Logor na Banjici: Nacistička kuća smrti za Srbe

Logor na Banjici bio je najveći koncentracioni logor na području okupirane Srbije (1941—1944). Utvrđen je za spomenik kulture 1984. godine.

Nemačke okupatorske vlasti naredile su, u junu 1941., srpskoj kvislinškoj upravi da formira koncentracioni logor u Beogradu. Za smeštaj logora bilo je potrebno odabrati odgovarajući objekat, pa je komisija, u sastavu od jednog gestapovca, Miodraga-Mike Đorđevića, pomoćnika upravnika grada Beograda i inž. Milana Janjuševića, direktora Tehničke dokumentacije Uprave grada – odlučila da za logor najviše odgovara kasarna 18. Pešadijskog puka, na Banjici.

Logor je bio u funkciji od jula 1941. do oktobra 1944. u kasarni bivše Jugoslovenske vojske. Logor je imao dve sekcije u kojoj je jedna bila u nadležnosti Specijalne policije, dok je drugi deo bio u nadležnosti Gestapoa. Prvi zatvorenici dovedeni su 9. maja 1941. i zatvorenici bili su Jevreji i Romi, a od 1941. kada je Beograd proglašen za Judenfraj uglavnom protivnici Nedićevog režima, većinom zarobljeni partizani i srpski komunisti. Banjica je bio sabirni i egzekucijski logor.

Mnogi zatvorenici iz Banjice bili su prebačeni u druge koncentracione i radne logore koje su Nemci držali pod svojom kontrolom u okupiranoj Evropi. Kroz ovaj logor za vreme čitave okupacije prošlo je najmanje 23.697 ljudi, a od tog broja par hiljada je streljano na stratištu u Jajincima. Tačan broj žrtava nikada neće biti poznat zbog toga što je mnogo dokumentacije bilo uništeno 1943., a i mnoga tela koja su bila pokopana na području logora bila su prebačena na druga mesta ili su bila uništena prilikom povlačenja.

Osnivanje logora

Bilo je potrebno stvoriti jedan veliki zatvorski prostor gde bi bili dovođeni ubeđeni protivnici Nemačkog Rajha kao i svi oni koji nisu podržavali Komesarsku upravu Milana Aćimovića. Nemačke okupatorske vlasti naredile su, u junu 1941., srpskoj kvislinškoj upravi da formira koncentracioni logor u Beogradu.

Za smeštaj logora bilo je potrebno odabrati odgovarajući objekat, pa je komisija, u sastavu od jednog gestapovca, Miodraga-Mike Đorđevića, pomoćnika upravnika grada Beograda i inž. Milana Janjuševića, direktora Tehničke dokumentacije Uprave grada – odlučila da za logor najviše odgovara kasarna 18. pešadijskog puka, na Banjici u današnjoj Ulici Veljka Lukića Kurjaka br. 33.

Po ulasku Sovjetskog Saveza u rat na strani antifašističke koalicije i početka prvih diverzantskih akcija partizana u Srbiji, stvaranje koncentracionog prostora u okupiranom Beogradu bilo je samo pitanje dana. Zvanično, Banjički logor je oformljen 5. jula 1941. Formalnu odluku o stvaranju logora doneli su nemački komandant grada Beograda i zapovednik Gestapoa u okupiranoj Srbiji, a sproveo ju je u delo tadašnji pomoćnik ministra unutrašnjih poslova Dragomir Jovanović. Za logoraški prostor Nemci su odabrali bivši vojnu zgradu 18. pešadijskog puka „Kraljica Marija“ na Banjici. Prvi zatočenici iz unutrašnjosti Srbije prispeli su u logor 9. jula 1941.

Adaptacija logora

Banjički logor se po formiranju počeo dograđivati. Najpre su ispražnjeni vojni magacini na spratu i prostorije su pretvorene u logoraške sobe. U dvorištu je podignuta visoka stražarska kula, iskopani su temelji za podizanje zida, a takođe su adaptirane i prostorije u suturenu.

Banjica je u početku bila logor samo za Beograd. Međutim, vojno-upravni komandant Srbije Hajnrih Dankelman, da bi trupe na terenu rasteretio zatvorenika, naredio je 21. avgusta da trupe sve zatvorenike šalju u koncentracioni logor u Beogradu. Time je Banjica izgubila mesno značenje i nije bila više potčinjena feldkomandanturi u Beogradu nego Upravnom štabu vojnoupravnog komandanta sa nazivom „koncentracioni logor Srbije Beograd“. Upravni štab je dobio zadatak da reguliše preuzimanje logora i da u upravu uključi predstavnike Ziherhajtspolicaja i Ziherhajtsdinsta.

