sam budan, donosio tople veknice hleba pravo iz manastirske pekare.
Inače, u Simonopetri se peče isključivo crni hleb a beli u veoma retkim prilikama, i to pre svega zbog hodočasnika.
Iako bi o hrani u Svetoj Gori bi moglo još dosta toga da se napiše, pomenuću još samo to da je u Simonopetri, prilikom proslave Svetog Vasilija Velikog i Nove godine, nastojatelj manastira, shiarhimandrit Jelisej, za svakoga odsekao i uz blagoslov dao po parče vasilopite (Βασιλόπιτα) koja se tradicionalno pravi na ovaj dan. U vasilopitu se stavlja para (novčić) kao kod nas u božićnu česnicu.
Na Svetoj Gori je u upotrebi julijanski kalendar
U Svetoj Gori je u zvaničnoj upotrebi stari (julijanski) kalendar, ali ne samo formalno, već se monasi njime zaista rukovode u svakodnevnom životu. Ovo je i prirodno ako umemo u obzir da ovde molitva ima centralno mesto u životu svakog monaha.
U Srbiji se, za razliku od Svete Gore, u svakodnevnom životu rukovodimo novim kalendarom pa su čak i datumi u crkvenim kalendarima na prvom mestu navedeni po novom, a na drugom mestu po starom kalendaru.
Iako praznike, istina, slavimo po starom kalendaru, njihove datume pamtimo i znamo po novom. U svetogorskim kalendarima je obrnuto, na prvom mestu je naveden datum po starom a na drugom po novom kalendaru.
Da se ovde u svakodnevnom životu rukovode starim kalendarom u punoj meri sam postao svestan jednom prilikom kada se povelo pitanje mog odlaska kući. Kada sam rekao kog datuma krećem otac Sisoje se na trenutak zamislio a onda, da bi bio siguran, uputio mi pitanje: ,,Po starom ili novom kalendaru?”
Časovi se odbrojavaju od zalaska Sunca
Slično je i sa časovnim sistemom. Vizantijski časovni sistem se i danas koristi kao zvanični časovni sistem na Svetoj Gori. To znači da se časovi odbrojavaju ne od ponoći, nego od zalaska sunca. Odbrojavanje od zalaska Sunca je u skladu sa Svetim Pismom Starog Zaveta gde se, u delu o stvaranju sveta, kaže: „I svetlost nazva Bog dan, a tamu nazva noć. I bi veče i bi jutro, dan prvi” (1Moj. 1,5).
Oni koji su imali priliku da posete Svetu Goru znaju da u većini svetogorskih manastira postoje zidni satovi koji pokazuju vizantijsko vreme, ali su uz njih, za hodočasnike, postavljeni i časovnici koji pokazuju grčko.
U prostorijama koje nisu namenjene hodočasnicima postoji samo časovnik sa vizantijskim vremenom i njime se monasi upravljaju kako u dnevnom krugu bogosluženja tako i u svakodnevnim aktivnostima. Vrlo brzo sam se i ja navikao na to.
Monaški dan se deli u tri osmosatnice koje su namenjene molitvi
U Hilandaru, monaški dan deli se približno u tri osmosatnice koje su namenjene molitvi, radu i odmoru. Zajedničke molitve vrše se na sledećim službama: večernje, povečerje, polunoćnica, jutrenje, časovi i Sveta Liturgija.
I zaista, sabirajući vreme provedeno u crkvi dobio sam da je to zaista oko osam sati zajedničke molitve dnevno. Ali u dane praznika koje prati svenoćno bdenje ove vreme iznosi znatno više od osam časova, a godišnje se obavi veliki broj bdenja što mi je potvrdio i boravak u Simonopetri.
Kako izgledaju svetogorska bogosluženja?
Kada je reč o svetogorskim bogosluženjima, najbolje ih opisuju reči izaslanika kneza Vladimira nakon posete Svetoj Sofiji u Carigradu. Samo reči ,,Grci” treba zameniti rečju ,,svetogorci”:
,,Kada dođosmo u Carigrad, kazivahu oni, Grci nas uvedoše u svoju crkvu gde oni Bogu svome služe, i tamo videsmo takvu krasotu i slavu, da naš jezik to ne može iskazati: odežde njihovih jereja behu najčudesnije, bogosluženja veoma divna, držanja svih ljudi pobožno, pojanje toliko slatko, kakvo nigde ne čusmo; i nas obuze neka radost, i mi ne osećasmo sebe, niti znađasmo da li smo na zemlji ili na nebu. I nema u celom podnebesju takve lepote i preslavnog bogoslavlja kao što je kod Grka”.
Zaista, nakon bogosluženja u nekom od svetogorskih manastira, ne znate da li ste bili na nebu ili na zemlji.
Ono što posebno privlači pažnju posetilaca Svete Gore tokom bogosluženja jeste kađenje ručnim kandilima sa zvončićima koje u određenim trenucima vrše dva monaha sa vozdusima prebačenim preko ramena. Ovo simbolizuje korake Božije u Raju i poziva monahe na budnost: ,,I začuše glas Gospoda Boga, koji iđaše po vrtu kad zahladi.” (1Moj. 3,8).
O različitim mirisima tamjana bi se mogla napisati posebna priča.
Drugi, možda još upečatljiviji trenutak, jeste kada u za to predviđenom trenutku tokom bogosluženja eklisijarh pokrene polijeleje koji onda još dugo nakon toga nastavljaju da se njišu, unutrašnji kružnom a spoljni polukružnom putanjom oko ravnotežnog položaja. Ovo je jedan od onih trenutaka koji moraju da sedožive jer rečima ne mogu ni izdaleka da se dočaraju osećanja koja se u tom trenutku jave.
Na sve ovo treba dodati i trenutak kada monasi na kraju bogosluženja krenu da celivaju Časni Krst i ikone i uzmu blagoslov od nastojatelja, tačno utvrđenim redoslosledom, od najstarijeg u manastiru do najmlađeg. Kada ih gledam kako se u polutami hrama kao senke nečujno kreću u crnim rasama koje dodiruju zemlju i kamilavkama na glavama prekrivenim velovima, imam utisak da gledam anđele koji su se spustili na zemlju.
