Манастир Високи Дечани код Пећи, задужбина је краља Стефана Уроша III Дечанског, сина Милутиновог, започета 1327. и довршена трудом сина његовог – краља Стефана Душана 1335. Непомерива је вековна утврда српског православља.
Уздиже се на десној обали Дечанске Бистрице, у метохијско-призренској котлини, под обронцима Стреочке планине. Окружен је кестеновим и боровим шумама, наткриљен планинама, на путу према немањићевској царској престоници Призрену. У њему су се као највећа светиња, поред изобиља злата и сребра црквених предмета и богатства дубореза, камене пластике, икона и фресака, сачувале чудотворне мошти његовог првог оснивача.
Из Оснивачке повеље манастира Дечани, 1330. године:
„Теби се клањам, /Христе Спасе/, тражећи твоју велику помоћ са страхом и желећи свом душом да следим за учењем и делима светих родитеља и прародитеља својих … понајвише преосвећеног и блаженог Саве, који се више од свих потруди око Светих Божијих заповести … Он створи и архиепископију, и многе цркве из темеља сазда и постави у њих људе часне … Он и овде код места званог Дечани обрете место погодно и красно за сазидање Божијег дома, обележи га (крстом), и благослови да буде светилиште … Његовим молитвама мени се откри ово скривено скровиште, сачувано за мене и мога сина, младога краља Душана, које на овом месту укри (сакри) овај мој свети господин … „
Стефан Урош Трећи је сазидао манастир недалеко од „првог села званог Детчани“ (Дедчани). Назвао га је Дечанским по оближњем пределу тако прозваном не само због близине мноштва монашких ћелија у којима су се, из поколења у поколење, подвизавали „добри дедови или старци“, што изворно и значи од Грка позајмљена реч „калуђери“, него и у знак захвалности према најмилијем од својих предака, прадеду телесном и „деду“ духовноме, Светом Сави, чијим му се молитвама то место откри.
Уобичајени епитет „Високи“ Дечани су добили како због тога што њихова црква представља највећу и највишу сачувану грађевину средњевековне Србије, тако и због скупоцених грађевинских материјала од којих су сазидани, који су такође чинили да они „преузвишеном благодаћу сјаје свима који их гледају“. Један анонимни путописац из XV века оставио је запис да Стефанова црква „сваку мисао превазилази лепотом, мраморјем и величином и различитим ликовима, за шта није довољна година да се исприча, а изглед цркве вид и очи које гледају умара, од силне светлости мрамора као нека звезда Даница која изнутра сја.“
Манастирски комплекс
Од величанственог првобитног архитектонско-просторног концепта монашке насеобине, осим цркве, преостале су две средњевековне грађевине – трпезарија и делимично очувана улазна кула. Подигнуте су у исто време када и црква, рукама истих мајстора. Од вишеспратне одбрамбене куле, сачувано је само приземље. Године 1926. постављени су нова кровна конструкција, као и нова гвоздена врата, уместо старе дрвене капије. Претпоставља се да је улазна кула, над приземљем високим око 9 метара, имала још најмање три спрата и звоник на врху и да је била најдоминантнија грађевина у склопу манастирског утврђења.
Манастир Дечани је саграђен сходно средњевековном обрасцу образовања већих монашких обитавалишта. Главно свештено здање јесте црква, смештена у средини кружног простора, опасаног оградним зидом, на који належу остале зграде.
У писаним документима и књижевним списима помињу се следећи објекти који су припадали манастиру:
- широка и тврда ограда утврђена честим кулама,
- пирг над улазом или „столп“ (стуб или кула) звонаре и часовнице,
- трпезарија, кухиња,
- „виница“ (вински подрум),
- трпеза краљевска,
- разне „полате“ – ћелије,
- игуменарија, односно архимандрија,
- изван манастира болница, воденица, источници (извори) и још даље „гвоздено коло“ – топионица, чије локације због историјских неприлика никада нису озбиљније истраживане.