Uprava logora

Komandant logora na Banjici bio je nemački poručnik Vili Fridrih, dok je dužnost upravnika logora vršio Svetozar Vujković. Logor je zvanično bio u nadležnost Uprave grada Beograda, pa su tako u logorskoj upravi bili zastupljeni većinom srpski civilni organi koji su vršili razne administrativne poslove. Zamenik upravnika logora je bio Radovan Čarapić, a pomoćnik komandanta logora Peter Kriger. Stražu i obezbeđenje logora davali su vojnici srpske žandarmerije, a kasnije Srpske državne straže i Srpskog dobrovoljačkog korpusa.

Zvaničnog banjičkog lekara je davao Gestapo i tu dužnost je sve do rasformiranja logora vršio SS major dr. Herbert Jung, dok su u logoraškoj ambulanti i stacionaru radili uglavnom banjički taoci koji su se pre rata bavili lekarskom strukom. Pored Junga, dužnosti logorskih lekara su vršili i dr. Velizar Pijade(zatvoren kao Jevrej), dr. Žarko Fogaraš (zatvoren kao pristalica NOP-a) i dr. Ljubodrag Stefanović (zatvoren kao pristalica DM). Jedino je dr. Fogaraš preživeo logor.

Raspored po sobama

U raznim periodima postojanja Banjičkog logora pojedine sobe su imale različitu namenu. U prve dve okupacione godine njihov karakter se često menjao. Najpre su bile mešovite, sa zatočenicima različito odmerenih krivica, da bi se zatim u većinu soba nalazili osuđenici na smrt koji su čekali streljanje.

U logoru su bile zastupljene i ženske sobe u kojima su dovođeni političkki krivci ili taoci po ženskoj liniji. Kako se logor sve više i više punio, ovo pravilo je bilo zanemarivano pa su se tako ženske i muške sobe spajale i postajale kolektivne sobe logoraša.

Raspored banjičkih soba izgledao je ovako:

Prizemlje

• Soba br.3 – soba gde su bili zatvarani partizani i pristalice NOP-a
• Soba br.4 – soba smrti za sve političke osuđenike.
• Soba br.6 – soba gde su bili zatvarani Jevreji.
• Soba br.7 – soba gde su bili zatvarani četnici i pristalice Ravnogorskog pokreta.
• Soba br.8 – soba gde su bili zatvarani politički krivci po liniji NOP-a.
• Soba br.9 – ženska soba talaca koje su bile zatvarane kao pristalice Draže Mihailovića (supruge četničkih komandanata i istaknutih političkih ili vojnih ličnosti u Ravnogorskom pokretu).
• Soba br.10 – soba gde su zatvarane pristalice Ravnogorskog pokreta.
• Soba br.11 – soba za smeštaj logorskih stražara.
• Soba br.12 – zajednička soba gde su zatvarane pristalice NOP-a i Ravnogorskog pokreta. Od septembra 1943. isključivo soba pristalica Ravnogorskog pokreta.
• Soba br.13– ženska soba. Od marta 1943. soba u kojoj su bili zatvarani krivci Specijalne policije.
• Soba br.14 – kancelarija upravnika logora.
• Soba br.16 – soba gde su zatvarane Jevrejke.
• Soba br.17 – soba gde su zatvarani krivci Gestapoa. Od aprila 1944. soba pristalica Ravnogorskog pokreta.
• Soba br.24 – soba za prolazne zatvorenike koji su čekali transport u internaciju ili neki drugi logor.
• Soba br.25 – soba u kojoj su zatvarani kriminalci i prestupnici.
• Soba br.35 – soba u kojoj su zatvarani intelektualci (doktori nauka, magistri i naučnici)
• Soba br.36 – soba u kojoj su zatvarani intelektualci (doktori nauka, magistri i naučnici)

Prvi sprat

• Soba br.37 – soba u kojoj su zatvarani intelektualci (doktori nauka, magistri i naučnici)
• Soba br.38 – ženska soba smrti. Od 1943. soba pristalica Ravnogorskog pokreta, a zatim mešovita partizansko-četnička soba.
• Soba br.56 – soba koja je pretvorena u logorsku ambulantu i stacionar.
• Soba br.62 – soba u kojoj su zatvarane pristalice Ravnogorskog pokreta.
• Soba br.64 – soba u kojoj su zatvarane pristalice Ravnogorskog pokreta.
• Soba br.65 – soba u kojoj su zatvarani osuđenici na vremenske kazne „Rokovci“.
• Soba br.66 – druga soba smrti. U njoj su zatvarani politički i vojni osuđenici na smrt Specijalne policije i Gestapoa koji su čekali na streljanje.
• Soba br.67 – soba u kojoj su zatvarani logoraši sa nerešenim statusom, odnosno oni nad kojima je u logoru primenjivan isledni postupak.
• Soba br.68 – soba za prolazne zatvorenike koji su čekali transport u internaciju ili neki drugi logor.
• Soba br.85 – kolektivna ženska soba.
• Soba br.86 – soba u kojoj su bili zatvarani logoraši predviđeni za internaciju.
• Soba br.87 – soba u kojoj su zatvarani osuđenici koji nisu isporučivali žito okupatorima „Dirisovci“
• Soba br.88 – soba u kojoj su zatvarani osuđenici koji nisu isporučivali žito okupatorima „Dirisovci“
• Soba br.89 – soba u kojoj su zatvarane Jevrejke.
• Soba br.90 – kolektivna ženska soba.

