Јосип Јурај Штросмајер (1815–1905) био је хрватски бискуп и политичар, доктор теологије и професор канонског права на Бечком универзитету. У доба аустријске контрареволуције (1848–1849) одлучно је био на страни Бана Јелачића као велики аустрофил. Био је лидер Народне странке (1860–1873) и као борац за реформе сматрао је да Хабзбуршка монархија мора постати федеративна држава у којој ће сви конститутивни народи имати иста права. Тежио је уједињењу Јужних Словена у оквиру католичке Аустрије под влашћу Хабзбурговаца. Настојао је да Аустрији прокрчи пут ка словенском југу, тј. Балкану, и то унијаћењем, тј. покатоличењем свих Срба и Муслимана изван граница аустријске државе. Његова је парола „Сви Јужни Славени уједињени под Хабзбурзима и под папом”. Штросмајеровим посредовањем дошло је до конкордата између Ватикана и Црне Горе (1886), а радио је на томе да и Русија склопи конкордат с Ватиканом.
Имао је значајну улогу у оснивању Југословенске академије знаности и уметности (ЈАЗУ) јер је заступао југословенске идеје и имао велико поштовање код католичких Словена. Своју политику према Босни и Херцеговини, као и већина хрватских политичара друге половине 19. века, заснивао је на „хрватском државном праву”, које је заговарао Правашки покрет. То је била националистичка политичка концепција која је као главно начело хрватске националне политике истицала „право првостечености”, базирано на идеји да Хрвати имају неотуђиво историјско право да као староседеоци успоставе (милом или силом) своју националну државу на свим територијама које су биле под влашћу Хрватске у раном средњем веку, тј. у време хрватских народних краљева (до 1102. Хрватско-угарска нагодба).
Концепција „хрватског државног права” употребљавана је као изговор којим би се оправдало стварање „велике Хрватске”. Заговорници ове концепције имали су различите ставове у погледу решавања „српског питања”. Радикални праваши попут Анте Старчевића (1823–1896) и касније хрватског историчара Ћире Трухелке (1865–1942) Србима, Муслиманима и Јеврејима у Хрватској, Славонији, Далмацији и БиХ нису признавали чак ни етничку посебност. Старчевић је Србе сматрао верском мањином, тј. православним Хрватима, који су за време турске окупације мењали вероисповест ради егзистенције и опстанка и прелазили у муслимане или православце, а Трухелка је тврдио да су босански муслимани етнички Хрвати који су припадали расно надмоћној нордијској раси, док је по њему већина Срба припадала дегенерисаној раси Влаха сличној Јеврејима или Јерменима. Мање радикални хрватски политичари као Штросмајер или Фрањо Рачки (1828–1894) признавали су Србима етничку посебност, али не и верску. Сматрали су их шизматичарима и радили на њиховом покатоличењу и унијаћењу. Другим речима, по њима је српска политичка националност постојала само у Србији (и можда у Црној Гори), али није имала основа да постоји у земљама покривеним хрватским државним правом.
Разлике између заговорника „Хрватског државног права” биле су у следећем. Анте Старчевић и његови следбеници (франковци и усташе) залагали су се искључиво за самосталну хрватску државу НДХ, док су Штросмајер и Рачки сматрали да мора доћи до уједињења јужнословенских народа у Хабзбуршкој монархији, и да они као равноправна федерална јединица и даље постоје у овој монархији признајући и поштујући власт Хабзбурга, преузимајући католичку вероисповест и власт папе. Југословенство, али под окриљем аустријског цара и Ватикана. Сви они, у жељи да створе етнички чисту и што већу хрватску државу као и мађарски национални политичари тога доба, изједначавали су земљу (државну територију) с народом, истичући: „Ако је земља била Хрватска, онда је и народ који ту земљу насељава, без обзира на његову етничку и верску припадност у политичко-конститутивном смислу, такође хрватски.” Овај принцип „чија земља, његова и нација” изведен је из средњовековног феудалносталешког друштва и доба „чија земља, његова и вера”. На тај начин хрватски политичари и католички мисионари сами су себи легитимно дали за право и обавезу да по сваку цену, милом и убеђивањем, а у ратним временима и силом, изврше покатоличавање и хрватизацију нехрватског живља. Управо због тога српска православна нација и српско православно име у свим облицима уништавани су и забрањивани. Хрватски националисти водили су се шовинистичком идејом да Срба у Хрватској није могло нити смело да буде.
И Штросмајер се активно бавио питањем статуса Босне и Херцеговине. Тврдио је да је Босна некада била Хрватска, па је зато агитовао код аустријског цара да се после анексије БиХ (1878) босански муслимани покатоличе, а Срби поунијате. Тражио је да се агама и беговима одузму сва имања и предају Римокатоличкој цркви да би њена економска база јачала. Он је у БиХ имао своје људе који су радили као шпијуни, као нпр. сарајевски бискуп Штадлер, Трешчец, Љубоје Длустуш и Херман, који се бавио пропагандом.
Пошто у Другом светском рату Павелићеве усташе и Степинчеви крижари нису успели да увере читав хрватски народ да крене у верски обрачун против шизматичких Срба у духу крижарске крилатице „једну трећину покатоличити, другу протерати, а трећу уништити”, у томе крајем 20. века успева хрватски дисидент и националиста Фрањо Туђман, инсценирајући лажну агресију на Хрватску (изазивајући међунационални ратни сукоб и нелегалну сецесију из састава СФРЈ) кад је уверио хрватски народ да су му Срби највећи душмани и да их треба протерати са хрватске државне територије, што се и догодило у војно редарственим (злочиначким) операцијама „Бљесак” (мај 1995) и „Олуја” (август 1995).
Миомир Гарашанин,
Београд