Монашке ћелије су се налазиле на јужној страни уз спољне зидове, на боју (спрату) „као птичја гнезда“. Приземља су коришћена као економске просторије.
После саборног храма, од свих здања најважнија и највећа грађевина у манастиру је трпезарија. У новије време обновљена, трпезарија спољним изгледом одговара оној из XIV века.
Улаз у манастир се налази на југозападној страни, на тлу уздигнутом изнад платоа на којем је већина манастирских здања, омогућујући да се у првом сусрету са Дечанима обухвати погледом готово цео комплекс манастира. У средишту доминира величанствени храм Вазнесења Христовог.
Архитектура храма манастира Дечани
Храм посвећен Христу Спасу Сведржитељу, односно Вазнесењу Господњем, подигнут је као гробна црква, на месту које је за „дом Божији“ по речима Светога Краља, одабрао Свети Сава али није стигао да то светилиште сам сазида. Под будним оком архиепископа Данила Другог, група рукоделаца из Приморја, на челу са фра Витом Трифуновим Чучом, опатом цркве Свете Марије на Гурдићу, од „Котора, града краљевога“ заоденула је храм споља у „европскије“ рухо, али га је изнутра потпуно прилагодила православном богослужењу.
Архитектура католикона манастира Високи Дечани сврстава се у рашки стил. Представља спој вишебродне василике (назване по староримској „басилици“) и једнобродне и једнокуполне рашке цркве, која споља делује као тробродна. Њу чини изнутра петоделно рашчлањени пространи брод (наос) надвишен куполом која се ослања на четири масивна стуба (у том делу црква је висока до 29 метара), а на западној страни је тробродна припрата или трочлано предбродје (нартекс), у којој се некада налазила крстионица. Дечанска црква је дуга преко 36 метара, а широка 24 метра. Олтарски простор је троделан, у средини је главни олтар са Часном трпезом.
Црква манастира Дечани задивљује колико својом племенитом вишебојношћу, толико и хармонијом добро пропорционисаних маса, и постепеним уздизањем кровова ка средишњем делу грађевине, који је овенчан кубетом. Сама зидна платна, обложена топло-жутим пећким ониксом и црвенкасто-ружичастом дечанском бречом, у наизменичним редовима, уз монументалност грађевине доприносе живописном и складном изгледу дечанске цркве.
Црква има и два параклиса. На јужној страни је параклис посвећен Светом Николају, а на северној Светом Димитрију. У грађењу и украшавању стопљени су ромејски, романички и готички елементи. Скулптура има типична романичка обележја. Дечански саборни храм садржи најбогатије клесане украсе, као и једну од највећих средњевековних „галерија“ фресака. Један је од ретких српских црквених споменика који је под чудесним покровитељством својих заштитника остао неоштећен током толиких векова до дана данашњег.
Скулптурални украс Високих Дечана
Вајарски украс дечанске цркве бројан је и разноврстан. Поред обиља плитких рељефа има и композиција у дубоком рељефу и скулптура. Скулптурални украс у виду необичних људских и животињских фигура, чудовишних ликова или биљних мотива сусреће се на стотинак конзола у кровном аркадном венцу. Декоративном пластиком поткровних венаца обогаћене су све фасаде саборног храма.
На великим затвореним фасадним површинама нагласак је стављен на архитектонику портала и прозора. Међу њима се посебно истичу два троделна прозора – трифоре – онај на западној фасади и други на олтарској апсиди. На двадесетак дводелних прозора – бифора – флоралним и фигуралним мотивима украшени су тимпанони и капители.
Портали на цркви имају најбогатији украс. Данас се најчешће улази у цркву кроз северни портал. Овај улаз има богатију скулптуралну обраду на довратницима, горњој греди и луковима, али нема фигуралну представу у тимпанону (као јужни и западни) него процветали крст.
Западни портал у припрати има најбогатији клесани украс, а састоји се од спољашњег и унутрашњег оквира. Капители подупиру истурене плоче, на које се ослањају фигура грифона (крилатог лава са орлујском главом) на северној и лавице на јужној страни, а са њихових леђа полази архиволта.
