Odavno je rečeno da je svet postao globalno selo i da ćemo svi imati svojih pet minuta slave. Mediji i tehnologija su suzili svet, sve je postalo blizu, tu dostupno i samim tim „naše“, pa osećamo da smo pozvani da na sve reagujemo, i to što pre, da nam nešto ne promakne, jer svet uvek ide dalje a mi ne smemo da zaostanemo, da bismo uopšte preživeli..
Ali mediji i tehnologija su nam i apstrahovali taj svet. On je sada za nas postao zbir, skup informacija, slika, utisaka, koji sistemski uređujemo prema svojim željama ili, pre, posredovanjem nekog drugog – medija, politike, različitih agendi. Čini nam se da je sve blizu, odmah tu, da hvatamo celinu, da vidimo procese i veze na delu, a zapravo vidimo samo ono što nam je prezentovano i na način na koji nam je prezentovano.
Zato se reaguje brzo i samouvereno. Čini nam se da smo na sve što se dogodi, ma gde, pozvani da reagujemo, da se opredelimo, da tumačimo, da emotivno investiramo, ili nam se čini da nešto propuštamo ili da nekog izdajemo. U toj apstrahovanosti i informacijskom rastelovljenju gubi se konkretnost dodira sa živim životom, neposrednom stvarnošću postojanja, koje je zapravo mnogo kompleksnije iskustvo od iskustva recepcije određenog sistema informacija. U konkretnosti, u osećaju živog života, žive stvarnosti, pre smo spremni da stanemo, razmislimo, promislimo, jer u nama prevlada instinkt preživljavanja, ljudski instinkt da ozbiljno obradi iskustvo pre reakcije, jer je tom iskustvu neposredno izložen, i ono zato za njega može biti potencijalna pretnja.
Zbog toga je čovek u konkretnosti opažaja i iskustva oprezniji, nego u tehnološki i medijski posredovanoj reakciji, gde mu se čini da je maksimalno intenzivno uključen, da je pozvan na reakciju i da pred sobom ima celinu doživljaja, iskustva i saznanja, ali zapravo je udaljen, nije izložen njegovom neposrednom dejstvu i zbog toga brže, samouverenije i nepomirljivije reaguje, opredeljuje se. Jer mu od tog opredeljivanja ne zavisi život, a zapravo mu zavisi samo sujeta i lažnim društvenim normama nametnuto samopoštovanje. Njegovo mišljenje da neko jeste ili nije kriv za nešto, da je politička odluka dobra ili loša, suštinski ne utiče na ishod realnih događanja i na njega neme neposredne posledice. On nije u koži žrtava ili unesrećenih, on nije u koži onih koji odlučuju da li da stave svoj potpis na neki dokument i ne.
I zato nas ta suženost stavlja u lagodnu poziciju arbitara, moralista, sveznalica, šta god. Uljuljkuje nas i uverava da gospodarimo situacijom, da smo subjekti, da nešto značimo u ovoj zbrci i lavirintu sveta. Ali nas takođe, redovno posle takvog iskustva gura u prazninu, u egzistencijalni pad, u još dublju neizvesnost o tome ko smo i šta smo ustvari. Jer kad sve prođe, shvatamo da je sve to naše mudrovanje i žučenje bio samo privid, simulacija, fantom bez tela, puka senka, najčešće senka ničega opipljivog. Da ništa nismo u stvari ni doživeli ni odlučili, već da nam je sve prošlo kao pesak između prstiju. I da nam tako prolazi sav život.
Zato je tako lako manipulisati nama današnjima, koliko god bili gordi na svoja individualna i kolektivna dostignuća. Zato što nam da suženost sveta daje lažni utisak znanja, kontrole i učešća, a a zapravo nam se nudi samo haos brzih i prolaznih utisaka, koje obrađujemo prema obrascu sopstvenih strasti, predrasuda, nesvesnih težnji i potreba, ili nam ih za nas obrađuje i servira neko drugi, a da toga ne želimo da budemo svesni. Zato nećemo da priznajemo realnost zla, ali nas istovremeno zlo privlači, ovaj put prema obrascima koje su za nas pripremili mediji i popularna kultura.
Tako se i prilikom reakcije na nestanak nesrećne devojčice iz Bora ponašamo kao fluidni entiteti podvojeni između okretanja očiju od zla i fascinacije zlom, interpretiranim kroz prizmu medija i kriminalističkoh serija, entiteti koji svoju fluidnost prikrivaju angažovanjem, opredeljivanjem, a nedostatak konkretnog osećaja života podleganjem dirigovanim emotivnim izlivima. Sami se sobom igramo, kao neka marioneta koja sama vuče konce koji njome upravljaju, ali po komandi i uputstvu lutkara sakrivenih iza paravana, a za koje je sebe uverila da ne postoje.
Suženje sveta zbog toga postaje i suženje svesti, iako smo bili u iskušenju da verujemo u suprotno, de će ubrzanje i blizina čitavog sveta, mogućnost pobede nad ograničenošću svojih čula koje nas osuđuju na sada i ovde, doneti proširenje svesti, događa se upravo suprotno, jedan varvarizam, provincijalizam, zatvorenost gotovo bez presedana u ljudskoj istoriji. Jer konkretnost i neposrednost živog iskustva vodi nas ka njihovom prevladavanju, jer nam je to prevladavanje od najdublje egzistencijalne nužnosti, i svaka samoobmana na tom putu može da ima kobne posledice. Svet je ogroman i neobuhvatan, ali mi celinu izvodimo iz onog pred nama i u nama, osluškujući dibinu onoga što svemu daje smisao. Suženi svet nam daje lažno osećanje moći, celovitosti i sveznanja, ukida nam osećaj odgovornosti za svet i sebe, a time i u egzistencijalnom smislu presudno važan osećaj za stvarnost, koja je takva kakva je šta god mislili o njoj, i kojom ne mogu upravljati naše male želje i slabosti.
A kako se boriti protiv tog suženja sveta i svesti, kad već ne možemo ukinuti medije i tehnologije, čije smo obrasce već ionako uveliko interiorizovali, toliko da su postali nerazdvojiv deo nas i našeg samorazumevanja? Okrenuti se konkretnom iskustvu, čoveku pored nas, doživljaju i emociji bez posredništva oktroisanih instanci, svesti o smrtnosti i ograničenosti svakog od nas, svesti da zlo postoji, ali i veri da dobro može pobediti. U šta možemo verovati samo ako sjaj te pobede, njen predznak i mogućnost prepoznamo u oku čoveka pored nas, i u tom sjaju, predznaku, mogućnosti, poverujemo u sve ono što čovek jeste i može da bude. Ako budemo slobodni od zlih volšebnika koji nama upravljaju, a koji su najčešće samo projekcija naših unutrašnjih slabosti, palosti naše.
Vladimir Kolarić za Kompas