Zbog svega toga je Prepodobni Justin Ćelijski i napisao da je svaki Sveti Hram parče Neba na zemlji. ,,I kada si u hramu, gle, ti si već na Nebu. Kada te zemlja izmuči svojim paklom ti pohitaj u hram: uđi u njega, i gle, ušao si u raj!” kaže on.
Svetogorski monasi su poznati po svojoj gostoljubivosti. U Hilandarskom tipiku Sveti Sava o tome kaže: ,,Jer nećemo nikoga sa vrata naših prazna da otpuštamo”.
Toplina i ljubav su sveprisutni
Ono što moram da pomenem jeste toplina i ljubav sa kojom sam dočekan u Simonopetri a koje su me pratile sve vreme boravka u manastiru. Nastojatelj manastira, shiarhimandrit Jelisej, uvek bi me, prilikom uzimanja blagoslova, sa pažnjom i blagim glasom pitao kako sam, baš kao i otac Gervasije, epitrop.
Otac Atanasije mi je za praznik Svetog Save pripremio poklon pokazujući na taj način ljubav pre svega prema Svetom Savi, a zatim i prema meni. Brinuli su da li sam toplo obučen a u pojedinim trenucima sam se osećao kao dete.
Naime, dešavalo se da me, dok sedim u stasijidiji pred početak bogosluženja, neko od staraca koji prolaze pored mene pogladi po glavi, ili da mi prilikom uzimanja blagoslova da šaku bombona.
Otac Serafim, gostoprimac, kad se sretnemo u hodniku, davao bi mi neki slatkiš namenjen gostima; otac Porfirije, takođe gostoprimac, brinuo je da ne budem gladan pa me je vodio u kuhinju gostoprimnice da mi ponudi slana peciva i kolače i skrene pažnju da mogu i sam da ih uzmem kad poželim.
Otac Averkije je često imao neki poklon za mene, otac Flavijan uvek blagu i lepu reč. Mnogi su se trudili da mi, prilikom susreta, upute po neku reč na srpskom koju su znali. Otac bibliotekar mi je po ocu Jovanu poručio da mogu da koristim manastirsku biblioteku, u kojoj ima, kako on kaže, hiljadu srpskih knjiga.
Teško je nabrojati sve izraze pažnje
Teško je i nabrojati sve izraze pažnje, bilo na reči ili na delu, naizgled male i beznačajne, ali za dušu itekako blagotvorne i veoma vredne. ,,Po tome će svi poznati da ste moji učenici ako budete imali ljubav među sobom” (Jn. 13,35) kaže Hristos u Jevanđelju. Zbog svega ovoga, kada danas razmišljam o monasima u ovom manastiru, doživljavam ih kao drugu porodicu.
U svetu, među pozapadnjačenim ljudima, čovek je često čoveku vuk (Homo homini lupus), u manastiru i među pravoslavnim hrišćanima – brat u Hristu.
Gubimo li mnogo u pogledu spasenja živeći u svetu?
Kada je reč o traženju odgovora na pitanje da li gubimo mnogo u pogledu spasenja živeći u svetu, utisak koji sam stekao je u potpunosti u skladu sa onim što kažu Sveti Oci, a to je da oba puta vode ka spasenju.
Naravno, ako se na tom putu trudimo, što znači ako držimo molitveno pravilo, ispovedamo se, postimo, bdimo, prisusvujemo Svetoj Liturgiji i drugim zajedničkim molitvama i pričešćujemo se.
Pričešće sam nimalo slučajno naveo na kraju jer ono, bez odgovarajuće pripreme, neće doneti nikakvu korist. Naprotiv, pričešće bez pripreme u vidu posta, pokajanja i ispovesti može da bude na sud i osudu. ,,Jer ne priliči nekome od vas da se pričešćuje bez bojazni i bez suda, niti svaki put,” piše Sveti Sava u Hilandarskom tipiku.
Pošto se na drugim mestima Tipika Sveti Sava posebno bavi hranom i postom, koji se, uostalom, podrazumevaju samim životom u manastiru, u vezi sa pričešćem on stavlja naglasak na ispovest: ,,Istinito ispovedanje je uzrok tolikih dobara; bez njega, mislim, niko neće postići spasenje. Zato zapovedamo od Gospoda Boga Svedržitelja, da se onaj koji se ne ispoveda ne pričešćuje, dok ne dođe k sebi i ne ispovedi sva grešna i štetna dela”.
Obavezno pričešće na svakoj Liturgiji, šta to predstavlja?
Obavezno pričešće na svakoj Liturgiji koje se agresivno propagira već neko vreme ima svoje korene u ekumenističkoj interkomuniji. ,,Drugi vatikanski koncil, u okviru ekumenističke „uvertire“ koju je napravio, predložio je interkomuniju sa pravoslavnima: papisti bi mogli da se pričešćuju u pravoslavnim crkvama, a pravoslavni u papističkim crkvama.
Na taj način, i papisti i pravoslavni ekumenisti veruju da će se ujedinjenje papizma i pravoslavlja postepeno dogoditi de facto, uprkos svim njihovim dogmatskim razlikama”, kaže se u publikaciji Svetog manastira Utešitelja.
Pošto se katolici pričešćuju bez pripreme na svakoj misi (liturgiji), kako bi ideja interkomunije zaživela, neophodno je ukinuti pripremu pravoslavnih vernika u vidu posta i ispovesti kao uslova za pričešće.
Kod katolika je dozvoljeno, prema pravilu br. 916 Zakonika kanonskog prava, da se pričeste čak i oni koji su počinili težak greh. Katolički post podrazumeva da se u toku dana vernik može najesti jednom do sita i još dva puta jesti, pri čemu je dozvoljena i mrsna hrana.
Katolički stav o mehaničkom dejstvu blagodati
Istovremeno, katolički nemrs (kod katolika postoji razlika između posta i nemrsa) podrazumeva da se mogu jesti mleko i mlečni proizvodi i jaja. Osim toga, u učenju o obaveznom pričešću na svakoj Liturgiji kojoj prisustvujemo krije se i katolička jeres o mehaničkom dejstvu blagodati, odnosno učenje da blagodat dejstvuje ex opere operato, što doslovno znači ,,samim time što je čin izvršen”.
To znači da vera onoga koji se pričešćuje nije neophodna, jer blagodat deluje i bez toga, tj. kako smo već rekli ,,samim time što je čin izvršen”. Upravo to je poruka onih koji nameću praksu obaveznog pričešćivanja: za pričešće nisu neophodni vera i dostojnost, dovoljni su, kao kod katolika, samo htenje, namera i volja da se pričestite.