Kategorija logoraša

U početku kategorizacija logoraša nije vršena. Za vreme ustanka u Srbiji 1941. godine, u logor su dovođeni partizani, pristalice NOP-a, komunistički funkcioneri, Jevreji, Romi, nacionalisti (oni koji su bili sa četnicima) i taoci.

U prvim godinama okupacije, u logoru su se kao posebna kategorija nalazili „kriminalci“ i „prestupnici“, odnosno lica koja su još u Kraljevini Jugoslaviji izdržavali zatvorsku kaznu zbog prestupa. Oni su bili likvidirani do marta 1942. godine. U poslednjoj godini okupacije dovođeni su i stranci koje su činili uhvaćeni američki, engleski ili sovjetski vojnici, zarobljeni Italijani ili Nemci koji su odbili više da služe Velikom Rajhu. Većina stranaca je iz logora internirana u Nemačku, Francusku, Austriju i drugim zemljama, a jedan mali broj je streljan.

Prva zvanična kategorizacija logoraša izvršena je u septembru 1942. godine kada je uvedena nova kategorija zatvorenika-pristalice Draže Mihailovića, dok su se oni ranije nazivali nacionalistima. U isto vreme, izvršena je podela krivica logoraša. Tako su najteži krivci svrstani u I kategoriju logoraša, manje krivi u II kategoriju, a oni bez dokaza u III kategoriju. Uobičajna praksa je bila streljanje prvokategoraca, ali u slučaju nedostatka talaca, uzimani su i krivci iz druge i treće kategorije. Takva praksa je nastavljena sve do rasformiranja logora.

Bekstva iz logora

Iako je Banjički logor važio kao jedan od najbolje čuvanih i najbolje obezbeđenih koncentracionih logora, za vreme okupacije uspelo je 5 logoraša da prokrči sebi put u slobodu. Prvo bekstvo je zabeleženo u januaru 1943. kada je Milka Minić, supruga visokog partijskog sekretara KPJ Miloša Minića uspela da se izvuče iz logora.

Drugo veće bekstvo zabeleženo je oktobra 1943. Iz logora su pobegli kapetan JVuO Neško Nedić, rezervni potpukovnik Ilija Orelj, student Nikola Pašić mlađi i još jedan zatvorski čuvar. Bilo je i slučaja beženja banjičkih logoraša i za vreme izvođenja radova na Dunavu, u Obrenovcu i Pančevu.

Odnos pristalica Ravnogorskog pokreta i NOP-a u logoru

U logoru na Banjici bilo je veliki broj ljudi koji je bio zatočen po liniji NOP-a i Ravnogorskog pokreta. U kolektivnim sobama je dolazilo nekada do fizičkog razračunavanja jednih i drugih. Četnički zatvorenici su kritikovali kolektiv partizanskih zatočenika. Ovi, s druge strane, kritikovali su njihovo junaštvo, njihovu Vladu u emigraciji, kralja i Dražu Mihailovića.

U jednom takvom fizičkom razračunavanju pristalice NOP-a su ubile kapetana Radovana Stojanovića, posle čega su četnički logoraši napali partizanske i izazvali veliko krvoproliće. Drugi slučaj se dogodio posle iznenadne smrti logorskog doktora Ljubodraga Stefanovića, kada su četnici optužili partizanske lekare da su mu namerno dali smrtonosnu injekciju.

Ista pozicija

Uzavrele strasti su donekle smirivali najobrazovaniji logoraši među oba tabora. Na insistiranje advokata Stefana Đelinea (partizana) i advokata Aleksandra Trifunca (četnika) krajem aprila 1944. prestale su ovakve pojave jer je svima bilo jasno da se nalaze u istoj poziciji. Četnici su predložili partizanima da zajednički osvoje ambulantu i upravu čim dođe do povlačenja Nemaca, ali su partizani ovaj predlog odbili. Uskoro je najveći broj logoraša bio odveden u internaciju i ovaj plan je propao. S druge strane, zabeleženi su i primeri humanosti i jednih i drugih.

