Кад се деси нешто јако болно, на личном или колективном плану, људи имају порив да се утишају. Буку и самоистицање барем привремено замењује затишје и стишаност, свакодневну борбу за сопствену позицију у друштву примирје. Дан жалости обележен рестрикцијом јавних и медијских садржаја стога није само конвенција, изражавање пијетета оштећенима, него одговара базичној људској потреби да рационално осмисли и емотивно обради. Чини нам се у тим тренуцима некако неприличним да се превише експонирамо, да инсистирамо на сопственој важности, да стављамо себе у први план.
Људи смо, саосећамо, али нас и туђа несрећа суочава са сопственом крхкошћу. Бол и несрећа у том смислу имају педагошку димензију, што не значи да су они сами по себи нешто добро. Можемо рећи да ништа на овом свету није само по себи ни добро ни лоше, већ су такве евентуалне последице по нас и друге, и то оне суштинске, које се тичу нашег напретка и развоја, а са хришћанске тачке гледишта спасења.
Ипак, за оног ко пати и за оног од ког се очекује да га утеши, све то може да се учини као празна прича. За свештенике, уметнике, лекаре или психологе најтеже је да истински помогну оном који пати. То је оно што се од њих очекује, што је њихов прозив и – требало би – њихов призив, оно што је највећа проба самог смисла њиховог постојања. Али чак и сваки њихов успех на том плану је само привремен и услован, јер смрт свакако долази – и оном ко стоји пред свештеником, лекаром, уметником, психологом, и њима самима.
Уметници су ту у посебном проблему, њихов положај ја најподложнији оспоравању. Свештеник има сакрални ауторитет, због чега његов учинак бива измештен с оне стране живота и смрти. Ако није помогао „овде“, верујемо да ће сваки његов чин бити од помоћи „тамо“; иза њега је ауторитет вере и свештеног трепета, непознатог и непојмљивог, али и традицијски верификованог. Ауторитет лекара је у способности да смањи бол, понекад олакша муке и продужи живот. Његов ауторитет је ауторитет својеврсног секуларног жреца, који почива на вери у науку и мирењу с тим да се не може победити смрт. Може се само одложити и пут ка њој олакшати.
А где је ту уметник? Није узалуд речено оно о престанку поезије после Аушвица, али ни оно, Хандкеово, да се баш после Аушвица мора певати, да певање баш томе служи. Да помогне преживелима да разумеју, осмисле, наставе, преживе и не сломе се од темеља преживљеног.
Не сломити се од терета нагомиланог искуства, тог „горког талога искуства“ је изузетно тешко, а сав наш овдашњи живот, сав „свет овај“ управо је тај талог искуства, који вучемо са собом као врећу пуну камења и ђубрета на леђима. Када поверујемо да је та врећа постала део нас, део нашег тела, понеко и понешто може да нам помогне у томе да освестимо да није тако. Да смањимо мало гомилање у ту врећу, да се понечега из ње ослободимо. Хришћани верују, или би требало да верују, како нас од свега тога, свог тог шута, све те рђе и блата, ослобађају једино свете тајне, нашим покајањем и вољом Божијом.
Уметност може да има предност у томе што не фразира, не нуди лака и директна решења, већ нас суочава са искуством и огледалом. Препознамо се, па можда и помогнемо себи, можда се мало отворимо ка другима. Рећи оном кога нешто боли да мисли позитивно или да стегне зубе или нешто слично не значи много. Чак ни позивати се на Бога пред неким ко у Бога не верује или му се у његовог ужасу чини бескрајно далеким и туђим, такође може да буде само бесплодна реторика.
У болу, свом и туђем, треба мало поћутати и молити се. Треба конкретно, што је конкретније могуће помоћи, ако се и колико може. Не треба разгоревати страсти било које врсте, ни код себе ни код других, јер то је увек ланчана реакција, која само умножава патњу и бол. Бол се не побеђује хистеријом, позивима на освету, правду, колико ни окретањем главе и емотивном отупелошћу.
Ако нам се оно што чинимо у ситуацији свеопштега колапса поретка и вредности чини узалудним, такође не треба да падамо у очајање. Јер нико од нас није господар реалности, позван да спасава читав свет. Ми смо мали и кратко смо овде, чинимо колико можемо.
Трудимо се да не будемо лажни, најпре да не лажемо саме себе, колико год то било тешко. Ако немаш речи утехе, ћути. Разуми и саосети, помози конкретно ако си у прилици. Не мисли на себе. Није неко несрећан зато да би ти постао херој и спасилац, велики у сопственим очима и очима света. Све то прође, а једино што нас сигурно чека је капија смрти, кроз коју ћемо сви. На путу ка којој треба да гледамо у светлост, а не осврћемо се на оно то је било и себе некадашњег, као Лотова жена. Смиримо се, ослободимо се себе, грандиозног себе, и бол ће бити мања. И наша и свих других, и целог света, који ропће и заудара у сусрет смрти. Ако и не буде мања, бар ћемо знати да морамо да се носимо са њом, да је не можемо избећи, да истрпети морамо, али да изласка ипак има. А можда, за верујуће, и коначне победе над њом. Јер има и нешто светлости, још у овом свету, а то буди наду да ипак није све било узалуд.
Владимир Коларић за Компас