Dostojnost podrazumeva strah Božiji, ljubav izraženu kroz držanje zapovesti (Jn. 14,15), a zatim post, bdenje i molitvu. ,,Jer koji nedostojno jede i pije, sud sebi jede i pije, ne razlikujući tijela Gospodnjega,” (1.Kor. 11,29) kaže Sveti Apostol Pavle. ,,Jer ne priliči nekome od vas da se pričešćuje bez bojazni i bez suda, niti svaki put,” piše Sveti Sava u Hilandarskom tipiku.
Obično se kaže da na svakom mestu možemo da se spasemo i to je, van svake sumnje, istina. Ipak, živeći petnaest godina u Belgiji shvatio sam da je veoma važan i nastavak te rečenice koji se najčešće izostavlja: ne pruža svako mesto jednake mogućnosti za spasenje.
Upravo zbog toga sam i odlučio da se nakon deceniju i po vratim u Srbiju. Upravo zbog toga često dolazim u Svetu Goru na po nekoliko dana. Isto važi i za užu lokaciju: nije nimalo svejedno da li živite u centru bučnog grada ili negde u selu, da li živite u stanu ili u kući.
Mir i tišina su najvažniji uslovi za molitvu
Mir i tišina spadaju među najvažnije uslove za molitvu i duhovni život. Upravo to je jedna od prednosti života u manastiru. ,,Molitvu ćeš naći tamo gde ti je um spokojan” kaže Starac Josif Isihasta. A tamo gde bilo šta uznemirava um i odvlači mu pažnju, ne može biti ni molitve.
Prema podeli Svetih Otaca, zasnovanoj na iskustvu, tri osnovna stepena duhovnog života su: očišćenje, prosvetljenje i oboženje. Na ova tri stepena danas moramo da dodamo i jedan, pripremni stupanj, koji se naziva ucrkovljenje.
U prvim vekovima hrišćanstva ovaj stupanj je prethodio krštenju a oni koji su se pripremali za Svetu Tajnu Krštenja, između ostalog i kroz učenje osnovnih istina vere, zvali su se katihumeni ili oglašeni.
Što neko dalje odmiče na duhovnom putu, to je uslov mirne i tihe okoline izraženiji. Upravo zbog toga se neki monasi ne zadržavaju u manastirima, tj. opštežićima, već se povlače u kelije, gde zajedno boravi svega nekoliko monaha, ili u pustinje, poput svetogorske Karulje. Mala monaška shima je nekada bila povezana sa opštežiteljnim ili kinovijskim načinom života, a velika sa pustinjačkim ili otšelničkim.
Kako da oni koji žive u svetu obezbede neophodni mir i tišinu za molitvu? Jedan od načina je molitva noću, posebno za one koji žive u velikim i bučnim gradovima. Na taj način se istovremeno vrši i podvig bdenja, pa je to dodatna korist od molitve noću.
Čitanje bogoslužbenih tekstova se vrši uz svetlost sveća
U svetogorski manastirima, gde se značajan deo ukupnog vremena zajedničkih molitava obavlja noću, čitanje bogoslužbenih tekstova se vrši uz svetlost sveća. Na taj način se čak i onaj mali broj informacija koje monah u hramu dobija putem čula vida dodatno sužava.
Onima koji tokom bogosluženja čitaju i poju pažnja je usmerena bogoslužbene tekstove, jer im se smo oni nalaze u vidnom polju, a svima ostalima, koji se nalaze u polumraku, na molitvu.
Ovo bismo, zapravo, mogli da smatramo najvišim stepenom informacionog posta. Sami manastiri se nalaze u mirnoj i tihoj sredini a u samom manastiru i hramu ništa ne narušava taj mir i tišinu, sem povremenog zvuka zvona ili svešteničke kadionice. Ista praksa, u pogledu osvetljenja, može da se primeni i tokom molitve kod kuće.
Naravno, kađenje kuće i prostorije pred molitvu se podrazumeva.
Konačno, trebalo bi otići s vremena na vreme na višednevni boravak u manastir.
Napredovanje u stepenu očišćenja
Osim mira i tišine, drugi neophodan uslov za napredak na duhovnom putu jeste iskusan (opitan) duhovni rukovodilac. Tokom perioda ucrkovljenja, kada se učimo najosnovnijim pitanjima koja se tiču istina naše vere i ponašanja u hramu, dovoljno je rukovođenje parohijskog sveštenika.
Za napredovanje na stepenu očišćenja (od strasti i greha), biće nam neophodan monah koji je već prošao tim putem, ili je bar daleko odmakao na njemu. Takvi se, istina, mogu naći i među sveštenicima u svetu ali ih je, u to nema nikakve sumnje, veoma malo.
Ako samo malo razmislimo videćemo da slična pravila važe i u svetovnim školama: ni u jednoj školi, bilo da je u pitanju osnovna ili srednja škola ili fakultet, niko ne može da bude nastavnik onima koji imaju isti stepen stručne spreme kao i on.
Pronaći duhovnog rukovoditelja za stepen prosvetljenja i oboženja je izuzetno teško, čak i u Svetoj Gori. O tome su pisali, na primer, Sveti Pajsije Veličkovski i Starac Josif Isihasta. ,
,Bio sam gost u svim svetogorskim pećinama. Korak po korak, išao sam kao jeleni koji tragaju za svežom vodom da bi utolili žeđ, žudeći da nađem duhovnika koji će me poučiti nebeskom sozercanju i viđenju.
Najzad sam, posle dve godine mnogostradalnog traganja i čitave kupelji suza, odlučio da se zaustavim kod jednog prostog, blagog i nezlobivog starčića…” piše Starac Josif Isihasta o svom traganju za opitnim duhovnim putovođom.
Istina, ni broj onih koji dostižu ova dva stepena, a posebno poslednji, nije veliki.
Spasenje je moguće i u svetu uz odgovarajući trud
Prema tome, spasenje je moguće i u svetu ali uz odgovarajući trud. ,,Kad sam bio u svetu i potajno tvorio podvige koji su bili surovi do prolivanja krvi, jeo sam tek posle tri sata popodne, i to jednom u dva dana.