Камену пластику унутрашњег простора чине стубови уметнути у низ самосталних носача између бочних бродова наоса и параклиса Светог Димитрија и Светог Николе и слободни стубови у припрати. На њиховим основама, подножју и чашама капитела су извајани разни зооморфни и вегетабилни мотиви.
Живопис манастира Дечани
Дечански живопис највећа је очувана галерија српског средњевековног сликарства, права ризница православне иконографије. Састоји се од преко хиљаду композиција са више хиљада ликова, које својим садржајем представљају свеукупност знања и веровања средњевековног човека. Дух који је владао у уметности 14. века захтевао је што већи број сцена помоћу којих ће моћи да се исприча све оно што се у то време тражило од живописа, а тражило се, укратко, да црквени живопис буде – илустрована Библија онога времена, што је дечанском живопису дало енциклопедијски карактер.
Сликарство манастира Дечани је настајало постепено, у временском раздобљу 1335-1350. и на њему је радило више група мајстора. За осликавање огромних унутаршњих површина Дечана, краљ и цар Душан је сабрао живописце са разних страна, али ни један од њих није оставио свој потпис, осим Срђа Грешног у капели Светог Димитрија. Рађене у распону од 15 година, фреске доста верно одражавају погледе моћног цара Душана и високообразованих српских архиепископа и првих дечанских игумана на црквену уметност, а истовремено су петнаестогодишња историја српског сликарства.
У припрати, у доњој зони су најважнији портрети цара Душана са женом и сином на северном зиду, затим Душановог властелина Ђорђа Пепкала, кога Свети Ђође као задужбинара приводи Христу. На источном зиду је лоза Немањића, која прославља моћ и славу краљевске лозе немањићевске. Лоза истиче значај ктиторових предака, који су већином били канонизовани као Свети. Лоза обухвата 22 фигуре, почев од Стефана Немање до Уроша Нејаког, сина Душана Силног. Више „красних врата“ којима се улази у брод храма насликани су краљ Стефан Дечански и цар Душан, задужбинари места овога.
Савршено очуване слике
Дечански живописци одлично су владали техником свог заната. Њихова фреска је везана за подлогу, боја је постојана и сачувала је свој интензитет и свежину упркос толиким прохујалим вековима, тако да у поређењу са осталим, па и знатно млађим, споменицима оне показују највећи степен очуваности. Отуда можда и проистиче један од разлога што читав ансамбл делује тако импресивно и снажно на посматрача. Мало где се у Европи може срести толики број добро, понекад чак савршено очуваних слика из прве половине 14. века.
Свечаном изгледу унутрашњег простора цркве манастира Дечани у великој мери доприноси њен помост – камени под, плочник. Изведен је од правилних правоугаоних клесаних плоча од двеју врста каменова, као и фасаде храма. Лепотом и оствареном геометријском схемом изваја се плочник у травеју под куполом. Ту је у квадратном пољу од великих плоча мермерног бањичког оникса изведена амвонска розета.
У цркви је сачуван стари иконостас из средине 14. века. Међу иконама су уметнички највредније Пресвета Богомајка и Свети Јован. Из 14. века је и дрвени ћивот, јединствени пример старог дубореза, са украсима у виду листова и цветова, у коме се чува једна од највећих светиња дечанских – Часне и чудотворне мошти Светога Краља. У цркви је сачуван и камени престо цара Душана, чији је гроб у цркви Светог Марка у Београду, као и велики бронзани полилеј (свећњак са много светиљки), са рељефима двоглавих орлова и грифона – дар књегиње Милице, обновитељке од турака разрушене светиње, захваљујући чијој бризи и добротворству су Дечани поново процветали. Она је манастиру приложила и две огромне заветне воштанице, усправљене са обеју страна царских двери.
