Ana Arp je najpoznatija po svom internet magazinu „A. A. A“, posvećenom „umetnosti i ljudskoj imaginaciji, istraživačkom duhu, potrebi za samospoznajom kroz stvaralaštvo, kroz slobodu i putovanje kao simbolički inherentnim sadržajima svake umetnosti“.
Pored toga, samostalno je izdala tri knjige, izuzetno lepo dizajnirane, toliko da njihov estetski lik zahteva poseban tekst koji bi mu bio posvećen. Jedna od tih knjiga je „Tri mita o putovanju iza Sunca“ (2016), sastavljena od „pisama, dnevnika i putopisa“, objedinjenih autentičnom obradom antičkih mitova i podeljena u tri, inače nezavisno pisane, ali koherentne celine: „Pisma Persefoni – elegije o zimskim pejsažima i sećanju“, „Herbarijum – fragmenti Kentaurovog dnevnika“ i „Dedalove sobe – putopis iz lavirinta“.
Kao i u internet magazinu, Ana Arp i u svojoj literaturi afirmiše veru u ljudsko stvaralaštvo i njegov smisao, u smisao kultivisanja i ličnog i kolektivnog (kulturnog) pamćenja, u spoju podjednakog insistiranja na ličnom stvaralaštvu i slobodi i intenzivnog odnosa prema kulturnoj tradiciji, koji karakteriše vrhove evropske kulture.
U knjizi je objavljen i autorkin pogovor, u kom ona tako lepo, precizno i suptilno objašnjava svoje pisanje, da se gotovo nema šta više reći do toga. Ipak, šalu na stranu, to ne znači da ovu prozu ne treba čitati i da se njen smisao i domet svodi na autorkinu, doduše umešnu i celovitu, eksplikaciju svojih namera i svog postupka. Naprotiv, treba čitati, uronjeno čitati, jer ova knjiga upravo to traži. Ona nije dociranje, već poziv na putovanje, izazov slobodi, podsticaj na stvaralaštvo, i to u ovom slulaju nisu fraze.
Ana Arp kao malo koji savremeni autor, uprkos fragmentarisanoj strukturi, nudi izuzetno celovito viđenje sveta i najdubljih ljudskih traganja, čiji je cilj ipak i u osnovi, i bez obzira na njene početne namere – duhovni, zašto ne reći i religijski, što autorka i potvrđuje citirajući Šlegela: „Tvoji ciljevi su umetnosti i nauka, tvoj život – ljubav i obrazovanje. I da ne znaš, na putu si ka religiji“.
Već sam naslov dovoljno govori i takvim intencijama, od pojma mita, kao sižejno strukturisanog obrasca koji duboko izražava logos stvarnosti, do „putovanja iza Sunca“, dakle iza vidljivog, s onu stranu vidljivog, materijalnog, možda i spoznatljivog. Ali koje ne odbacuje pri tome ono vidljivo – bilo tvar, prirodu, celinu živog i neživog sveta, bilo dela ljudskog stvaralaštva i celokupno kulturno nasleđe čovečanstva, mada ovde primarno evro-hrišćanskog kulturnog i civilizacijskog areala.
Ovi zapisi mahom kreću od sećanja, snova i utisaka, da bi kroz prefinjeno poigravanje sa različitim oblicima percepcije sveta, kroz kulturne naslage i uvide, vodi ka onome što se često naziva dubinama ili visinama nepoznatog, a time i nevidljivog i neizrecivog, ali uz veru da čovek ipak može imati udela u tom nevidljivom, u tajnama koje nas određuju više nego što smo to kadri i da naslutimo, a kamoli pojmimo.
Knjiga Ane Arp, pri tome, nije samo obrada mitova, nego ima i određen kvalitet mitskih tekstova, koji se tiče sposobnosti da predstavi i izrazi celovptost i jedinstvo svega postojećeg, a da ga opet ne svodi na racionalne i jednoznačne konstrukte. Ova knjiga je, dakle, traganje, putovanje, za svojim unutrašnjim svetom koliko i za kosmosom i za onim na čemu taj kosmos počiva, putovanje koje nikad ne prestaje.
Posle čitanja ovog vanredno kultivisanog štiva, opet bez preterivanja, bolje razumete koliko je svet u kom živimo obeležen jednim užasnim, sputavajućim i zatupljujućim, a time i beskrajno nasilnim varvarstvom, varvarstvom koje je, kako reče Radomir Konstantinović, „smrt stila i jezika“. Ali proza Ane Arp nas ipak ne vodi u čamotinju i odustajanje, već nas podstiče, uprkos svemu i dalje verujući u sve što što čovek može, a što nipošto nije malo.