Pentelske planine i peštere upoznale su me kao noćnog gavrana koji gladuje i plače tražeći spasenje. Isprobavao sam jesam li u stanju da izdržim stradanje i da budem monah na Svetoj Gori”, piše starac Josif Isihasta.
Da ukratko kažem nešto i o drugom razlogu mojih boravaka u svetogorskim manastirima, a to je učenje od iskusnih monaha i sticanje iskustva u podvižništvu (ἄσκησις).
Sprovođenje reči Jevanđelja u dela
Po Starcu Josifu Isihasti praznosloviti znači ,,provoditi sve svoje vreme u rečima, a ne sprovoditi svoje reči u dela”. Svetogorski monasi ne praznoslove nego reči Jevanđelja sprovode u delo. A kada govore, govore na temelju stečenog iskustva a ne na osnovu onoga što su pročitali u knjigama. Knjige Svetih Otaca im služe kao putokazi i istovremeno pomažu da opišu sopstveno iskustvo.
,,Ne slušajte dakle, šta se govori, ako govore ljudi koji to nisu iskusili. Onome ko nije isprobao neophodno je da isproba, a sa opitom će upoznati i pronaći ono što mu nedostaje. Opit se ne kupuje.
Njega svako zadobija svojim trudom i krvlju, koja se daje kao cena za taj dobitak”, piše u jednom pismu Starac Josif Isihasta. U Hilandar i Simonopetru sam došao da bih pronašao ono što mi nedostaje i stekao opit (iskustvo).
Svetogorski monasi svedoče Hristovu nauku tiho i primerom
Boraveći u svetogorskim manastirima na prvom mestu sam učio posmatrajući, jer monasi ne praznoslove već nauku Gospodnju svedoče tiho, primerom. U slučajevima kada je bilo neophodno postaviti pitanje da bih razrešio neke nedoumice, nisam se ustručavao da im se obratim.
Iako žive u istom manastiru, svako od njih, u skladu sa duševnim i telesnim razlikama, neka sredstva za zadobijanje spasenja koristi više a neka manje. Neko se više trudi u postu, neko u bdenju, neko u molitvi, i tako dalje. Zbog toga, kao što pčela sleće na mnoge cvetove kako bi prikupila dovoljno polena, a ne samo na jedan, i ja sam se trudio da učim od više njih a ne samo od jednog.
Od onoga ko se uzdržava u jelu, učio sam se uzdržanju u jelu, onaj ko je revnostan u molitvi, davao mi je podstrek da se i ja više trudim. Kod koga sam primetio posebno izraženu neku vrlinu, toj vrlini sam se učio od njega.
Sedeći za trpezom primetio sam, već prvih dana, suvog i visokog monaha koji je pojeo samo malo hleba i zelenu salatu a glavno jelo ostavio. Slično je bilo i narednih dana. Naravno,činio je to neprimetno, ne privlačeći pažnju. Pošto je za stolom uvek sedeo naspram mene, na njega sam se uvek ugledao u pogledu uzdržljivosti u hrani.
Jednog dana sam, pošto nisam bio na ručku zbog poslušanja, došao u trpezariju da uzmem nešto za jelo. U kuhinji sam dobio glavno jelo a zatim sam ušao u drugu prostoriju da tražim i malo hleba. Desilo se da je tu bio upravo taj monah.
Uzdržljivost u rečima je ono što krase monahe
Zamolio sam ga za dva parčeta hleba na šta je on izašao u trpezariju i od starijeg monaha tražio blagoslov da mi da mi ih da. Dakle, čak ni kada je u pitanju nešto tako beznačajno, kao što su dva parčeta hleba, on nije postupao po svojoj volji nego je poštovao pravilo poslušnosti, jedno od osnovnih pravila monaškog i duhovnog života.
Osim toga, vrlo retko sam ga čuo da govori, i to uvek samo ono najneophodnije, ali je uvek bio veoma blag u ophođenju sa drugima. Istini za volju, uzdržljivost u rečima je ono što krasi i ostale monahe. Niko od njih se ne bavi ispraznim ili svetovnim razgovorima.
Iako ovakvih monaha ima i u našim manastirima i upravo takve bi trebalo uzimati za duhovne rukovoditelje, mnogi će proći pored njih a da ih i ne primete. Umesto toga, izabraće one slatkorečive i razmetljive na rečima.
Vrlina nema zvono da bi zvonila
Mnogi u takvim slučajevima postupaju kao da biraju prijatelje sa kojima će da se druže, piju kafu i ćaskaju, a ne duhovne rukovoditelje. ,,Vrlina nema zvono da bi zvonila i budila ti radoznalost, da se okreneš i da je vidiš” kaže Starac Josif Isihasta. Zbog toga valja pažljivo posmatrati i tražiti je.
Jednog monaha sam primetio ranije, prilikom jednog od prethodnih dolazaka u Simonopetru. Takođe je bio suv, malo i odmereno govorio ali je i to malo reči bilo izgovoreno sa ljubavlju.
Jedan monah sa kojim sam razgovarao ga je pohvalio kao jednog od najboljih, opisujući ga kao uvek smirenog, uz napomenu da ne smem to da mu kažem, a od jednog hodočasnika sam saznao da je u Simonopetru došao i zamonašio se nakon što je svoju imovinu poklonio jednoj siromašnoj višedetnoj porodici.
Neke stvari sam, očigledno po Božijem promislu, kako bi mi služile kao primer i podstrek, otkrivao sasvim slučajno. Tako sam, na primer, nehotično otkrio da jedan monah ne koristi krevet za spavanje nego da spava na podu. A ko zna koliko je podviga i vrlina ostalo sakriveno.
Mlađi monasi su brižljivi prema starijim monasima
Poseban opis bi zahtevao strpljiv, brižljiv i požrtvovan odnos mlađih monaha prema monasima koji su već u dubokoj starosti i ne mogu više da se brinu sami o sebi. Bilo bi dobro kad bi to, kao primer, mogli da vide oni koji kod kuće imaju ostarele roditelje.
Jednom prilikom sam upitao nešto monaha sa kojim sam jedno vreme bio zajedno na poslušanju i povremeno razgovarao. I njega sam poznavao od ranije pa sam osećao slobodu da ga pitam kad god me nešto interesuje.
