Стеван Тодоровић, водећи сликар националног романтизма у Срба, уз поету Ђуру Јакшића и Новака Радонића, аутор низа познатих дела на тему преломних историјских догађаја српског народа, члан Српске краљевске академије, овај свет напустио је 22. маја 1925.
Широј јавности Тодоровић је вероватно најпознатији по композицији Свети Сава благосиља Српчад или по платну којим је овековечио погибију, поред топа, хајдук Вељка Петровића.
Знаменит је такође по низу често репродукованих портрета великана деветнаестовековне Србије, попут кнеза Михаила Обреновића, краљице Наталије, краља Милана, Гедеона Дунђерског, Ђуре Даничића, Корнелија Станковића, Мише Анастасијевића, Нићифора Дучића, Јанка Шафарика, Јована Ристића и других.
У Србији позних Обреновића његови радови красили су канцеларије бројних државних тела, све до капетан Мишиног здања, односно ондашње Велике школе, данашњег Ректората Универзитета у Београду.
У познијој фази, осим историјских композиција с националном тематиком, више се бавио потретисањем, како савременика тако и важних личности српске историје и културе, попут поменутог хајдук Вељка или Стевана Синђелића, а још више иконографијом, осликавањем цркава, како на простору централне Србије тако и у Војводини.
Последњих деценија 19. века, Стеван Тодоровић био је најплоднији српски иконограф. Сматра се да је израдио око 300 портрета и проближно 700 иконографских дела.
Осликао је око 20 иконостаса, као у београдској Вазнесенској цркви или у Топчидеру, у Идвору, Опатовцу, Брчком, Пакрацу, Перлезу, Неготину.
Као сликар, имао је изразит смисао за тонско нијансирање. Његови идеализовани портрети карактеристични за бечку школу средине 19. века, када се он тамо школовао, одређују га као последњег представника бечког академизма у српском сликарству.
Рођен је у Новом Саду, априла 1832.
Отац је био учесник Карађорђеве буне, Првог српског устанка. У Аустрију, северно од Саве, прешао је када устанак угушен октобра 1813.
Основно школовање, које је започео у родном граду, и нижу гимназију, учио је у Сегедину. Имао је 14 година када га је отац одвео у царски Беч, престоницу царства Хабзбурга, са идејом да похађа тамошњи Лицеј, филозофију.
Две године потом позната револуционарна дешавања широм Европе, па и у Бечу, омела су му уредно школовање. Придружује се тих дана локалној полувојној формацији састављеној од бечких школараца.
Наредне 1849. остао је без оца, па је бригу о њему преузео очев брат, иначе предузетник, пивар.
Иако је стриц настојао да га упути у пословање, у зараду, убрзо је уочио да су Стеванове преокупације везане за уметност, ликовно изражавање. Срећом, подржао је његове склоности, упутивши га на уметничко образовање у Беч, а онда и у Минхен, где је боравио 1853.
Са једне стране, похађао је часове сликарства код Валдмилера и Рала, бечких професора, са друге, редовно је студирао на Сликарској академији у царском Бечу.
Дружио се тих година са бечким Србима, попут Корнелија Станковића, Бранка Радичевића, Љубе Ненадовића, па и битно старијег Вука Караџића. Занимала га је такође музика. Бавио се певањем, поезијом, глумом.
Када је започињао каријеру након студија у Бечу и Минхену Стеван се уз свог доброг пријатеља Корнелија Станковића приближио и Београдском певачком друштву чији је члан и био. Био члан и омладинског позоришта, како су га тада звали “Дилетантско позориште”, и био је један од заслужних за изградњу Српског народног позоришта. Он је за позориште радио сценографију, уз помоћ својих ученика, али радио је чак и поставке неких представа. Радио је затим и портрете људи који се везују за само позориште
Отворио је убрзо школу сликања, у кући иконописца Милије Марковића, која је иначе, сасвим необично, била позната и по фискултури, гимнастици која је била обавезна за његове ученике.
