Bobi Sigal (Bobby Seagull) je 15. septembra 2008. stigao u svoju kancelariju u londonskom Kanari Vorfu nešto pre šest ujutru. Radio je kao trgovac u Lehman Brothersu, američkoj banci koja je prolazila kroz teške turbulencije.
„Na nedeljnim vestima iz Amerike videli smo da podnose zahtev za stečaj. Nismo bili sigurni šta to znači za nas u Velikoj Britaniji. Rečeno nam je da dođemo na posao kao i obično“, priseća se Sigal za BBC.
Danas, gotovo dve decenije kasnije, na globalnoj ekonomskoj mapi trepere nova svetla upozorenja, zbog čega se mnogi pitaju da li smo na pragu nove krize i hoće li je, s obzirom na znatno lošije međunarodne odnose nego 2008. godine, kreatori politika uopšte moći rešiti.
U početku je vladao haos, kaže Bobi. „Nije bilo nikakve direktne komunikacije s našim američkim kolegama. Nisu se javljali na telefone. Neki su ljudi uzimali stvari, poput slika sa zidova, govoreći: ‘Duguju mi deonice’.“ Sigal je, kaže, imao predosećaj da se sprema katastrofa pa se pripremio.
„Poslednjeg dana sam zapravo kupio kolica za kupovinu. Zanimljivo, ljudi su tog leta osećali nemir. Potrošio sam svih 300 funti s kartice za automate na čokolade, jer sam shvatio da će, ako se sruši automat ili banka, moja kartica postati bezvredna.“
„Postoje sličnosti s 2007. koje mi ne daju da spavam noću“
Krizi koja je 2008. potresla svetsku privredu prethodili su rani signali upozorenja. Godine 2007. ulaganja u rizične američke hipoteke počela su da propadaju, a fondovi kojima su upravljali Bear Stearns, BNP Paribas i druge banke morali su da zamrznu povlačenje novca ili se potpuno ugase. Kako se širila nervoza, čak su i banke prestale da pozajmljuju jedna drugoj iz straha da neće dobiti novac nazad, što je stvorilo kreditnu krizu i pokrenulo globalni finansijski slom.
Danas se istorija naizgled ponavlja. Nekoliko fondova koji se bave pozajmljivanjem novca objavilo je gubitke ili ograničilo mogućnost povlačenja sredstava. BlackRock, Blackstone, Apollo i Blue Owl suočili su se sa zahtevima za povlačenje milijardi iz fondova privatnog kreditiranja — institucija koje nude alternativu tradicionalnim bankama.
Potcenjen rizik od nove krize
Mohamed El-Erijan (Mohammed El-Erian), glavni ekonomski savetnik nemačke kompanije Allianz, slaže se da se rizik od nove krize potcenjuje. „Postoje određene sličnosti s 2007. koje mi ne daju da spavam noću. Sličnosti su jasne slabosti u finansijskom sistemu koje nisu pravilno procenjene.“ Kaže da su ograničenja nametnuta bankama nakon krize dovela do razvoja tržišta privatnih kredita.
„Odjednom je sistem preplavljen privatnim poveriocima koji žele da daju novac kompanijama. Kompanije vide sav taj dostupan novac, a previše novca, naravno, tera ljude na greške.“
On iznosi zabrinjavajući scenario: „Odjednom svi koji su vam pozajmili novac žele ga nazad u isto vreme. Sledeći korak je da nešto što je počelo kao dobra ideja prerasta u nešto što preti nestabilnošću i, umesto da koristi ekonomiji, zapravo rizikuje da joj izmakne tlo pod nogama.“
No, Lari Fink (Larry Fink), šef najvećeg svetskog upravljača imovinom BlackRocka, nedavno je za BBC izjavio kako se ne slaže da privatno kreditiranje predstavlja pretnju. Problemi koji pogađaju neke fondove čine tek mali deo ukupnog tržišta, kaže.
Iako je i sam BlackRock jedna od kompanija koje su ograničile povlačenje sredstava, Fink je uveren da nema šanse za ponavljanje traume iz 2007–2008. „Ne vidim apsolutno nikakve sličnosti. Nula“.
Nagli rast cena energije
Istorija bi se mogla ponoviti i kroz nagli rast cena energije. To je bio jedan od faktora koji su doprineli krizi 2008. Cena sirove nafte Brent porasla je s oko 50 dolara po barelu početkom 2007. na 100 dolara do kraja godine, da bi u julu 2008. dostigla vrhunac od 147 dolara. Danas su cene nafte ponovo porasle na preko 100 dolara po barelu, uz upozorenja da bi mogle ići i više ako se ne pronađe brzo rešenje sukoba s Iranom koji je zatvorio Ormuski moreuz.