Umesto odgovora podigao je prst uvis, što je značilo da treba da ćutim. Naravno, shvatio sam da sam ga prekinuo u molitvi. Taj događaj me je naučio da pouzdan znak da se monah moli dok obavlja svoje poslušanje nije bezglasno micanje usana, kako često može da se čuje, već pre oči i izraz njegovog lica.
Tokom dužeg boravka u manastiru, praktikujući svakodnevno ne samo post, bdenje i molitvu nego i uzdržanje od različitih zadovoljstava koja se u svetu podrazumevaju, a kojih smo u manastiru lišeni, stiče se iskustvo u podvižništvu i revnosti.
Bez podviga nema ni spasenja
A bez podviga nema ni spasenja: ,,Carstvo nebesko s naporom se osvaja, i podvižnici ga zadobijaju” (Mt. 11,12). Zbog toga je veoma važno da povremeno boravimo u manastirima a onda da, po povratku u svet, nastavimo da upražnjavamo ono što smo tamo naučili i vodimo računa da se oganj Božanstvene revnosti koju smo tamo stekli ne ugasi.
Bez podvižništva i svete revnosti smo samo po imenu „hrišćani“. Imamo ime da smo živi, a u stvari smo mrtvi, kako se kaže u Otkrivenju (Otkr. 3,1).
„Hristos u ruskim tamnicama“
Jedan od najpotresnijih opisa onih koji imaju ime da su hrišćani a u stvari su mrtvi, ostavio je arhimandrit Spiridon u knjizi ,,Hristos u ruskim tamnicama”.
,,Jer svet ne ostavismo radi odmora i raskoši, nego radi staranja i borbe po mogućstvu, radi primanja obećanih dobara. “Prisilimo, dakle, sebe”, kao što je rečeno, “prisilimo, jer u carstvo nebesko prodire se na silu, i oni koji se otimaju o njega uspevaju da ga ugrabe”. Jer niko leniv nije nikada postigao pobedu, niti je ko kod spavajući i sanjajući pobedio svoga ratnog neprijatelja; onih su pobedni venci koji dobro trče, koji se trude, koji se bore, koji izdrže trudove od borbi,” piše Sveti Sava o podvižništvu u drugoj pouci igumanu i bratiji Hilandarskog tipika.
Dopreti do Nebeskog Carstva znači spasiti se. Ovde ću još samo da dodam napomenu da su spasenje i svetost u izvesnoj meri sinonimi i da je razlika između spasenoga i svetoga u stepenu savršenstva. A stepen savršenstva zavisi od našeg truda i podviga u ovozemaljskom životu.
Bog upućuje svima nama isti poziv: Budite sveti, jer sam ja svet, Gospod Bog vaš (3 Mojs. 11, 44).
Ko su Svetitelji? Svetitelji su oni hrišćani koji su postigli oboženje kao najviši od tri stepena duhovnog života koji podrazumevaju: očišćenje, prosvećenje i oboženje.
Razlika između razuma i uma
Da bismo mogli da razumemo šta je to oboženje najpre moramo da ukažemo na razliku između Razuma i Uma u skladu sa hrišćanskom antropologijom.
”U svetootačkom bogoslovlju pravi se razlika između uma i razuma [slovesnosti, logosnosti]. Kada sveti Jovan Damaskin govori ο stvaranju čoveka, kaže da je Bog prvo stvorio telo, a potom sazdao dušu i učinio je, kaže, „slovesnu i umnu”. Sveti Jovan Damaskin, dakle, razlikuje „slovesnost” [razum] i „um”.
Razum [slovesnost] i um su dve uporedne energije duše. Um je, prema svetootačkom učenju, „oko duše”. Dakle, kao što čovekovo telo ima oči i očima gleda sve što je tvarno, tako i duša ima svoje oko. I to oko je um. Um je taj koji gleda Boga. …Um opšti sa Bogom, on stiče bogopoznanje… Α razum oblikuje u jezičku formu to poznanje, to viđenje koje ima um. (…)
Učenje Svetog Grigorija Palame
Sveti Grigorije Palama, koji je razmatrao ovu temu, rekao je da je duša, čovek uopšte, sazdana po obrazu [obličju] Božijem. I kao što je Bog Trojičan – Um (Νοϋς), Slovo (Reč, Λόγος) i Duh (Πνεύμα) – tako i čovekova duša ima tri sile.
Duša je jedna, ali ima više sila… Ima um (νοϋς), reč/razum (λόγος) i duh (πνεύμα).,” piše mitropolit Jerotej Vlahos u knjizi ,,Pravoslavna psihoterapija. Nauka Svetih Otaca.”.
Prema tome, Um je sila, čulo ili organ duše uz pomoć kojeg poznajemo Boga, a ne Razum. Kada ulogu Uma preuzme Razum izostaju duhovni rast, spasenje i svetost a javljaju se jeresi.
Govoreći o poistovećivanju uma sa razumom mitropolit Jerotej Vlahos piše sledeće:
,, …Kao što čovekovo oko ne može da vidi kada je ozbiljno oštećeno, isto je tako i sa okom duše, a to je um, a onda odmah na njegovo mesto dolazi razum. Tako razum hoće da stvori poznanje Boga, da vidi Boga, a onda dolazi do intelektualizacije, stvaraju se filosofije i predstave ο Bogu i tako čovek više nema istinsko poznanje Boga. Ima samo znanje ο Bogu kao pojmu. Zato nastaju razne jeresi i tako otpadamo od pravoslavnog učenja… Um se ne razara u potpunosti, nego je samo oštećen, bolje rečeno, oslepljen, pomračen, zatamnjen, gubi svetlost.”
Hrišćansku dogmu i dela kaja su pisana zahvaljujući prisustvu i dejstvu Duha Svetoga kao što su Sveto Pismo i dela Svetih Otaca, ali i hrišćansko Predanje, može ispravno da razume samo onaj ko je očistio Um putem duhovne prakse (podvižništva) i na taj način i sam stekao blagodat Svetoga Duha.
Nus i Logos
Važno je skrenuti pažnju i na to, u vezi sa ovom temom i razlikom između uma (νοϋς) i razuma (λόγος), da se još u srednjoj školi, na časovima sociologije, uči da ,,treba praviti jasnu razliku” između ,,vere kao individualnog, subjektivnog ili ličnog čina nekog pojedinca”, ,,teologije kao učenja o Bogu”, i od ,,teologa, koji raspolaže naročitim znanjem o bogu”, pri čemu ,,ne mora bezuslovno i da veruje u Boga”.