Дечанска ризница
Дечанска ризница се, по благослову оснивача манастира Светог Стефана Дечанског, почела формирати и пре него што је манастир у целини био изграђен. Наиме, у својој оснивачкој повељи ктитор пише:
„И приложих колико ми је било могуће, овоме храму … књига и часне крстове, оковане и позлаћене са бисером и драгим камењем и различите дивне иконе оковане златом и сребром и свакаквим украсом и часне сасуде освећене и кандила и рипиде и кадионице и свећњаке и часне одежде и епитрахиље и наруквице и набедренике и покриваче за часну трпезу … и сваку лепоту ради прослављања Божијег дома.“
Овакве дарове средњевековни владари нису својим задужбинама поклањали само да би показали своју земаљску моћ, већ и да би изразили лепоту Божијег дома и значај и узвишеност црквених обреда који се врше у њему. Из периода првог и другог ктитора, у дечанској ризници се сачувао мали број црквених утвари. Вековима су Дечани нападани и пљачкани, и поред велике бриге и труда монашке обитељи, вековима су његови непријатељи из манастира износили све што би им дошло под руку и све што су доживљавали као драгоценост. Међутим, и поред тога, заједно са хиландарском, дечанска ризница је по уметничкој обради, богатству и разноврсности богослужбених предмета најзначајнија ризница код нас.
Иконе манастира Дечани
Неки од сликара који су живописали цркву урадили су и најстарије и највредније иконе у манастиру Дечани. С правом се може рећи да међу свим збиркама дечанске ризнице, највећу уметничку вредност има колекција икона. Она се по свом квалитету и бројности примерака може упоредити само са хиландарском. Збирку чини деведесет икона које су настајале у периоду од 14. до краја 17. века. Највећим делом оне су сликане за сам манастир: за иконостасе, хоросе и да би се на налоњу износиле као целивајуће иконе.
Дуже од шест векова одолева времену пет дечанских икона сликаних руком истих зографа који су сликали импресивне фреске дечанске цркве, а рађених за најстарији камени иконостас у цркви. То су: Христос, Богородица, Св. Арханђел Гаврило, Св. Јован Крститељ и Св. Никола. За нас су веома драгоцене јер представљају велику реткост српских икона из 14. века и што се и данас налазе на иконостасу – месту коме су намењене.
Монах Лонгин
Великим бројем икона манастир Дечани је био обогаћен у последњим деценијама 16. века. Њих је у највећој мери израдио српски сликар и песник „убоги и грешни монах“ Лонгин, како се сам потписао испод Акатиста Светом Краљу Стефану, који је његово песничко дело. Он је у Дечанима боравио у три наврата 1572, 1577 и 1596. године. Лонгинова дела припадају групи двојних икона, односно икона сликаних са обе стране. Овакве иконе би могле бити целивајуће, излагане на налоњу поводом празника који се одређеног дана славио.
Најславније Лонгиново дело је монументална икона Светог ктитора храма – Стефана Дечанског. На икони је приказано 17 сцена из живота Стефана Дечанског. Насликана је по Житију овог краља које је написао Григорије Цамблак, један од дечанских игумана. Очито је да је Лонгин осећао јаку духовну везу са Светитељем коме је поред ове величанствене иконе написао и Акатист.
Интересантно је да је радећи иконе Светог Николе и за друге манастире, често сликао и сцену враћања вида Светом Стефану од стране Светог Николе. Лонгиново изразито уметничко осећање и добро образовање, ослоњени на српско-византијску уметност из старијих времена, дошли су до пуног изражаја било да је у руци држао четкицу или перо. За његову дечанску икону Светог Краља може се рећи да је најлепша могућа ликовна обрада једног књижевног текста.
Светска културна баштина
Манастир Дечани се налази на листи Светске културне баштине Унеска од 2004. године, на којој су од 2006. године још три српска манастира на Космету – Пећка патријаршија, Грачаница и Саборни храм Богородице Љевишке у Призрену. Ове четири најзначајније светиње Српске Православне Цркве на простору Косова и Метохије обједињене су на листи светске културне баштине Унеска под називом „Средњевековни споменици на Косову“ и увршћени су у листу Угрожене светске баштине.