Fatih Birol, izvršni direktor Međunarodne agencije za energiju, nazvao je zatvaranje moreuza „najvećom krizom energetske bezbednosti u istoriji“. Ipak, taj nivo pesimizma još se ne odražava na cene, koje su i dalje daleko od rekordnih nivoa iz 2008. godine, a berze su blizu rekordnih vrednosti.
Sara Briden (Sarah Breeden), zamenica guvernera Banke Engleske zadužena za finansijsku stabilnost, kaže kako očekuje da će berze u nekom trenutku pasti jer ne odražavaju mnoge trenutne rizike, ali energetski šok deo je liste rizika za koje strahuje da bi se mogli dogoditi istovremeno.
„Šta se događa ako se niz ovih rizika ostvari u isto vreme? Veliki makroekonomski šok, istovremeno s padom poverenja u privatne kredite te s korekcijom vrednosti povezanih s veštačkom inteligencijom i drugom rizičnom imovinom. Šta se događa u takvom okruženju i jesmo li spremni za to?“
Veštačka inteligencija
Tu Briden nailazi na još jedan rizik: veštačku inteligenciju. Preko 2 biliona dolara slilo se u ulaganja u VI, u ono što je suosnivač Microsofta Bil Gejts (Bill Gates) nazvao „pomamom“, a drugi su opisali kao balon. To je poguralo vrednost nekoliko mega-kompanija do te mere da je 37% vrednosti američkog indeksa S&P 500 sada koncentrisano u samo sedam kompanija.
To znači da milioni ljudi koji ulažu u indeksne fondove ulažu veliki deo svoje štednje u VI, hteli to ili ne. Velika rasprodaja deonica tih kompanija pogodila bi štediše i neizbežno uzdrmala poverenje. Pucanje dot-kom balona, koje je dostiglo vrhunac u martu 2000, pomoglo je pokrenuti recesiju 2001. godine.
Finansijski požar
Postavlja se i pitanje koliko bi efikasno kreatori politika mogli ugasiti finansijski požar. Godine 2008. vlade su ubrizgale milijarde javnog novca u banke, a centralne banke su smanjile kamatne stope. Neki se brinu da te opcije više ne postoje. Javni dug je danas znatno veći – na primer u Velikoj Britaniji narastao je s manje od 50% nacionalnog dohotka na gotovo 100%.
Mohamed El-Erijan koristi analogiju vatrogasne brigade kojoj je ponestalo vode. „Vlade i centralne banke morale su reagovati na krizu za krizom i pritom su iscrple sposobnost reagovanja“, upozorava.
S tim se slaže i Međunarodni monetarni fond (MMF), koji je upozorio da se današnji izazovi javljaju u vreme kada je „prostor za delovanje politika smanjen“. Dodatni problem je loše stanje međunarodnih odnosa.
MMF je posebno upozorio da je „međunarodna saradnja slabija“ nego prethodnih godina. U eri rata u Evropi, trgovinskih ratova između SAD-a i Kine te politike „Amerika na prvom mestu“ američkog predsednika Donalda Trampa, vladama će biti teže da ostave po strani svoje razlike kao što su to učinile 2008.
Finansijske slabosti
Ipak, Sara Briden nudi i notu optimizma, tvrdeći da banke danas imaju veći kapacitet za apsorpciju šokova jer su „sada mnogo bolje kapitalizovane“ – imaju veće rezerve gotovine. „Mislim da ako dođe do stresa, on neće biti istih razmera“, kaže ona. Mohamed El-Erijan se slaže, ali samo delimično.
„Nismo baš na teritoriji 2008. jer ne verujem da je bankarski sistem u opasnosti. Ali nalazimo se u trenutku sličnom 2008. u smislu da bi finansijski sistem mogao pogoršati ekonomske slabosti koje nas guraju u recesiju.“ A ako se to dogodi, ne sumnja ko će najviše patiti. „Ekonomske i finansijske slabosti obično pogađaju najranjivije segmente stanovništva. Oni imaju najmanju otpornost i obično su posebno teško pogođeni.“
Bobi Sigal, koji je danas profesor matematike, kaže da su finansijska tržišta sada još složenija i da se nikad ne zna kakva se neprijatna iznenađenja kriju ispod površine, prenosi Index.
„Na neki način prebacujete finansijske instrumente s jedne osobe na drugu, niste sigurni šta je unutra. Mislim da je briga u tome što, ako stvari počnu da se dešavaju, na finansijskim tržištima vrlo brzo eskaliraju. A tu ne želite biti poslednja osoba koja drži taj paket.“