I dok tamo gde postoji znanje o Bogu ne mora nužno da postoji i vera, sa druge strane, tamo gde postoji vera, po pravilu postoji i podvižništvo i plodovi podvižništva.
Intelektualni rad i duhovni su dve potpuno različite aktivnosti
Intelektualni rad i duhovni rad (podvižništvo) su dve potpuno različite aktivnosti pa se prema tome i proizvodi podvižništva u vidu bogonadahnutih dela (dela Svetih Otaca) ne mogu svrstavati u kategoriju proizvoda intelektualnog rada (proivodi tzv. ,,savremenog bogoslovlja”), i obrnuto.
Prethodno sam rekao da po Starcu Josifu Isihasti praznosloviti znači ,,provoditi sve svoje vreme u rečima, a ne sprovoditi svoje reči u dela”, a da su monasi oni koji ne praznoslove nego reči Jevanđelja sprovode u delo. Ko su onda oni koji praznoslove? To su tzv. ,,savremeni bogoslovi”.
Postoje dve vrste znanja o Bogu u zavisnosti od toga da li su u vezi sa umom (νοϋς) ili razumom (λόγος). Za onu vrstu znanja koja je u vezi sa razumom koristim termin teologija za znanje koje je u vezi sa umom koristim termin bogoslovlje. Ovi termini se često koriste kao sinonimi iako im različiti sufiksi daju različito značenje. U slučaju teologije sufiks ,,logija” ima značenje ,,nauka”, kao i u slučaju psihologije, sociologije, biologije i drugih nauka.
Bogoslovlje je beseda o Bogu zasnovana na duhovnom iskustvu
Prema tome, teologija je nauka o Bogu. Sa druge strane, sufiks ,,slovlje” ima značenje govor, beseda, propoved. To znači da je bogoslovlje beseda o Bogu, ali ne naučna nego empirijska, zasnovana na duhovnom iskustvu.
Dakle, pod teologijom podrazumevam znanje o Bogu do koga se došlo verbalnim učenjem, što znači da je u pitanju teorijsko znanje, dok pod bogoslovljem podrazumevam znanje koje je plod duhovne prakse, odnosno reč je o empirijskom znanju.
Prema tome, veoma je važno razlikovati teologiju kao teorijsko znanje o Bogu stečeno verbalnim učenjem i bogoslovlje Svetih Otaca koje je rezultat podvižništva (ἄσκησις).
Visok nivo znanja u oblasti teologije (teorijskog znanja o Bogu) ni u kom slučaju ne može biti razlog da se neko proglasi svetim dok je, sa druge strane, bogoslovlje proizvod podvižništva i iscelenja duše, što znači očišćenja Uma, i svetosti.
Iz ovoga sledi još jedan veoma važan zaključak: teolog ne može biti duhovni rukovoditelj već isključivo akademski mentor.
Pravoslavno bogoslovlje je plod isceljenja
,,Pravoslavno bogoslovlje jasno pokazuje da je ono, s jedne strane, plod iscelenja, dok sa drute ukazuje na put ka iscelenju. Drutim rečima, bogoslovi su samo oni isceljeni, koji su zadobili zajednicu sa Bogom, i samo oni mogu pokazati hrišćanima pravi put za dosezanje „mesta” iscelenja. Bogoslovlje je, dakle, i plod i metod iscelenja. (…)
Smatram da bi trebalo da počnemo sa svetim Grigorijem Nazijanskim, jer nije slučajno da je upravo njega Crkva nazvala Bogoslovom. Na početku svojih čuvenih bogoslovskih tekstova, on piše da nije za svakoga da bogoslovstvuje, da govori ο Bogu, jer ovo nije jednostavna i laka tema.
Nisu svi za ovo delo nego samo „oni koji su ispitani i koji su prošli kroz bogoviđenje, koji su prethodno bili očišćeni u duši i telu ili se bar očišćuju,” piše mitropolit Jerotej Vlahos.
Sveti Grigorije Bogoslov o tome piše sledeće: „Najpre je potrebno biti očišćen, pa onda očistiti druge; postati mudar, a onda i druge učiniti mudrim; postati svetlost, pa onda prosvetljivati; pristupiti Bogu, pa onda i druge Njemu privoditi; postati osvećen, pa onda osvećivati…”.
Prema tome, kaošto je već rečeno, rukovoditelj (učitelj) na duhovnom putu ni u kom slučaju ne može biti teolog, koji je znanje o Bogu stekao verbalnim učenjem, već isključivo bogoslov, dakle onaj ko ima duhovno iskustvo i sam je odmakao daleko na putu iscelenja, a to su danas, na prvom mestu, monasi.
Šta o ovome kaže Sveti Teofan Zatvornik?
Sveti Teofan Zatvornik o ovome, između ostalog, kaže ovo:
,,Da bi neko mogao da vodi, treba da vidi sva raspuća, da ih iz iskustva poznaje, i da zna kako se ona otklanjaju; a za to je neophodno stojati na nekoj visini sa koje bi se mogli videti i svi putevi, i svi koji njima hode, a među njima i onaj koji im se poverio. Svojom rečju, kao rukom, on će ga tada usmeriti kako da ide pravo, bez skretanja, bez lutanja usred svih raspuća.
Međutim oni koji se nisu očistili od strasti svi stoje na istoj liniji i istom nivou, pa bili oni učeni ili prosti, čitali oni nauku o podvižništvu ili ne.
Ljudi koji se nalaze u gomili, ne vide kuda i kako treba ići, nego samo guraju jedni druge i idu gde i drugi, čas tamo čas ovamo, očekujući neće li možda naići na potreban putić, kako bi izašli na čist prostor; međutim, onaj koji čuje glas koji je izvan gomile, lako može izići na čistinu.
Potrebno je da se savladaju strasti
Čitava stvar se sastoji u tome da se strasti savladaju: i onaj ko nije savladao strasti, ne može dati pouzdano pravilo kako da se one savladaju, jer je i sam strastan i sudi strasno.
Ovde je očigledno da istinski rukovoditelj može biti samo onaj ko je pobedio strasti i kroz bestrašće postao sasud Duha Svetog, koji ga svemu uči, ili onaj ko je prošao prvi stepen i kroz unutrašnji krst i raspeće primio Boga, ili je Njime primljen i Njim vođen i Koji je onda prisutan u njegovim delima. Samo takav može da se nazove iskusnim, neobmanjivim, opitnim, pouzdanim rukovoditeljem”.
