Једна пријатељица из академског света рече како је принуђена да се што боље држи за своје године, јер ако покаже слабост, одмах ће се наћи неко спреман да је „спотакне“.
И заиста, живимо у време када не смемо да покажемо слабост, јер то смањује нашу цену на тржишту и чини нас рањивим у трци за друштвеном позицијом. С друге стране, подстицани смо да, најпре посредством медија и друштвених мрежа, откривамо своју интиму и своје пороке. Али ту се ради у претварању реалних слабости у оружје, односно у робу, а наводна интима, пороци и страсти које стављамо „на изволите“ су само маска за оно што стварно јесмо, (само)обмана и манипулација.
Дакле, није ствар у томе да се пред људима маше својим манама, пороцима и проблемима, нити да се морална раслабљеност и слабост карактера промовишу као врлине, већ у томе да је дозвољено показати слабост, а да не очекујемо да због тога будемо исмејани, осуђени или друштвено деградирани.
У супротном, друштво је само зверињи чопор, где слабија јединка бива препуштена сама себи, деградирана или чак уклоњена од других припадника групе.
Људска заједница би, напротив, требало да почива на подршци, солидарности и разумевању, које увек полази од тога да смо сви људи, што значи да сви имамо бројне слабости. Моје слабости ме чине способним да разумем слабости других, да их прихватим и ако могу помогнем им у нечему. Такође, чини ме способним да се поверим другом, разоружам пред њим, очекујући његову милост.
Ако тога нема, нема ни друштва. Ако не смемо да покажемо слабост ни пред ким, нити да прихватимо слабост другога, онда ћемо увек носити маску и нож за појасом. Маску да бисмо своју слабост прикрили од погледа других, бодеж да бисмо се одбранили од њих ако ту слабост ипак уоче, или им (превентивно) нанели ударац кад приметимо њихову слабост. Како том слабошћу не би „заразили“ нас или нашу заједницу, или из страха да њихова слабост не буде огледало за нашу или кључ за њено разумевање од стране осталих.
Дакле, уместо промоције моралне разобручености, карактерне раслабљености и претварања страсти и порока у робу, потребно је разумевање свачије (људске, толико људске) слабости и несавршености, без осуђивања, исмевања и присиле, уз спремност на помоћ и подршку, како да их пружимо, тако и да их, превазилазећи сујету, прихватимо.
Јер постоји више врста слабости: једна је поменута раслабљеност воље и морала, у основи недостатак вере, наде и љубави, друга је слабост као несавршеност својствена сваком људском бићу, а трећа је она о којој говори апостол Павле, када каже „Јер кад сам слаб, онда сам јак” (2. Кор. 12:10). Дакле као одрицање од овоземаљске моћи, односно од било каквог овоземаљског критеријума моћи, силе, снаге, успеха, као потпуна преданост Богу и отвореност према другима, као савршена љубав која „изгони страх“ (1. Јн. 4:18).
То је, дакле, она слабост које се не треба стидети, а која ће бити под највећим ударом „људи овога света“ и сила поднебесних. Само таква слабост је сила, највећа од свих сила, онолико колико је Бог већи од свега створеног, а чији критеријуми мора да су сасвим различити од критеријума „века овога“.
