„Ако је икад седео на престолу земаљскога царства цар светац, то је био Свети краљ Стефан Дечански. Свети краљ Стефан са Светим Савом и Светим кнезом Лазаром чини једну прекрасну тријаду светости, племенитости и самопожртвовности, које је народ српски дао. Као мученик проживео свој земни век, и као мученик скончао 1336. године, примивши венац бесмртне славе од Сведржитеља, коме је верно послужио.“
Овако у Охридском прологу пише Свети Владика Николај о краљу Стефану Урошу III Немањићу, Светом мученику Стефану Дечанском. И заиста, својим овоземаљским животом, и након њега, многи су посведочили његовој светости. Мученик је био за живота, тако је и скончао. Након смрти, пројавио се као велики светитељ и чудотворац.
Грци, који су Славене иначе сматрали варварима, дивили су се лепоти душе св. Стефана као једном најређем чуду тога времена.
Краљ трагичне судбине
У младости је, под лажном оптужбом да хоће оцу да отме престо, ослепљен и послат на заточење у Цариградски манастир Христа Пантократора. Молитвен, кротак и милосрдан, тамо је задобио наклоност и монаштва и властеле. Али и самог византијског цара Андроника Другог.
После седам година, уз посредовање српских и грчких епископа, отац се измирио са њим и дао му на управу Будимљанску област. 1322. године, након смрти Св. Краља Милутина, крунисан је са именом Урош Трећи. Пре крунисања скинуо је завој са очију и свима објавио чудесно исцељење које му је даровао Свети Николај Чудотворац. На фрескама дечанског храма Свети Николај Чудотворац је добио веома истакнуто место као Стефанов исцелитељ и заступник пред Богом. Посвећен му је један од параклиса дечанског храма. Иначе, Григорије Цамблак, игуман дечански (1402-1409) и потоњи кијевски владика, каже да је исти ктитор Светом Николају саградио и храм недалеко од манастира.
Стефан Урош Трећи је од оца наследио велику државу. Била је богата рудницима сребра и злата, с развијеном пољопривредом, сточарством и трговином. Владао је њом мудро и богоугодно, човекољубиво и богољубиво. Благочестиви краљ бавио се делима добротворства и подизањем и украшавањем храмова Божјих, како у своме отачаству тако и ван његових граница – у Јерусалиму и Светој Земљи, у Александрији, на Синају, у Тесалији, у Цариграду, посебно у Светој Гори Атонској, славној лаври Хиландару. Врхунац Стефановог задужбинарства било је подизање Високих Дечана. По њима ће он касније бити назван Дечански.
Пун благодарности Богу за сва добра која му је дао, нарочито после велике победе над Бугарима 1330. године на Велбужду, краљ Стефан Дечански је исте године издао прву оснивачку повељу манастира Дечани, уз сагласност сабора и уз благослов српског архиепископа, и у њој забележио земљишне поседе и друге поклоне манастиру.
Смрт и прослављење Светог Краља Дечанског
Кончина Светог Краља Дечанског била је изненадна и мученичка и није дочекао да види све лепоте своје задужбине. Године 1331. дошло је до побуне властеле младог краља Душана, која је са његовим знањем, изненада напала на двор у Неродимљу. Свети Стефан је заточен у тврђаву Звечан, и после два месеца, 24. новембра, од Душанових људи уморен. Многострадално чесно тело светог мученика пренесено је у манастир Дечане и свечано сахрањено на раније припремљено место, одмах по завршетку цркве. Б
Бригу о завршетку очеве задужбине и опремању цркве, као и о фрескописању, преузео је млади краљ Душан. Он сам 1343. године у једној повељи пише о чудесном пројављивању благодати на моштима његовог оца. Свети Стефан Дечански се, наиме, у виђењима јавио црквењаку и игуману манастира са заповешћу да му се тело извади из земље. Архиепископ је са сабором уз молитве отворио гроб и пронашао краљеве мошти целе и миомирисне. Мошти су положене у кивот испред иконостаса и изложене да их сви виде. Многи људи у невољи, слепи, глувонеми, раслабљени, нарочито нероткиње и умоболни, прилазили су са вером и молитвом светитељу и исцељивали се. Како тада, тако кроз векове све до данас, свето тело Светога Краља потпуно цело почива у кивоту пред иконостасом дечанског храма, и чини благодатна дела.
