Свети Игњатије Богоносац, епископ Антиохије (данашња Сирија), живео је у другој половини првог и почетком другог века. Био је ученик Светог Јована Богослова и други по реду епископ антиохијски (70-107). За време прогона хришћана под царем Трајаном (98-117) осуђен је на смрт због исповедања вере у Христа и послат у Рим.
Сачувано је седам његових посланица: шест упућених локалним Црквама кроз које је пролазио на путу за Рим и једна упућена Поликарпу, Епископу смирнском. Игњатијева дела необично су важна за разумевање учења о Цркви – еклисиологије. Поред говора о Цркви, свети Игњатије у посланицама верне укрјепљује у исповедању вере и говори против гностичких покрета који су у његово време били честа и раширена појава.
Мучеништво је свети Игњатије прихватио спремно и са радошћу. У посланици Римљанима, у којој хришћане пријестонице моли да не спрече његово страдање, видимо неустрашивост и непоколебљивост вере антиохијског светитеља:
Од Сирије до Рима борим се са зверима, по суву и по мору, ноћу и дању, везан са десет леопарда, а то је чета војника, који и кад им се чини добро, бивају још гори. Али се у њиховим неправдама још више учим, но тиме се нећу оправдати. Врло сам жељан звери које су за ме припремљене и молим се да ми се спремне нађу. Ја ћу их подстаћи да ме брзо поједу, а не као што се неких из бојазни нису ни дотакли. Опростите ми, знам шта ми је корисно. Сада започињем бити ученик (Христов). Нека ме ништа од видљивог и невидљивог не задржи да Исуса Христа задобијем.
Светитељ је доведен у Рим око 107. године и бачен лавовима у Колосеуму. Остатке костију светог Игњатија римски хришћани пажљиво су скупили и пренели у Антиохију. Када су у ВИ веку Персијанци заузели Антиохију, његове мошти поново су враћене у Рим.
Предање му приписује увођење антифоног (наизменичног) појања у хришћанско богослужење. Најстарије сведочанство о томе налази се код црквеног историчара Сократа почетком В века:
Игњатије Антиохије Сиријске, трећи иза апостола Петра епископ, имао је виђење анђела како славослове Свету Тројицу антифонским песмама. Тај начин певања који је видео у визији предао је Цркви у Антиохији. Отуда се и у све Цркве то предање раширило.
О светом Игњатију, свом претходнику на катедри антиохијских епископа, Свети Јован Златоусти (347-407) писао је:
Игњатије је предстојавао нашом Црквом храбро и са таквом тачношћу какву Христос жели. Јер је Христос рекао да Пастир добри душу своју полаже за овце (Јн. 10, 11), а овај ју је са сваком храброшћу положио за овце своје. Игњатије је одложио тело са таквом лакоћом, како неко други одлаже своје одело. Савршено је управљао Црквом у време када њен пут још није био добро утрвен. Он је управљао Црквом наше отаџбине, таквог великог града, и мноштвом народа од двеста хиљада. У Антиохији је настало гоњење на хришћане само зато што су одбацили лажну демонску веру и примили веру у истинитог Бога и Сина Његовог Јединородног.
А ако су гонили хришћане, колико ли су више гонили предстојатеља Цркве! Игњатије није убијен у Антиохији, него у другом граду – у Риму. Од нашег града до Рима њега је Господ позвао, па су градови током пута његовог трчали к њему одасвуд и сусретали подвижника. И он је делима и речима све њих учио успут у сваком граду. Тако је био дивни учитељ не само Римљанима, него и свима онима у међуградовима…
Све их је учио делима својим, идући са Истока, и као неко сунце излазећи и ка Западу трчећи, а и још светлији од сунца. Он је оснажио хришћане Рима, јер су имали већу потребу него ми у Антиохији. Зато су Петар и Павле, и после њих Овај – сви тамо пострадали, да би својом крвљу очистили Град од крви идолске, и да би посведочили Васкрсење Распетога Христа. Јер мучеништво је највећи доказ Васкрсења Христовог и силе Распетог. Игњатије је у Риму пострадао јавно, усред Колосеума, док је цео град седео у амфитеатру и звери биле пуштене на њега, а Игњатије је говорио: Ја те звери жарко желим да сусретнем.
