У животу европских народа има једна појава, која заслужује особиту пажњу сваког човека. То је очевидно опадање моралности у такозваној „вишој“ „образованој“ класи. Људи који немају друге цељи у животу, но само да задовоље своје грубе, животињске нагоне, или да задовоље своју сујету, славољубље или жудњу за влашћу над другим људима – очевидно, такви људи немају ни искре оног осећања, на коме се оснива опстанак дpуштва као штo је: љубав и симпатија према другим људима.
Људи који убијају стотинама иљада људи да задовоље своје ниске страсти, који углупљују и развраhају цео народ разним кајишарским законима и установама зато, да би га могли пљачкати и тиранисати, ти људи заиста показују да су код њих морални осећаји изумрли.
У данашњој „вишој“ класи европској заиста примећавамо све ове појаве. Па не само то. Умно гласило више класе т.ј. њена штампа, даје нам доказа, да је разврат у свима човечанским осећајима достигао тако исто громадних размера као што је моралност пропала. У данашњој европској штампи најгрознија злочинства називљу се правицом и врлином, а највеће врлине непочинством.
И то не из незнања (то би значило само неразвијеност моралних појмова) већ сасвим намерно. Хотимично они лажу, црне, каљају, подмећу, хвале, уносе у опште, терају свој пасквилантски (клеветнички) посао са највећом ладнокрвношhу и највећим цинизмом, имајући вазда пред очима извесну цељ: лагати и обмањивати вечно све оне, који су глупи па верују.
Љубав према истини и стид од лажи ове елементарне врлине, које се поштују још код првобитних дивљачких народа, ишчезавају непрекидно код „образоване“ јевропске класе а нарочито њених публициста. За доказ томе имамо да споменемо неколико чињеница, у којима се у последње време најбоље огледа ступањ моралности европске штампе. Пошто је повраћен „поредак“ у Паризу, познато је сваком читаоцу новина шта је било са бунтовницима. На 30.000 људи, жена и деце поклано је и поубијано на улицама париским а скоро толико исто побацано је у тавнице – а кад су се ове препуниле у морске бродове – и стављено под војнички суд. Цела европска „образована“ штампа поздравила је верзаљску владу као спаситељку „цивилизације'“ од варварства, и Тјера као најплеменитијег човека у целој Француској. Незадовољни са убиствима у Паризу „образована“ штампа проповедала је истребљење свију „бунто-вника'“, „комунаца“ и „паликућа“ по целом свету, она је позивала све владе да се сложе против општег непријатеља „човечанства“ и цивилизације. Она је прогласила за злочинце све оне људе, који се старају, да својим paдом осигурају себе и своју породицу, а не да хране лењштине и готоване. (…)
Ове су чињенице из великог друштвеног потреса у Француској, веома оштре и громадне по свом значају, па сваком упадају у очи. Но цео политичан живот европских народа показује у најобичнијим свакидањим појавима, деморализацију „више“ класе; управо то је постало тако обично и „природно'“ да европска интелигенција и не опажа своје морално труљење. За пример да узмемо Германију, ово ново царство „страха божија и првог морала“, као што се је она сама званично крстила. Позната је ствар да је Германија узела од Француске 5 милијарда контрибуције. Посвима човечанским појмовима о својини и праву то је пљачка. Али по појмовима европске интелигенције то није пљачка, јер је званичним путем извршена. Али што је најглавније: мастан део од те пљачке поделили су вође ратничке — а сви намети на народ остали су исти. Војнички буџет још је увеличан, а у Берлину, по званичном полицијском извештају, има 40.000 бескућника (осим јавних женскиња), који нападају и пљачкају људе усред дана на улицама берлинским.
Измучени и разорени народ хтео би да одахне мало после онако грозне кланице у Француској, али законодавна интелигенција решила је да се војничко стање продужи још за три године, јер, као што је казао министар Делбрик, најдаље за три године неизбежан је рат с Француском. Разуме се да ће тај рат спремити опет нов рат и тако редом до страшнога суда. То је сасвим „природно“, и јункерски патриотизам не може ни да помисли да је то клање и убијање људи гнусно и неморално.
Напослетку да споменемо још и последњи белгијски скандал, услед кога је промењено министарство. Пре неколико година нека промучурна глава Лангранд смисли како није праведно да сви новци, који представљају народну зараду, теку у џепове чивутске, па науми да исте новце обрати у православно – католичке џепове. У договору са клерикалном партијом у Белгији он склопи дружину и почне да издаје акције без икаква јемства. Банкирски свет, разуме се, не прими те ваздушасте акције, али клерикална партија узме на се да их растура код сељака. Заиста, сељачке „крвавице“ потеку у хришћанске џепове Лангранда и компаније. Сам папа Пије благослови посао Лангранда у својеручном писму, и овај са папским благословом продужи своју пљачку до краја. Кад је требало плаћати проценте или исплаћивати старе дугове, они су испуштали нове акције итд. Да би им овај посао ишао лакше за руком, они су својим новцима протурили сами себе у скупштину; министарство је такође дошло из клерикалне партије и сад су они продужили, на очима владе, своју пљачку до банкротства.
Кад су банкротирали, они су исплатили особе разног положаја разним процентом од 50% до 30% (разуме се, сиротињи најмање), задржали су мудро награбљене милијоне и своја велика места. Напослетку влада белгијска хтеде да постави једнога из те каишарске компаније за губернатора! Ову прилику хтео је да употреби један од бивших министара, Бара, да подметне ногу клерикалном министарству и — он изнесе пред скупштину све каишарлуке исте компаније, у којој је био умешан новопостављени губернатор.
Разуме се, клерикална већина одржа победу над либералним министром у оставци. Али либералци пренеше борбу „на улицу“. Купци, великокупци и други солидни грађани бриселски „обукоше нове аљине“ (као што вели бриселска „Либерте“) и пођоше да праве демонстрацију. Краљ је напослетку попустио „јавном мњењу“, примио је оставку старих министара и, место каквих друштвених реформи које би спречиле да се таква бестидна пљачка не догоди, позвао је нове, тако исто клерикалне министре као што су били и пређашњи, но који нису још успели да начине какав јаван скандал.
Тако се свршила знаменита буна у Бриселу, која се по својој смешности може мерити само са чувеном пиварском буном у Минхену. Либерално осећање европске штампе остаде задовољено, јер је добродетељ — у виду нових клерикалних министара — тријумфирала над пороком! И онде где „виша“ класа хоће да узме неку „моралну позитуру“, она сама себе исмева.
Као што смо рекли: примери што их наведосмо за Германију и Белгију сасвим су обични и свакидашњи. Управо, савремена историја „више класе“ није ништа друго до низ сличних појава. Сваки који прати савремене догађаје историјске увериће се да данашња виша класа иде управо оним путем којим је ишла владајућа класа римска у свом моралном пропадању. Разуме се, кад известан друштвени строј дође до тога апсурда да сам гуши оне основе на којима је друштво подигнуто, онда је знак да је тај друштвени строј на крају пропасти. Пре или после, ново друштво, које се већ рађа у Европи, подићи ће нову зграду на развалинама старе.
__
„Раденик”, бр. 74, од 27. XI 1871.
