Ako ste slabi u ovom svetu, morate očekivati da će vas ljudi potcenjivati, ponižavati, podsmevati vam se, čak i oni najbliži, nekad i nesvesno, samopodrazumevajuće. Ako vam to teško pada, znači da se niste pomirili sa svojom pozicijom u svetu, da ste pristali na ovosvetske kriterijume, ili da makar ne možete da raskrstite sa njima. I to je normalno, čak bismo rekli prirodno, jer, kako rekoše, navika je druga priroda.
Normiranost i naviknutost, pravila i navike ionako konstituišu većinu našeg ponašanja u svetu, način na koji funkcionišemo i samostalno i kao zajednice. Drugačije, bez nekih pravila i usvojenih i ponavljajućih obrazaca koje zovemo navikama, verovatno i ne bi moglo da bude, teško bismo funkcionisali i individualno i kolektivno, ako bismo pravila postavljali uvek iznova i svaku delatnost počinjali iz početka, kao da je prvi put obavljamo. S druge strane, sve ovo može da bude i teret, posebno ako prihvatimo izvrnutu perspektivu po kom smo mi, kao ljudi i kao zajednice, tu zbog normi, pravila i navika, a ne oni zbog nas. Ali naš život je kratak, apstraktne organizacione i normativne forme po pravilu traju znatno duže od njega, a i rado ih koriste moćni na ovom svetu zbog svojih interesa, pa je tu teško nešto učiniti, čak i osvestiti poziciju u kojoj se realno nalazimo.
Uzori poput Hrista koji je bio sve samo ne moćan po ovosvetskim kriterijumima i koji je umro „sramnom“ smrću, kao i mnogih svetitelja, posebno jurodivih, svedoče o ljudskoj sposobnosti da prevlada i pobedi porugu i uniženje a ne izgubi svoju ličnost, osećanje smisla, težnju ka delatnom dobru i nadu u spasenje. To su važni primeri i uzori, koji, kako rekosmo, svedoče o ljudskoj mogućnosti, ali i teškoći njenog ostvarenja, i utešni su samo u meri naše vere.
Pomiriti se sa tim da te gaze, vređaju i gledaju sa visine, a ne izgubiti tu veru, nadu, ljubav prema ljudima, na kraju krajeva i onu meru samopoštovanja i samosvesni potrebne za delatan život, nije ni lako ni jednostavno. Još manje ne zapasti u čamotinju, pasivnost, depresiju. I sad, jedno je živeti „ne po merilima ovog sveta“, a drugo biti pasivan, utučen, nedelatan, ogorčen. To razlikovati, i kod drugih i kod sebe, nije nimalo lako. Tu se povremeni zraci blagodatnog nadahnuća, ili onoga što smatramo takvim, sustiču sa često mučnom i banalnom svakodnevnicom, sa svakodnevnim osicama tuđih reči i pogleda, koji su verovatno najveće iskušenja našeg zemaljskog života. Drugi život, onaj budući, verovatno zamišljamo upravo kao suprotnost tome, kao stanje lišeno banalnosti, tričarija, dosade, niskosti koji nas ovde prate. Možda bismo se pre pomirili i sa bolom ili čak smrću, nego sa tom dosadom svakodnevnice.
Ali bilo kako bilo, svi smo u tome. Ako težite da budete moćni u ovom svetu, niste se lišili iskušenja, ali i ako ste se toga, po nuždi ili po izboru, odrekli. S tim što nije uvek jasno, ni nama samima, da li smo se težnji ka moći odrekli po svom izboru ili po nuždi, jer smo i tu skloni da zavaravamo sebe, da se samoobmanjujemo i samoopravdavamo, maskiramo se ne samo pred drugima nego i pred sobom.
Test za to je upravo način na koji prihvatamo tuđe otrovne, nadmene ili potcenjujuće reči i poglede, a to je svakodnevna borba, i ne treba sebe dodatno unižavati ako uvek nismo na visini zadatka. Ali svejedno, i u toj borbi kriterijum nije pasivno mirenje, nego delatnost, po mogućnosti ne ona upućena ka sticanju moći, nego prema ljubavi, konkretnom pomaganju drugima, sa što manje primisli i očekivanja da će nam drugi tu pomoć i ljubav uzvratiti. Najčešće neće, ali ako uprkos tome istrajemo i ne odreknemo se drugih, ne zapadnemo u ogorčenost osuđivanje i samoosuđivanje, znaćemo da smo pobedili. Možda i nećemo, ali će znati onaj koji nas poznaje bolje nego što ćemo mi ikad poznavati sebe same. Na kraju krajeva, nismo ovde da bismo bili pobednici, nego spaseni, bogovi po blagodati. A rečeno nam je da se spasavamo voljom Božijom, a da je ono što sami možemo da učinimo samo dela ljubavi, u kojoj nikakvoj ogorčenosti i očajanju ne bi trebalo da bude mesta.
Vladimir Kolarić za Kompas
