На данашњи дан завршен је Први васељенски сабор у Никеји. На овом сабору изобличена је Аријева јерес, састављено је првих 7 чланова Символа вере. Први васељенски сабор сазван је 325. године у граду Никеји (област Витинија, Мала Азија) за време владавине цара Константина Великог који је и сазвао сабор.
Његов главни задатак је био да изобличи лажно учење александријског свештеника Арија, који је одбацио Божанство и предвјечно рођење од Бога Оца Сина Божијег и учио да је Христос само највиша творевина. Сабор је осудио и одбацио Аријеву јерес и потврдио непроменљиву истину-догму: Син Божији је истинити Бог, рођен од Бога Оца пре свих векова и вјечаан као и Бог Отац; Он је рођен, а не створен, и једносуштан је са Богом Оцем. Да би сви православни хришћани тачно знали право учење вере, то је јасно и кратко речено у првих седам чланова Символа вере.
На истом Сабору одлучено је да се Васкрс празнује прве недеље после првог пуног месеца у пролеће (заједничко за све хришћане и све помјесне Цркве), одређено је и да се свештеници жене, а установљена су и многа друга правила. Помен на Први васељенски сабор Црква Христова прославља од давнина. Господ Исус Христос је оставио велико обећање Цркви: „Сазидаћу Цркву своју, и врата адова неће је надвладати“ (Мт 16, 18).
У овом радосном обећању налази се пророчко указање да, иако ће живот Цркве Христове на земљи бити у тешкој борби са непријатељем спасења, победа је на Њеној страни. Свети мученици посведочили су истинитост Спасиочевих речи, подносећи страдање за исповедање Имена Христовог, а мач прогонитеља поклонио се пред победоносним знаком Крста Христовог.
Први васељенски сабор
Од IV века прогони хришћана су престали, али су се у самој Цркви појавиле јереси, за борбу против којих је Црква сазивала Васељенске саборе. Једна од најопаснијих јереси била је аријанство. Арије, александријски презвитер, био је човек неизмерне гордости и амбиције. Он је, одбацујући божанско достојанство Исуса Христа и Његову једнакост са Богом Оцем, лажно учио да Син Божији није једносуштан Оцу, него да га је Отац створио у времену. П
омесни Сабор, сазван на инсистирање Патријарха Александријског Александра, осудио је лажно учење Аријево, али се он није повиновао и, пошто је писао писма многим епископима са жаљењем на дефиницију Помјесног Сабора, ширио је своје лажно учење по целом Истоку, добивши подршку, за своју заблуду, од неких источних епископа. Да испита насталу смутњу, свети равноапостолни цар Константин (21. мај/3. јун) послао је епископа кордопског Осију и, добивши од нега потврду да је Аријева јерес уперена против најосновнијег догмата Христове Цркве, одлучио је да сазове Васељенски сабор.
На позив Светог цара Константина, 325. године у граду Никеји окупило се 318 епископа који су представљали хришћанске цркве из различитих земаља.
Међу пристиглим епископима било је много исповедника који су пострадали током гоњења и носили трагове мучења на својим телима. Сабору су присуствовали и велики светитељи Цркве – свети Никола, архиепископ Мирликијске (6. децембра и 9. маја), свети Спиридон, епископ Тримитунтски (12. децембра), Свети Александар Александријски, Јевсевије Кесаријски и други свети оци.
Патријарх Александријски Александар је стигао са својим ђаконом Атанасијем, касније Патријархом александријским (помен 2. маја), названим Велики, као ревносни борац за чистоту Православља. Седницама Сабора присуствовао је равноапостолни цар Константин. Арије, имајући на својој страни 17 епископа, држао се гордо, али је његово учење оповргнуто и био је изопштен од Сабора из Цркве, а свети ђакон Александријске Цркве Атанасије у свом говору је коначно оповргао богохулне Аријеве измишљотине. Саборни оци су одбацили символ вере коју су предложили аријанци. Утврђен је православни Символ вере.
Равноапостолни Константин је предложио Сабору да се у текст Символа вере унесе реч „једносуштни“, коју је често слушао у говорима епископа. Оци Сабора су једногласно прихватили овај предлог.
У Никејском символу вере свети оци формулисали су апостолско учење о Божанском достојанству Другог Лица Пресвете Тројице — Господа Исуса Христа. Аријева јерес, као прелест гордог ума, била је осуђена и одбачена. Након решавања главног догматског питања, Сабор је утврдио и двадесет канона (правила) о питањима црквене управе и дисциплине.
Решено је питање дана прослављања Васкрса.
Одлуком Сабора, Васкрс хришћани треба да прослављају не истог дана са јеврејском Пасхом, и обавезно у прву недељу после пуног месеца после дана прољећне равнодневице (која је 325. године падала 22. марта).
Шамар Арију
Аријева јерес тицала се главног хришћанског догмата, на којем почива цела хришћанска вера и сва Црква Христова, који чини темељ сваке наде на наше спасење. Да је јерес Аријева, која је одбацивала Божанство Сина Божијег Исуса Христа, а затим уздрмала сву Цркву и повукла за собом велико мноштво и пастира и стада, победила истинито учење Цркве и постала доминантна, онда би хришћанство одавно престало да постоји, а цео свет би потонуо у некадашњи мрак невјерја и сујеверја.
Арија је подржао епископ Јевсевије Никомидијски, који је био веома утицајан на царском двору, па је јерес у то време била веома распрострањена. И до данас, непријатељи хришћанства (нпр. секта Јеховиних сведока), узимајући за основу Аријеву јерес и дајући јој другачије име, смућују умове и уводе у саблазан многе људе. Арије је учио да Христос није Бог.
Арије је јавно богохулио на Христа, Пресвету Богородицу и уједно на Хришћанство. Тада је Свети Никола устао и физички напао Арија, ударивши га руком у лице због чега потом бива санкционисан од Сабора.
Свети Оци на Сабору негодујући због оваквог поступка одлучише Николаја од Сабора и одузеше му све знаке архијерејске. Те исте ноћи видеше неколицина Светих Отаца истоветну визију, наиме: како око св. Николаја стоје од једне стране Господ Спаситељ са Јеванђељем a од друге Пресвета Богородица c омофором пружајући светитељу одузете му знаке архијерејства. Видећи ово.
Оци се ужаснуше, и повратише брзо Николају оно што му беху одузели, и почеше га поштовати као великог угодника Божјег и његов поступак према Арију тумачити не као дело безразложног гнева, нeгo као израз велике ревности за истину Божју.
