Када 11. јуна буде почело Светско првенство 2026. године, планета ће гледати највећи Мундијал у историји.
Чак 48 репрезентација, 104 утакмице и готово шест недеља фудбала распрострањених преко три државе домаћина.
ФИФА тај пројекат представља као нову еру глобалног фудбала, прилику да се спорт додатно прошири и приближи земљама које су деценијама биле осуђене на улогу посматрача.
Али иза сјајних маркетиншких слогана крије се питање које све гласније постављају навијачи: да ли је ово заиста еволуција фудбала или још један доказ да је профит постао важнији од самог спорта?
Од Уругваја 1930. године, када је на првом Мундијалу учествовало свега 13 селекција, Светско првенство је константно расло.
Са 16 репрезентација прешло се на 24, затим на 32, а сада стижемо до бројке од 48 учесника. За челнике ФИФА то је логичан корак.
За многе љубитеље фудбала, међутим, граница је можда коначно пређена.
Неспорно је да нови формат отвара врата репрезентацијама које раније готово нису имале шансу да се пласирају.
Дебитантима попут Јордана, Узбекистана, Зеленортских Острва или Курасаа ово је историјска прилика да буду део највеће фудбалске позорнице.
У теорији, то звучи као победа спорта и универзалних вредности које фудбал пропагира.
Међутим, проблем настаје када се романтика судари са реалношћу, пише Б92 спорт.
Светско првенство је деценијама било посебно управо зато што је окупљало елиту. Сам пласман на Мундијал био је подвиг.
Данас, са скоро половином света која добија карту за завршни турнир, тај осећај ексклузивности неизбежно слаби.
Оно што је некада представљало награду за године рада и врхунске резултате сада постаје много доступније.
Још већи проблем је квалитет самог такмичења.
Већ сада је јасно да ће групна фаза донети велики број утакмица у којима је фаворит унапред познат.
Дуели фудбалских велесила против репрезентација које се први пут појављују на светској сцени можда ће бити занимљиви из угла националног поноса, али тешко да могу да понуде ону неизвесност због које је Мундијал постао најгледанији спортски догађај на планети.
Колико ће просечан навијач заиста желети да гледа утакмице у којима су разлике у квалитету огромне? Колико ће таквих мечева завршити као пука формалност на путу фаворита ка нокаут фази?
Нови систем додатно отвара врата и калкулацијама. Довољно је замислити сценарио у којем репрезентација ремизира сва три меча у групи и ипак прође даље међу најбоље трећепласиране селекције.
Таква могућност тешко да доприноси такмичарском набоју по којем је Светско првенство било познато.
Наравно, ФИФА има спреман одговор на све критике.
Први човек организације Ђани Инфантино истиче да ће приходи од чак 11 милијарди долара бити враћени у развој фудбала широм света.
Академије, терени, инфраструктура и развој женског и омладинског фудбала свакако јесу племенити циљеви.
Ипак, тешко је игнорисати чињеницу да проширење доноси и енорман финансијски benefit. Процене говоре о економском ефекту већем од 80 милијарди долара, од чега ће само Сједињене Америчке Државе приходовати више од 30 милијарди.
Више утакмица значи више улазница, више ТВ преноса, више реклама и више новца за све укључене стране.
Због тога скептици верују да је прича о развоју фудбала само леп омот за много једноставнију рачуницу – што више мечева, то више зараде.
Цена свега тога могла би да буде плаћена на другом месту – на терену.
Број утакмица расте са 64 на чак 104. Финалисти ће морати да одиграју осам мечева у периоду од нешто више од месец дана, уз путовања кроз више временских зона и различите климатске услове.
У времену када су фудбалери већ на ивици физичких могућности због пренатрпаног календара, ново проширење додатно повећава оптерећење.
Најбољи европски играчи имаће тек неколико недеља одмора пре почетка нове клупске сезоне. Питање није да ли ће умор оставити последице, већ колико ће оне бити видљиве.
Можда ће историја показати да је ФИФА била у праву. Можда ће нове репрезентације донети свежину, изненађења и неке нове фудбалске бајке које данас не можемо ни да замислимо.
Али једнако је могуће да ћемо после лета 2026. закључити да је највећи спортски догађај на свету изгубио део своје чаролије у трци за већим бројкама, већим тржиштима и већим профитом.
Јер није свака промена аутоматски и напредак.
А одговор на питање да ли је Мундијал са 48 тимова еволуција фудбала или тријумф похлепе моћника, добићемо тек када лопта почне да се котрља по теренима Северне Америке.