Интересантна прича за теловежбаније јесте да је тада то било забрањено јер су се родитељи плашили да ће деца да им се повреде, чак је Стеван више пута због тога добијао тужбе
На ову тему може се видети и шта је Стеван написао у својој аутобиографији. Наиме, једна од тужби је гласила: „На тужбу родитеља да заводите такву игру у којој деца могу сломити ноге и руке, забрањује вам се даљи рад”. А с обзиром да је Стеван тада познавао министра просвете Косту Николајевића, одмах пошто му је написао једно писмо, стигао је одговор: „Молимо вас да наставите рад телесног вежбања на корист подмлатка”. Тако је Стеван без сумње осим што је утицао на развој културе и уметности у Србији већ је утицао и на развој физичке културе код нас.
За време једног његовог јавног часа где је било и мачевања и певања и сликарства, кнез Михаило је узео Стеву за учитеља његовом ванбрачном сину, Велимиру. Учио га је мачевању на двору, затим је другу децу коју је учио мачевању доводио на двор што се допадало кнезу Михаилу. Касније је кнез донирао и финансирао Стевино удружење како би оно могло да опстане пошто је уметник често продавао своја дела како би могао да финансира откуп простора за своје Прво гимнастичарско друштво.
Покретач је „Првог српског друштва за гимнастику и борење“ какоје гласио званични назив, као и спортског друштва „Душан Силни“.
Потоњи настављачи признају га за родоначелника Соколског покрета код Срба.
Пошто се оженио Полексијом кћерком утицајног Матије Бана, књижевника и професора, иначе родоначелника агенцијског новинарства у Срба, која је такође учила сликарство, заједно бораве на усавршавању у Италији, Фиренци, Риму. Потоњи тумачи Тодоровићевог дела сагласни су да су велики италијански мајстори Рафааел, Тицијан, Фурини, оставили битног трага као естетски узори његовог ликовног израза.
Стева и Полексија су се први пут упознали када је она имала 10 година и када је Стеван портретисао њеног оца Матију Бана, њу и њену сестру. Касније је тек Полексија након Јована Дерока који је био њен први професор цртања, отишла код Стеве у школу да је он учи цртању.
“А када сам Стеву заволела имала сам 16 година, а он 33. Венчали смо се у Београду 1864. На богатство нисмо мислили. Дошла тако нека спахиница из Бачке да ме проси за свог сина. Говорили су ми о богатству, али ја сам рекла: Хоћу Стеву, а другог нећу!“ – испричала је Полексија деценијама касније у једном интервјуу за „Време“.
Њихова кућа је била у данашњој Бранковој улици, ту је била и кућа Матије Бана,
Извесно време предавао је цртање на Техничком факултету Велике школе, да би се потом скрасио као гимназијски професор. Пензионисао се после 28 година стажа гимназијског професора, 1894. године.
Стеван Тодоровић био је такође и оснивач Београдског певачког друштва и његов дугогодишњи председник.
Излагао је у Риму на Међународној изложби 1911. у склопу павиљона Краљевине Србије.
Успело му је да се оствари не само као уметник, него него и на другим пољима. Отаџбина му такође није остала дужна, пријемом у националну академију, тада Српска краљевска, данашња САНУ, стекао је извесно највише признање које је могао добити. Био је притом члан и руске Империјалне академије у Санкт Петербургу, а у чланство га је примило и једно италијанско уметничко друштво.
Из његове аутобиографије се види да је био човек који је највише држао односа са људима, волео је своје ученике, често су његове школе биле у потпуности бесплатне, желео је да их научи, да им пренесе знање и тадашњи ученици, касније културни радници, као Чеда Мијатовић, за један од јубилеја је написао да Стева није ни могао да претпостави колико је он њима значио, колико их је научио и колико је он њима друг био, те да им је био много више од учитеља
Када је напустио овај свет маја 1925. у Београду, имао је пуне 93 године.
