Godine 1919, 4. jula, Vladika Nikolaj, koji je izabran za episkopa žičkog, poslao je „Uputstvo sveštenicima i svešenomonasima Žičke eparhije /odnosno verskog tumačenja srpske istorije, naročito s pogledom na najnoviji preokret u sudbini narodnoj“. U tom svom uputstvu, Vladika je ukazao kako narodu treba obajsniti slobodu koja je došla posle mnogih muka i stradanja, ali je došla zato što se nerod nije odrekao krsta časnog i slobode zlatne, i što nije verovao u zemaljsku moć Stambola i Beča, nego u Hrista, Boga pravde, Kome peva naša himna. Ove reči Srpskog Zlatousta neka nam budu na pouku, kad se vlast Srbije i veći deo naroda klanja sili i nepravdi, nadajući se da ćemo se tako spasiti i opstati. ( V. Dimitrijević )
…
Vladika Nikolaj:
Pošto je Jevanđelje Gospoda Isusa Hrista ključ za razumevanje svih vremena i sudbina kako pojedinaca, tako i naroda, to se preporučuje sveštenstvu ove eparhije, da s ciljem širenja istinske vere u Boga iskoristite u narodnom životu istorijski i psihološki trenutak i primenite taj ključ na objašnjenje svega, što je se desilo u naše dane sa ovim narodom i sa svetom u opšte.
U toj svrsi sveštenici treba da objašnjavaju narodu, kako u propovedima i javnim rečima, tako i u svakoj datoj prilici u privatnim razgovorima fakat Božijeg otkrovenja na sledeći način:
1. Bog se otkrio u svoj punoći svojoj u Sinu svom Isusu. No, On se otkriva u događajima i znacima u životu svakog čoveka i svakog naroda. Sledstveno Bog se pojavio i u istoriji svoga naroda. Ko otvori svoje duhovne oči može to da vidi.
2. Izrailjski proroci, kao docnije i apostol Pavle, neprestano su isticali oslobođenje izrailjskog naroda od Egipćana i Vavilonaca, kao veliki dokaz Božijeg proviđenja i Božije moći. Izbavljenje srpskog naroda od petstogodišnjeg robovanja, nije ni u koliko manje frapantan dokaz Božijeg proviđenja i Božije moći.
3. Kosovski poraz narodni genije nije nikada priznao za poraz, nego ga je preobrazio u moralnu pobedu nad fizičkom nadmoći i objasnio kao Lazarevo privolenje carstvu nebesnome. Tako, da je kosovska bitka dobila ovaj moralni izgled: Hrišćani su tražili, prvo Carstva nebesnoga, da bi kroz to dobili sve ostalo, pa i carstvo zemaljsko, a muhamedanci su tražili prvo carstva zemaljskoga, da bi kroz to dobili i carstvo nebesno.
4. Kroz vekove su muhamedanci mislili, da je njihov put pravilniji i da su oni izabrali bolji deo. To su oni mogli i dokazati očiglednim faktom, što je srpski narod kao glavni šampion hrišćanstva na Balkanu i u Evropi bio pretvoren tako reći u pepeo. No, baš u tome pepelu projavio se Bog, kao što se On obično projavljuje u istoriji i stvarima ništavnim, odbačenim, i u očima ljudskim propalim. Narod srpski je bio sve izgubio, sem vere u Boga, i ta ga je vera spasla.
5. Karađorđe i Miloš, prota Matija i slepi Višnjić, kao i svi poznati saradnici oslobođenja, tipični su predstavnici te duboke narodne vere u Boga, ili – što je isto – vere u pobedu pravde nad nepravdom. Tek je borba počela 1804. godine kada su Turci bili na sve strane, a Srbi bez malo nigde, a vidoviti Višnjić peva:
„Drumovi će poželjet’ Turaka,
Al’ Turaka niđe biti neće.“
To je vera granitna, čudotvorna vera, vera koja je spasla narod.
6. S takvom verom narod je izdržao i poslednjih sedam godina rata protiv Austrougarske /uglavnom/ i njenih tursko–bugarskih saveznika. Većina, od glavnih vođa našeg naroda, za poslednjih sedam godina bili su tipični predstavnici narodne vere u Boga i pobedu Božije pravde. Vojvoda Mišić, upitan o iznenadnim uspesima naše vojske na južnom frontu, uvek je odgovarao: „Bog pomaže“!
7. Bog se projavio među nama, onda, kada su neprijatelji naši trijumfovali nad našom zemljom, kao nad jednim grobljem, i kada su i naši saveznici bili pokolebani u veri u nas.
8. Narodi moćni, savršeno naoružani, no, rukovođeni samo sebičnošću, srušeni su i poniženi. Tako se Bog projavio dvojako u ovom ratu; u uzdignuću malih u moći, no velikih u idealima, i u poniženju velikih u moći, no malenih u idealima.
Idealisti uvek, ali uvek, pobeđuju na kraju krajeva. Jer, idealisti su uvek na strani Boga, te je i Bog na strani njihovoj.
9. Sveštenici srpski podneli su srazmerno najveće žrtve ne samo u poslednjem stradanju, nego od Kosova. To je zato, što borba našeg naroda od Kosova do danas nosi religiozni i etički karakter, te su predstavnici religioznog i etičkog idealizma i bili prirodno izloženi najvećem gnjevu i osveti neprijatelja.
10. Neka sveštenici objašnjavaju narodu, da je sadašnja sloboda došla samo delimično zaslugom narodnom, no da je ona uglavnom dar Božiji. Da, ta sloboda moraće se i od sada zasluživati, da bi se održala i da bi bila za spasenje, a ne na štetu duša. Carstvo nebesno zasluženo je u odnosu prema našim spoljnim neprijateljima. Carstvo Božije je sada unutra među nama i treba ga zaslužiti odnosom nas samih jednog prema drugom.
Ako je do sad naš ideal bio nacionalno teritorijalni, od sada on mora biti nacionalno jevanđelski. Ako je naš narod do sada svetlio hrabrošću prema susednim narodima, od sada mora svetliti dobrotom i lepotom duše unutra i spolja prema sebi i prema drugom. To od nas očekuje i Bog i svet.
Ja znam, da će ovo sve biti već poznato sveštenicima. No, ovo treba ponavljati neprestano, kao: paki, paki mirom Gospodu pomolimsja. Opet i opet narod treba da se utvrdi u veri, da je se Bog svojim Proviđenjem i svojom Moći projavio u istoriji Njegovoj i da kroz tu veru shvata i dužnost svoju poštovanjem, blagodarnosti i ljubavi prema Bogu, da bi ga blagoslov, a ne gnjev Božiji vazda pratio u budućnosti.
Vladimir Dimitrijević
