Jedan od najzanimljivijih, ali i najuznemirujućih eksperimenata iz oblasti bihevioralne psihologije i sociologije sproveden je krajem šezdesetih godina 20. veka. Američki istraživač Džon B. Kalhun, želeći da prouči efekte prenaseljenosti na društveno ponašanje, stvorio je veštačko „mišje društvo“ koje je nazvao „Svemir 25“.
Rezultati ovog eksperimenta izazvali su veliku pažnju, ali i zabrinutost zbog zapanjujućih sličnosti između ponašanja glodara i ljudi u uslovima guste naseljenosti i raspada društvene strukture.
Savršeni uslovi – početak obećavajuće utopije
Eksperiment je počeo 1968. godine u laboratoriji Nacionalnog instituta za mentalno zdravlje u Merilendu. Kalhun je izgradio veliki zatvoreni prostor – svojevrsnu mišju „utopiju“ – u kojoj su postojali stalni izvori hrane i vode, kontrolisana temperatura, odsustvo predatora i dovoljno prostora za život. U takve idealne uslove smeštena su četiri para zdravih miševa.
U početku, kolonija je rasla velikom brzinom. Miševi su se razmnožavali, razvijala se društvena hijerarhija i sve je ličilo na napredovanje jedne stabilne zajednice.
Početak raspada: Kad broj postane prevelik
Nakon oko 315 dana, broj jedinki dostigao je približno 2.200, što je bilo blizu maksimalnog kapaciteta prostora. Tada su počele da se pojavljuju dramatične promene u ponašanju. Došlo je do narušavanja društvenih odnosa
Alfa mužjaci su postajali sve agresivniji, često su napadali druge mužjake i ženke bez jasnog razloga.
Podređeni mužjaci su se povlačili iz društvenih interakcija, više nisu pokušavali da se pare niti da brane teritoriju, već su postajali potpuno pasivni.
Žene su razvile nervozu i agresivnost
Ženke su razvile nervozu i agresivnost, često su zanemarivale ili čak napadale svoje mladunce
Izdvojila se posebna grupa mužjaka, koju je Kalhun nazvao „lepi miševi“ – oni su se povukli iz društva, nisu učestvovali u borbama, nisu pokazivali interesovanje za razmnožavanje, i dane su provodili isključivo u ishrani, spavanju i lizanju svog krzna
Društveni kolaps i nestanak zajednice
Kada je populacija dostigla svoj vrhunac, stopa razmnožavanja je naglo opala. Bez obzira na to što su uslovi ostali savršeni, natalitet je pao na nulu, a smrtnost mladunaca dostigla 100 odsto.
Pored toga, sve češće su se beležili oblici devijantnog ponašanja, uključujući homoseksualnost, kanibalizam i potpuni gubitak interesovanja za društvene odnose.
Završni deo eksperimenta: „Faza smrti“
Završnu fazu eksperimenta Kalhun je nazvao „faza smrti“, jer se u toj tački degeneracija zajednice više nije mogla zaustaviti.
Poslednji miš uginuo je 1973. godine. Ono što je dodatno uznemirujuće jeste činjenica da se mišja zajednica nije oporavila ni kada su se negativni uslovi povukli – ponašanje je ostalo trajno poremećeno. Kalhun je eksperiment ponovio još 25 puta, i svaki put rezultat je bio isti.
Upozorenje ljudskom društvu
Iako je eksperiment sproveden na glodarima, brojni naučnici, sociolozi i urbanisti u njemu su prepoznali snažnu metaforu savremenog sveta. Problemi poput: gubitka ličnog prostora, rastačenja porodičnih vrednosti, porasta agresije, psihičke izolacije i depresije, manjka identiteta i društvene svrhe itd.
Ovo su sve češći u velikim urbanim sredinama i predstavljaju fenomen koji izuzetno podseća na ono što je uočeno u Kalhunovom „Svemiru 25“.
Kritike i ograničenja eksperimenta
Naravno, eksperiment je naišao i na kritike. Mnogi stručnjaci upozoravaju da se ponašanje glodara ne može jednostavno uporediti s ljudskim, jer čovek poseduje svest, moral, kulturu, religiju i sposobnost refleksije.
Takođe, miševi nisu imali mogućnost migracije, promene strukture niti društvene inovacije – što su važne odlike ljudskih zajednica koje omogućavaju prilagođavanje i preživljavanje.
Pokazatelj kako se u uslovima materijalnog izobilja može desiti raspad zajednice
I pored tih ograničenja, eksperiment „Svemir 25“ ostaje značajan pokazatelj kako se i u uslovima materijalnog izobilja može desiti potpuni raspad zajednice, ukoliko se izgubi psihološka, emotivna i društvena ravnoteža.
Kalhunovo istraživanje nas i danas podseća da civilizacija ne opstaje samo zahvaljujući resursima, već zahvaljujući međuljudskim vezama, ličnoj svrsi i zdravim društvenim vrednostima.