Prema tome, duhovnog rukovoditelja moramo vrlo pažljivo tražiti i birati. Naravno, na prvom mestu se usdno moliti Gospodu Bogu da nam daruje iskusnog duhovnog nastavnika.
Da dodam još nešto, ukratko, o spasenju i svetosti.
Spasenje i svetost, u najkraćem, podrazumevaju isceljenje duše od strasti, sticanje njima suprotnih vrlina i zadobijanje blagodati.
Hrišćanstvo je isceljenje, a ne filosofija
Mitropolit Jerotej Vlahos u prethodno citiranom radu kaže da ,, …Hrišćanstvo nije ni filosofija ni religija u onom smislu u kome se shvataju „prirodne” religije, nego da je, u najvećoj meri, terapija, iscelenje. Ono podrazumeva iscelenje čovekovih strasti kako bi mogao zadobiti jedinstvo i zajednicu sa Bogom.”.
Potvrdu za ovakav stav mitropolita Jeroteja Vlahosa nalazimo i u Jevanđelju. Tako Sveti Apostol Pavle u Prvoj poslanici Korinćanima kaže ,,izvoli se Bogu da […] spase one koji vjeruju” (1Kor. 1, 21), odnosno ”εὐδόκησεν ὁ θεὸς […] σῶσαι τοὺς πιστεύοντας”, pri čemu se reč σῶσαι od glagola σῴζω koristi i u značenju lečiti.
Šta kažu o ovome Sveta Jevanđelja?
Na primer, u Jevanđelju po Mateju se kaže: ,,Jer govoraše u sebi: Ako se samo dotaknem haljine njegove, ozdraviću |σωθήσομαι|.” (Mt. 9, 21) i ,,A Isus, obazrevši se i vidjevši je, reče: Ne boj se, kćeri, vjera tvoja spasla |σέσωκεν| te je. I ozdravi |ἐσώθη| žena od onoga časa.” (Mt. 9, 22).
U Jevanđelju po Marku: ,,I moljaše ga mnogo, govoreći: Ćerčica je moja na samrti; da dođeš i metneš na nju ruke, da se spase |σωθῇ| i da živi.” (Mk. 5, 23) i ,,Jer govoraše u sebi: Ako se samo dotaknem haljina njegovih, |σωθήσομαι| ozdraviću.” (Mk. 5, 28).
Ovakvih primera ima više pa ih neću sve navoditi. Na nekim mestima gde u srpskom prevodu Novog Zaveta stoji ,,spasti” u drugim jezicima ćemo na istom mestu naći reč ,,ozdraviti”. Štaviše, i kod nas se jedna te ista reč na jednom mestu prevodi kao ,,spasti” a na drugom kao ,,ozdraviti”.
Šta o ovome kažu Dela apostolska?
Na primer, u Delima apostolskim na jednom mestu čitamo ,,Jer nema drugoga Imena pod nebom danoga ljudima kojim bismo se mogli spasti |σωθῆναι|.” (Dap. 4, 12) dok nešto dalje za istu reč nalazimo drugačiji prevod: ,,Ovaj slušaše Pavla gdje govori, koji pogledavši na njega i vidjevši da ima vjeru da će ozdraviti |σωθῆναι|, Reče snažnim glasom: Tebi govorim u ime Gospoda Isusa Hrista, uspravi se na noge svoje! I on skoči, i hođaše.” (Dap. 14, 9-10).
Navešću i jedan primer iz Saborne poslanice Svetog apostola Jakova koji jasno pokazuje da su reči spasti i isceliti svojevrsni sinonimi.
”Boluje li ko među vama? Neka dozove prezvitere crkvene, i neka se mole nad njim, pomazavši ga uljem u ime Gospodnje.
I molitva vjere će spasti |σώσει| bolesnika, i podignuće ga Gospod; i ako je grijehe učinio, oprostiće mu se.” (Jak. 5, 14-15).
O iscelenju govori i sam Spasitelj. ,,A Isus čuvši reče im: Ne trebaju zdravi ljekara nego bolesni. (…) Jer nisam došao da zovem pravednike no grješnike na pokajanje” (Mt. 9, 12-13; Mk. 2, 17; Lk. 7, 31). U Jevanđelju po Luki čitamo ove reči: ,,I reče im: Svakako ćete mi reći ovu poslovicu: Ljekaru, izliječi se sam…” (Lk. 4, 23) i ,,Duh Gospoda je na meni… posla me da iscijelim skrušene u srcu; da propovijedim… slijepima da će progledati” (Lk. 4, 18).
Sledeće pitanje koje se postavlja jeste na koji način se isceljujemo, spasavamo i postajemo sveti?
Uz pomoć blagodati Svetoga Duha, odnosno nestvorene Božanske energije, kao što se kaže u poslanici Svetoga apostola Pavla Efescima: „Blagodaću ste spaseni“ (Ef.2,5). Zbog toga se tokom Svete Liturgije i drugih bogosuženja molimo ,,Zaštiti, spasi, pomiluj i sačuvaj nas, Bože, blagodaću Tvojom“.
Na koji način stičemo blagodat Duha Svetoga, odnosno božanske energije?
U najkraćem bismo mogli da kažemo – životom po Jevanđelju jer „Zakon se dade Preko Mojseja, a blagodat i istina postaje kroz Isusa Hrista“ (Jn. 1,17). Nešto širi odgovor bi bio da blagodat stičemo Svetim Tajnama i podvižništvom, pod kojim se podrazumeva kako podvig duše tako i podvig tela.
,,Istinski cilj našeg hrišćanskog života sastoji se u zadobijanju ili sticanju Svetoga Duha Božijeg. A post, i bdenje, i molitva, i milostinja, i svako delo Hrista radi učinjeno, jesu sredstva za zadobijanje Svetoga Duha Božijega,” kaže Sveti Serafim Sarovski.
