Подразумева се да је истинољубивост врлина, да треба волети истину, заступати је и бранити. За нас хришћане истина је сам Христос, па за нас однос према истини не подразумева неку апстракту идеју, него однос са оваплоћеним и живим Богом, и то однос који не подразумева пасивно слеђење него примање у себе Христовог лика и уподобљавање Њему, односно труд да се Христу постане максимално сличан, да се буде Његова икона, као што је Он икона Оца, али овај пут не по природи, већ по благодати.
Од тога потиче оно помало криптично одређење којим се каже како (би требало да) живимо у Христу и Христом, које се не може разумети и усвојити другачије него искуством, једном врстом често неизрециве и у логичке категорије несводиве унутрашње извесности. Та извесност и јесте језгро вере, можда чак вера сама, и свакако језгро нашег уцеловљања, нашег унутрашњег јединства које је могуће успоставити и одржавати само у динамичном и тајанственом општењу са Богом, односно јединством Божијим.
Чак и ако нам није блиска ова помало компликована и исувише реторична богословска фразеологија, јасно је да истинољубивост није задрто и непопустљиво заступање и прописивање одређеног система идеја, вредности, уверења, правила и ритуала, и свакако не сме бити маљ којима млатимо оне за које мислимо да не одговарају нашем виђењу тако формулисане истине.
Укратко, у проблему смо ако мислимо да никакве истине уопште нема или да истина може бити било шта, па да самим тим нема никакве разлике између ње и онога што она није. Колико год наше поимање истине било динамично, вишеслојно и отворено, ипак морамо прихватити да постоји нешто што једноставно није истина и што не припада истини, односно нема карактер истинитости. И да уколико уколико за нешто утврдимо да није истинито оправдано је и пожељно да на одређени начин и реагујемо, сведочењем истине које може имати различите облике, од вербалне аргументације, преко активног, организованог и институционализованог супротстављања, до, у крајњој линији, жртвовања.
Али исто тако смо и у проблему ако универзалном и за све обавезујућом истином сматрамо један довршен и заокружен систем идеја, вредности и уверења за који ми мислимо да је истина, а себе беспоговорним и ауторитарним заступником и „оваплоћењем“ те истине, без обзира да ли је наше уверење настало самовољом или под утицајем овог или оног ауторитета. Тада љубав према истини може да се претвори у љубав према себи, односно сопственим страстима и предрасудама, сопственом палом (старом) човеку, истинољубље да буде маска за самољубље.
Тако је могуће и да љубав према истини буде слабија од мржње и презира према онима за које сматрамо да не познају или не следе (нашу) истину. Тако истинољубље може да постане алиби не само са самољубље, него и презир и мржњу према другима, односно покриће за страст осуђивања. Истинољубивост на тај начин може бити штит и маска којима штитимо и прикривамо своју неспособност, тачније недостатак воље за личним растом и истинским доприносом заједници. Себе видимо као судије, само да не бисмо расли, да се не бисмо приближавали Господу, пламену његове благодати, који толико уме да застраши нас пале и немоћне. Истинољубивост постаје штит којим се бранимо од приближавања Христовом лику, од живота Њиме и у Њему. Бранећи истину ми је у ствари искривљујемо и убијамо, не састваравајући са Господом, него закуцавајући још понеки клин у Његово распето тело.
Чувајмо се зато тога да истину не поистоветимо са насиљем, нити да је користимо за прикривање сопствених страсти и у крајњој линији величања и идолатризације сопствених страсти под плаштом светлости. Ако људе можемо да преваримо, Бога не можемо и свако од нас би тога увек требало да се присети. Поверење у Бога у свему, па и у томе да га никако не можемо преварити, један је од кључних критеријума наше вере, па и та вера сама.