Partizanski borac je posle mnogo odbijanja pristao da primi deo obroka koji mu je nudio vođa JURAO Bogdan Milutinović, advokat Vladimir Radičević je pred odvođenje na streljanje pozdravio partizanske logoraše u kolektivnoj sobi i rukovao se sa svakim, železnički službenik Borivoje Radonjić je na izlazu iz logora dao svoju železničku kapu partizanskom politkomesaru kako bi se sakrio od upravnika logora itd. U vreme postojanja logora zabeleženo je nekoliko zajedničkih streljanja pristalica NOP-a i Ravnogorskog pokreta.

Rasformiranje logora

Logor na Banjici je raspušten u oktobru 1944. Tada su se Beogradu približavali vojnici Crvene armije i NOVJ-a. Logorska arhiva bila je spaljena i jedino su zahvaljujući zameniku upravnika logora Radovanu Čarapiću ostale nedirnute pojedine banjičke knjige logoraša koje se i danas čuvaju u arhivu grada Beograda. Čarapić je najpre pustio na slobodu uhapšenike koji su dovedeni iz Gestapoa, a zatim je dao objave o puštanju svih zatočenika koji su se nalazili u logoru. Poslednji zatočenik je napustio logorsku kapiju 5. oktobra 1944. Taj dan se uzima kao dan kada je logor na Banjici bio raspušten.

Likvidacije logoraša

Likvidacija zatočenih lica su najčešće vršili pripadnici SS-odreda. Od novembra 1942. lica određena za streljanje su odvođena u posebnu osobu. Prozivanje lica određenih za streljanje vršio je upravnik logora Vujković obično uveče. U početku je žrtve birao odoka, a od 1942. odvođenje lica na streljanje je vršeno po spiskovima koja su sastavljali Gestapo i Specijalna policija. Logoraši su ubijani u krugu logora, ali najčešće van logora. Rano ujutro bi po njih dolazio kamion koji bi ih vezane žicom po dvoje-troje vodio na stratište. Od 15. jula 1941. do 6. novembra 1943. streljanja su se obavljala na strelištu u Jajincima. Od jeseni 1943. streljanja su vršena na Centralnom groblju, a od 27. jula 1944. do 1. oktobra 1944. na Jevrejskom groblju.

Prvo masovno streljenje logoraša se desilo 17. decembra kada je na Jajincima ubijeno 160 osoba, među kojima su bili Vukica Mitrović i Miloš Matijević. Za šest dana marta 1942, na Jajincima je streljano 328 osoba, a 6. maja 228. Najviše ljudi streljanih u jednom danu bilo je 323 1. oktobra 1943.

Konačni pokazatelji Banjičkog logora

Prema sačuvanim banjičkim knjigama logoraša, kroz ovaj logor je za vreme okupacije prošlo tačno 23.288 logoraša, od kojih je streljano njih 3.849. Međutim, to je prema nepotpunim banjičkim knjigama koje su sačuvane, dok je prema stvarnim pokazateljima kroz logor prošlo blizu 250.000 ljudi i za odmazdu streljano njih 30.000. Veliki broj osuđenika nije ni uvođenjen u banjičke knjige već je direktno vođen u Jajince. Kroz logor je prošao i veliki broj logoraša sa Starog Sajmišta, od kojih je najviše bilo Jevreja. Oni su bili transportovani na Banjicu kao popuna kvote koja se morala ispuniti za odmazdu, a takođe i zbog interniranja.

Streljanja i vešanja logoraša vršena su i u samom logoru. Početkom 1942. postavljen je grudobran u dvorištu logora koji je korišćen za streljanja, a bilo je slučajeva ubistva iz čiste obesti.

Zatvorenike je najviše slala nemačka SS i policija, Uprava grada Beograda, Prestojništva i Sreska načelstva. Iz Banjičkog logora su streljani Jevreji, Romi, partizani, pristalice NOP-a, četnici, pristalice Ravnogorskog pokreta, stranci, kriminalci i prestupnici. Pravilan redoslad je teško odrediti, jer nedostaju bitna dokumenta.

Muzej Banjičkog logora

Danas je Banjički logor pretvoren u Muzej Banjičkog logora. Nekadašnja soba smrti je pretvorena u spomen-sobu sa izloženim stvarima i predmetima koji su nekada pripadali logorašima. Skupština grada Beograda postavila je 1969. godine povodom 25-godišnjice oslobođenja grada, spomen-obeležje ispred zgrade bivšeg koncentracionog logora na Banjici.

Spomen –obeležje je rad vajara Kolje Milunovića, a stihovi koji su upisani Svetozara Trebješanina. Tom prilikom je Muzej grada otvorio Spomen –sobu u jednom od objekata bivšeg logora.