O iscelenju duše, a time i o spasenju i svetosti Jerotej Vlahos, između ostalog, piše sledeće:
,,Mnogi naši savremenici, govoreći i pišući o iscelenju duše i uopšte o čovekovom spasenju, govore i pišu u apstraktnim pojmovima. Kada kažu čovekovo spasenje pod tim podrazumevaju ulazak u nekakav prostor koji se odlikuje bestrašćem i odsustvom čuvstvenosti u skladu sa stoičkim učenjem, a kada govore o iscelenju duše, opet pod tim podrazumevaju nekakav prividan svet, to jest nastojanje da se nađemo u nekakvom apstraktnom prostoru: da budemo samo dobri ljudi.
Sveti Oci u svojim porukama nisu apstraktni niti meditativni
Sveti Oci, međutim, u svojim poukama nisu nikako ni apstraktni ni meditativni, nego veoma praktični. Sa velikom tačnošću definišu šta je iscelenje duše i u čemu se sastoji čovekovo spasenje. Zato treba da podvučemo da iscelenje duše ide zajedno sa spasenjem duše.
Doživljavajući spasenje, Sveti Oci dobro poznaju to stanje i zbog toga su tako određeni. (…) Sveti Oci naglašavaju da je podvižništvo jedini metod čovekovog iscelenja. A kada kažemo podvižništvo, mislimo, u stvari, na držanje zapovesti Hristovih i napor i trud hrišćanina da prođe kroz tri stadijuma usavršavanja, a oni su istovremeno i stadijumi duhovnog života. Ti stadijumi su: očišćenje, prosvetljenje i oboženje…
U svakom slučaju, opšte je prihvaćeno od svih Svetih Otaca da je prvi stadijum očišćenje srca, potom sledi prosvetljenje uma, te tako čovek dospeva do sozercanja, koje je istovremeno i čovekovo oboženje. Prolaženje kroz ova tri stadijuma naziva se podvižničkim isceliteljskim metodom.”
Monasi su pravi rukovoditlji na putu spasenja i svetosti
Da pojasnim još i to zbog čega preporučujem monahe kao duhovne rukovoditelje na putu spasenja i svetosti.
,,Analizirajući učenje sv. Dionisija, dolazimo do saznanja da svaki od tri stepena svešteničkih činova odgovara jednom stadijumu duhovnog života. Budući da je đakonov zadatak da druge očisti od strasti, pretpostavlja se da on sam, pre rukopoloženja, mora dostići stepen očišćenja, tako da i sam bude živi primer praktične filosofije.
Kako je, prema svetootačkim spisima, sveštenikov zadatak da prosvećuje, njegovo rukopoloženje pretpostavlja da poseduje prosvetljen um, a to je, kao što smo videli, stepen sozercanja.
Sveštenik se, dakle, u svojim molitvama mora neprestano sećati Boga, mora poznavati duhovna dela, biti dobar poznavalac Svetog Pisma i biti u stanju da sozercava unutrašnja načela [„logose”] svih stvorenih stvari.
Život u zajednici sa Bogom
Što se tiče episkopa, a budući da je njegov prevashodni zadatak da usavrši ljude u unutrašnjim načelima [„logosima”] bogoslovlja, on, sa svoje strane, mora imati opit mističkog bogoslovlja i živeti u zajednici sa Bogom. Ta tesna povezanost sa Bogom čini ga prorokom, božanskim posvećenikom, sposobnim da mistički objavi reč istine narodu Božijem. (…)
Sve to jasno pokazuje da episkop, sveštenik i đakon nisu samo liturgijska lica predviđena za izvršavanje Svetih Tajni, nego da su, isto tako, i duhovni lekari koji pomažu ljudima da se očiste, da budu posvećeni i uznapreduju ka zajedništvu sa Bogom.”, piše mitropolit Nafpakta i Svetog Vlasija Jerotej Vlahos u već citiranom delu.
Nažalost, već duže vreme ne postoji saglasje između ova tri sveštenička čina i tri stepena duhovnog života.
Protojerej prof. dr Jovan Romanidis, koji se posebno bavio ovom temom, o tome piše sledeće:
„Kako je vreme prolazilo, nije uvek bilo moguće da se pronađe obožen, pa čak ni prosvetljen čovek da bi ga odabrali i rukopoložili za episkopa ili sveštenika. Ukoliko su i postojali takvi ljudi oni, što su ih odabirali, nisu ih želeli.
Mnogo puta su bili poželjniji ljudi koji su jednostavno bili moralni i dobri, ali nisu posedovali isceliteljsko znanje, neophodno za prosvetljenje i oboženje. (…)
Isihastičko preuzimanje jerarhije
Tokom vremena pojavili su se, međutim episkopi i sveštenici koji nisu dostigli ni stepen prosvetljenja. Takvo stanje stvari izazvalo je pobunu (koju je pokrenuo sv. Simeon Novi Bogoslov) i isihastičko preuzimanje jerarhije, što je uglavnom postignuto tek u vreme sv. Grigorija Palame.
Apostolski isceliteljski postupak sačuvan je i u posleapostolskom periodu, sve do pojave Franaka i carskog i neohelenističkog Pravoslavlja, uz usredsređenost ovog apostolskog predanja u monaštvu.
Drugačije rečeno, isceliteljski postupak prosvetljenja i oboženja preneo se iz svetovne parohije, koja je postala slaba, u monašku parohiju. U isto vreme su mitropolije i episkopije postale manastiri. (…)
Biranje episkopa
Monaštvo je postalo jedna vrsta „medicinske škole”, gde su kandidati za episkope izučavali apostolski terapijski postupak. Paralelno sa tim, svetovne [mirjanske] parohije su imale zadatak da, koliko god je to moguće, podražavaju manastirsku parohiju, budući da su prosvetljenje i oboženje neminovni u iscelenju svih ljudi, pošto svi imaju pomračen um.
Sa dogmatske tačke gledišta, nema razlike između svetovne [mirjanske] i manastirske parohije kada su u pitanju ponuđene Svete Tajne i potreba za iscelenjem. Razlika je samo u kvantitetu i kvalitetu uspešnosti iscelenja”.
Da ponovim na kraju još jednom reči Spasitelja: ,,Carstvo nebesko s naporom se osvaja, i podvižnici ga zadobijaju” (Mt. 11,12). Prema tome, ako želimo da se spasemo, uvek moramo imati u vidu da se Carstvo Božije osvaja podvigom a ne praznoslovljem. I pronaći dobrog učitelja-iscelitelja. A njega ćemo teško naći u svetu. Naći ćemo ga u manastiru ili pustinji.
Autor: Dimitrije Marković
