„С оне стране“ Небојше Петковића (Неос, 2024) је сложено, вишеперспективно структурисан, вешто и течно написан хорор роман, али у исто време може бити посматран и као својеврсни мета-хорор. Он то није због пародизације жанровских образаца или засићене референцијалности (чега у некој мери има), већ пре свега због тематизовања хорора као таквог, његовог писања и рецепције, његовог смисла најзад.
Иако веома образован и са озбиљним увидом у различите аспекте наше стварности, Петковић се не либи тога да пише жанровско штиво, прегнантно конвенцијама и стандардизованим ефектима, али његов роман поседује једну ненападну и веома одмерено присутну самосвест, одмак који није алиби за писање од многих презреног жанра, нити инфантилна мистификација, већ произилази из зрелог осећања одговорности и из личне, егзистенцијалне запитаности над потребом да се пише баш то, тако и о томе.
Овај роман са мотивима паралелних светова, окултизма и езотерије, демона из прошлости и трансхуманих преображаја на занимљив начин укршта мотиве технологије, смрти и стваралаштва, интригирајући нас не само уметничком тематизацијом смрти, већ смрћу као потенцијалним извориштем уметности и стваралаштва, укрштањем имагинације, па чак и мистичког искуства са технологијама вештачке интелигенције и виртуалне реалности, са фаустовском жељом човека да ствара сопствене светове, који због људске палости могу бити и светови ужаса и смрти или капије ка њима.
Најзад, ово је роман који на ретко суптилан начин у доследно жанровски конституисан свет уноси и хришћанске мотиве, не декларативно, идеолошки и тријумфалистички, него кроз дејство светлости које не негира таму овог века, али не дозвољава да је она угаси и да се у њој утопи.
Писац, како се и именује главни јунак овог романа, стварајући свет испуњен еманацијом његовог унутрашњег мрака, ипак преузима одговорност спасавања залуталих читалаца, указујући им на светло на крају тунела, које им не нуди аутоматски спас, али даје им прилику да наставе и преузму одговорност живота у своје руке, уместо препуштања спољашњим илузијама или унутрашњим (само)обманама.
Уметнички дар је опасно оружје, које може озбиљно да утиче на умове и срца људи, а одговорност уметника је у томе да нађе равнотежу између аутентичности сопствених порива и бриге о њиховом утицају на друге, рањиве макар колико и он сам. О злу можемо говорити, али морамо пазити да не будемо његова играчка, промотер или канал за улазак у свет и у душе и тела наших ближњих.
Роман Небојше Петковића свакако избегава опасност да уметничка средства служе наслађивању злом, уверљиво приказујући сав његов ужас, трулеж и досаду, насупрот занимљивости и сили сваке људске личности предане добру, макар и у мери својих љуских и превише људских ограничења.
