Почетна » Традиција » Миладин Лекић талентом, радом и алатом дрвету даје душу

Из села Шљивовица скулптуре стигле до САД и Јапана

Миладин Лекић талентом, радом и алатом дрвету даје душу

„Што оком види, од дрвета направи”, поносно кажу Златиборци за Миладина Лекића (42), народног вајара и дрворезбара.

Мноштво скулптура он је направио за око две деценије стварања, углавном с изворним мотивима. Талентом, надахнућем и алатом (дрвеним чекићем званим бат, длетима, а и моторном тестером за веће фигуре) дрвету даје душу.

Мотиви са села

Миладин је посвећен стваралац, неретко ради по наруџбинама. Купци његових особених дрвених скулптура су власници етно-села, ресторана, угоститељских објеката, кућа на Златибору и широм Србије и других земаља.

Од тог посла породицу издржава, а каткад уради и какав комад намештаја, иконе у дуборезу и друго.

Каже да инспирацију налази у непосредном окружењу. Само понекад у ликовима познатих, чешће у људима које среће свакодневно и мотивима села, тако да је с већином својих скулптура проживео део живота.

„Та изборана, али весела и поштена лица одувек су ме привлачила. Поред људских ликова резбарим и животиње. Тако сам и почео, прву скулптуру лава направио сам 1998. године. Од тада ми овај хоби постаје животни позив.

Од мноштва урађеног можда ми је за рад била најтежа „Девојка змија”, њу сам оставио за себе. Купују људи оно што направим, хотелијери и угоститељи воле природан материјал и изворне мотиве. А купци су и туристи, они махом траже мање комаде“, прича за Политику.

Породично стабло
Породично стабло

Присећа се да је бивши амбасадор Јапана у БиХ купио десетак његових скулптура, а када му је пре неколико година истекао мандат долазио је код његау Шљивовицу да се поздравимо.

„Том приликом рекао ми је да му је жао што не може да купи неку већу скулптуру, јер нема где да је смести“, прича Лекић и наводи континенте где су стигла његова дела, којих можда једино нема у Африци.

Уметник је постао, по струци је аутомеханичар

Лекићев атеље могуће је видети на улазу у Шљивовицу крај пута који од Ужица води ка Мокрој Гори. Испред је високи дрвени Златиборац са шајкачом у народном оделу, уметникових руку дело, стајао као какав стражар и посматрао оне што овуда пролазе.

У том радном простору, који је и галерија, било је и биће великих и малих скулптура овог јединог златиборског вајара дрвета наивца. Његов је материјал, а мотиви златиборски: дрво из овог краја орахово (најбоље се обрађује и најмање пуца), дудово (лепо патинира кад дуже стоји), храстово, шљивово, брестово.

Миладин је уметник постао, а у младости о томе није ни сањао.

„По струци сам аутомеханичар. Две године сам, после школовања, поправљао кола у сервису „Новаковић” у Чајетини. Ни сам не знам колико сам „кршева” поправио, смучио ми се тај посао. Више ни под хаубу својих кола главу не завлачим“, често је помињао.

Од пања настао лав

Као ђак лепо је цртао, али с уметношћу не иде лако код Златибораца. Ипак, једног дана 1998. нашао је некакав необичан пањ у свом дворишту, на лава га подсећао, па је узео кућно длето и кренуо да обрађује.

Испало добро, тај први рад чува и не продаје. Затим је направио још неке дуборезе, иконе, понеког дрвеног сељака.

Вртели његови родитељи главом на те мајсторије: „Ради нешто паметно од чега може да се живи, остави се тога“, говорили му.

Вајар лав
Вајар лав

Није Миладин послушао. Видео да му дрворезбарење лежи, сасвим му се посветио. Ево већ деценијама ствара, прочуо се, галерију с атељеом отворио.

Сада је породичан човек, живи у Шљивовици са супругом Аном и синовима Михаилом (8) и Момчилом (6).

Супруга Ана, рођена на Златибору, каже да јој прија живот на селу (док Миладин кроз шалу додаје да је то због тога што не живи са свекрвом, а и не држе стоку око које увек има посла).

Шљивовица, село давно названо по доброј ракији, сада има и дечји вртић и сеоску школу, тако да Михаило (талентован за цртање) и Момчило имају своје вршњачко друштво.

Миладин са породицом испред атељеа
Миладин са породицом испред атељеа

Вајат и за пса Ристу

Уз Миладинову кућу протиче поток где се у лето освежавају на својој преграђеној плажи, а деци је направио и кућу на дрвету с тајним пролазом у поду, ватрогасном шипком за спуштање „у случају опасности”.

Чак и њихов пас Риста има своју дрвену кућицу, у облику златиборског вајата.

Ера у центру Златибора

Човек и животиња су заједно на једној од највећих Лекићевих скулптура. Она краси центар Златибора, то је дрвени Ера кириџија с коњчетом, популарно назван „златиборски брзи воз”.

Настала је 2013. у Лекићевом атељеу-галерији по давнашњој фотографији кириџије Тодора Удовичића Гајевића ужичког фотографа Илије Лазића. Миладину је било потребно око пет месеци рада и четири кубна метра храстовог и брестовог дрвета да направи те две фигуре, свака око два и по метра висока.

Лик патријарха у дрвету

Недавно је завршио и скулптуру патријарха Павла у природној величини. За два месеца рада, од ораховог дрвета.

„Одавно сам желео да урадим скулптуру патријарха Павла. Велики сам поштовалац његовог лика и дела, а посебан је изазов дочарати једну такву личност која је оличење духовности, скромности, доброте, интелигенције. Да ли сам успео, види се по мом раду“, казује за „Магазин” Лекић и објашњава:

„Најтеже је на скулптури дочарати лице, од израза до емоције. При томе, рад у дрвету доста је тежи и захтевнији од других техника, јер ту нема простора за неку поправку“.

Извор: Политика магазин

Повезани чланци:

Портал Компас Инфо посебну пажњу посвећује темама које се тичу друштва, економије, вере, културе, историје, традиције и идентитета народа који живе у овом региону. Желимо да вам пружимо објективан, балансиран и прогресиван поглед на свет око нас, као и да подстакнемо на размишљање, дискусију и деловање у правцу бољег друштва за све нас.