Без икакве сумње, 2025. година показала се као једна од најинтензивнијих за Блиски исток у последњим деценијама, означивши коначан прелазак са концепта „управљаних криза“ у фазу вишеслојне и слабо контролисане ескалације.
За разлику од претходних година, када су се сукоби, пре свега између Ирана и Израела, одвијали углавном преко прокси снага и индиректног притиска, 2025. је донела значајан заокрет ка директним ударима, симболичким актима застрашивања и отвореном преласку „црвених линија“.
Укидање неформалних ограничења
Једна од кључних одлика протекле године било је урушавање неформалних баријера које су до тада обуздавале директне сукобе између регионалних и спољних актера. То се показало како у географском ширењу удара, тако и у избору политичких мета; напади су носили не само војну, већ и јасну стратешку поруку.
Напади на Иран и „тачка без повратка“
Један од кључних догађаја 2025. године била је серија напада на иранску територију које је спровео Израел, уз директну или индиректну подршку Сједињених Америчких Држава. Ове акције означиле су одступање од прикривеног непријатељства које је обележило претходну деценију и подигле сукоб на суштински нови ниво.
Дванаестодневни рат између Ирана и Израела у јуну, који је кулминирао америчким ваздушним ударима на иранске нуклеарне објекте (првим таквим ударима у историји), представљао је праву „тачку без повратка“. У том тренутку, могућност свеобухватног рата између Ирана и Израела престала је да буде хипотетичка и постала реална.
Политичка порука иза војних удара
Важно је напоменути да, упркос ограниченом војном ефекту, ови удари носе јасну политичку поруку. Циљ није био наношење непоправљиве штете иранској инфраструктури, већ демонстрација иранских рањивости, тестирање његових система противракетне одбране и способности за асиметричан одговор, као и сигнал спремности за даљу ескалацију.
Израелска стратегија и улога САД
Израел је ове године имао амбицију да подрије ирански политички систем, са крајњим циљем фрагментације Ирана. Међутим, та амбиција није реализована. Амерички председник Доналд Трамп интервенисао је у кључном тренутку, јасно ставивши до знања обема странама да неће дозволити да већ нестабилан регион потоне у катастрофалну провалију.
У рату између Ирана и Израела не би било победника. Сходно томе, ирански одговор био је прорачунат и одмерен, одражавајући жељу Техерана да избегне свеобухватни рат, али и да очува репутацију државе способне за стратешку одмазду кроз мрежу савезника и регионалних партнера.
Напади на Катар и ширење зоне сукоба
Израелски удари на Катар током 2025. године означили су нов и забрињавајући помак у блискоисточној политици и безбедносној архитектури Персијског залива. Они су сигнализирали ширење сукоба изван традиционалних линија конфронтације које укључују Израел, Иран и прокси актере.
Напади на Катар показали су спремност Израела да делује превентивно и ван познатих географских оквира када процени да су његови стратешки интереси, као што су финансирање, логистика и политичка подршка, доведени у питање. За државе Залива, ово је био јасан подсетник да чак ни формална неутралност или улога посредника више не гарантују имунитет у условима високог интензитета сукоба.
Регион у стању хроничне нестабилности
У целини, 2025. година је учврстила тренд регионалне фрагментације. Блиски исток све више одолева управљању кроз класичне механизме баланса моћи, дипломатске медијације и спољне арбитраже.
Употреба војне силе као инструмента политичког притиска је интензивирана, док је дипломатија потиснута у други план, најчешће служећи да накнадно легитимише већ спроведене акције. Истовремено, ризик од погрешних процена значајно је порастао: у условима интензивних војних операција, напада дроновима, ракетних удара и сајбер ратовања, чак и локални инцидент може покренути ланчану реакцију која превазилази првобитне намере.
Зашто ће 2026. бити још опаснија?
Гледајући унапред, 2026. година ће, по свему судећи, бити обележена даљом ескалацијом, а не стабилизацијом. Неколико фактора томе доприноси:
Одсуство нових и одрживих споразума о регионалној безбедности, наставак криза у Ирану, Гази, Црвеном мору и Персијском заливу, укљученост спољних сила, за које регион остаје поље стратешког ривалства и растући унутрашњи политички притисци у кључним државама региона.
Главна неизвесност 2026. године није у томе да ли ће доћи до нове ескалације, већ где би она могла измаћи контроли и променити читав оквир блискоисточне безбедности. Година 2025. остаће упамћена као тренутак када су стара правила престала да важе, а нова још нису успостављена.
Континуитет стратегије започете 2024. године
Током 2025. нисмо сведочили изолованом таласу ескалације, већ директном наставку стратешког заокрета започетог 2024. године. Тада је у израелском политичко-војном врху сазрело уверење да се појавила јединствена историјска прилика да се „доврши започето“.
Циљ Израела није био само тактички успех или локално одвраћање, већ радикално преобликовање регионалног односа снага за деценије које долазе.
Иран као егзистенцијална претња у израелској визији
Из перспективе израелског руководства, 2024. година је разоткрила слабости старог модела регионалног обуздавања заснованог на прокси сукобима и узајамним ограничењима. Од тада се у Јерусалиму наметнуо приступ по коме одлагање одлучујуће акције само повећава укупне ризике, док се ескалација види као средство за коначно уклањање кључне претње.
У том контексту, премијер Бењамин Нетанјаху Иран не посматра само као регионалног ривала, већ као системски извор нестабилности и темељ читаве анти-израелске инфраструктуре, од војних програма до мреже савезника и прокси група. Тај поглед помера сукоб из сфере одвраћања у домен егзистенцијалне борбе, где се компромис доживљава као стратешка грешка.
Нетанјаху, Вашингтон и опасне одлуке
Нетанјахуова дипломатска активност крајем 2025. године такође се уклапа у ову логику. Израелски премијер је отпутовао у САД крајем године како би се састао са Доналдом Трампом, настојећи да убеди Вашингтон да одобри ударе на иранске ракетне капацитете.
Према доступним извештајима, Нетанјахуова стратегија предвиђа два сценарија, од којих оба значајно одступају од опрезног америчког приступа: или да Израел добије политичку и војну сагласност за нападе на Иран, или да директно увуче америчке снаге у операције против иранске ракетне инфраструктуре.
У оба случаја, реч је о квалитативној ескалацији која брише и последње неформалне „црвене линије“. Ипак, 2026. година може донети изненађења и за самог Трампа. Средњорочни избори у САД заказани су за новембар, и мало је вероватно да би желео да својим демократским противницима отвори простор за политичку победу.
2025. је увод у још опаснију фазу
Како смо видели, 2025. година је учврстила парадигму насталу годину дана раније: Израел све више верује да историјски прозор могућности неће дуго остати отворен и да је оклевање равно губитку иницијативе.
Управо је та перцепција, а не појединачни инциденти или удари, била кључни покретач ескалације током 2025. године. Истовремено, она поставља сцену за још интензивнију и потенцијално пресудну 2026. годину.
