И после 35 година рада, свемирски телескоп Хабл и даље бележи изузетна научна открића. Само у протеклој години, научници су уз помоћ ове опсерваторије величине школског аутобуса потврдили постојање прве усамљене црне рупе, открили нове свемирске стене настале након НАСА-ине мисије удара у астероид и прецизно одредили извор изузетно снажног и мистериозног радио-праска.
Ови резултати показују да Хабл и даље има много тога да понуди науци. Постоје и посматрања која ниједан други телескоп не може да обави, укључујући и његовог „млађег брата“, Свемирски телескоп Џејмс Веб.
Непроцењив научни допринос
До данас, Хабл је посматрао више од 100 милиона објеката – од комета у нашем Сунчевом систему, преко звезда на самрти у Млечном путу, до далеких галаксија које су настале убрзо након Великог праска. На основу Хаблових података написано је више од 21.000 научних радова са рецензијом (међу њима и два рада ауторке овог текста, некадашње астрономкиње).
„Једноставно речено, Хабл је био огромна предност за науку“, каже Питер Сенчина, астроном са Карнегијевих опсерваторија у Пасадени, Калифорнија.
Зашто Хабл види оно што други не могу?
Хабл је лансиран 1990. године шатлом „Дискавери“ и смештен у ниску Земљину орбиту, на висини од око 515 километара. Са те позиције има готово неометан поглед на космос, без изобличења и апсорпције светлости коју изазива Земљина атмосфера.
Једна од кључних предности Хабла јесте његова способност да посматра ултраљубичасти (УВ) део електромагнетног спектра. То је од пресудног значаја за проучавање објеката са температурама од неколико десетина хиљада степени Целзијуса, као што су масивне звезде и бурна подручја у близини црних рупа.
Телескопи на Земљи не могу да посматрају УВ светлост, јер је атмосфера блокира – што је, срећом, добро по живот на нашој планети. Иако постоје и други свемирски телескопи осетљиви на УВ зрачење, њихове слике су далеко мање оштре. Хабл може да разлучи објекте десет пута мање од њих.
Свемирски телескоп Џејмс Веб, иако изузетан, уопште не посматра у УВ делу спектра – његова снага је у инфрацрвеном зрачењу, које омогућава увид у објекте обавијене прашином и у веома далеке галаксије.
„На краћим, ултраљубичастим и оптичким таласним дужинама, Хабл је и даље најбоље што је човечанство икада направило по питању осетљивости и резолуције“, каже Кевин Хејнлајн са Универзитета Аризона.
Борба за време на телескопу
Сваке године, стотине научника предлажу нова посматрања помоћу Хабла, али се одобри свега око 20 одсто предлога. Међу одабранима је и Аоифе Бренан са Тринити колеџа у Даблину, која проучава дискове крхотина – мешавине стена и прашине сличне Кајперовом појасу у нашем систему.
Тачно 35 година након лансирања Хабла, 24. априла, телескоп ће започети посматрање једног таквог диска удаљеног око 200 светлосних година од Земље. Бренан се нада да ће нови подаци помоћи да се утврди колико је гас чест у овим структурама, што је кључно за разумевање настанка планета.
Слике које инспиришу и научнике и јавност
Хабл није важан само научницима. „Када кажем да радим са Хабловим подацима, сви моји пријатељи и чланови породице одмах знају о чему говорим“, каже Бренан. „Навикли смо да гледамо Хаблове слике.“
Један од људи који стоје иза тих визуелних ремек-дела је Џо ДеПасквале, главни стручњак за научне визуализације у Институту за свемирске телескопе у Балтимору. Он и његове колеге бирају, обрађују и колоришу Хаблове снимке пре него што буду представљени јавности.
„Узимам податке са телескопа и претварам их у прелепе слике у боји“, каже ДеПасквале. Једна од његових омиљених је слика Лагуне маглине, региона интензивног рађања звезда, удаљеног око 4.000 светлосних година.
Моћ слика које остају у сећању
Сенчина се сећа Хаблових снимака судара комете Шумејкер–Леви 9 са Јупитером 1994. године. Иако је тада био веома млад, те слике су му се дубоко урезале у памћење.
„То је било нешто што ме је навело да се заљубим у астрономију“, каже он. Хабл, додаје, буди радозналост и осећај чуђења пред васионом – а то је снажан разлог зашто човечанство мора да настави да улаже у велике свемирске опсерваторије.
Слике које су обележиле 35 година Хабла
Током више од три деценије рада, Хабл је снимио призоре који су променили наше разумевање космоса: од судара астероида, преко поларних светлости на Јупитеру, смрти звезда у Млечном путу, па све до чувеног Хабловог дубоког поља, које је у „празном“ делу неба открило хиљаде дотад невидљивих галаксија у различитим фазама еволуције.
