Зашто је Бог дао човјеку врт, а не, рецимо, некакву мапу свемира? Из данашње перспективе, можда би управо мапа дјеловала пригодније: била би прецизна, прегледна и објашњива. Али, библијски текст као да од самог почетка човјека у космос уводи путем блискости, кроз сусрет. Не путем знања. Тако, ако бисмо свијет најприје схватили као мјесто сусрета, онда би врт као прва велика слика човјековог живота итекако одговарао, бар по опису у Постању. Ту су Бог и човјек заједно. Блиски су. Човјек ће, након преступа, изгубити ту блискост и биће изгнан. Но, изнанство је у Библији понајмање ствар географије. Јер, изгнанство је и губитак блискости и осјећаја присуства. Кад смо већ понајмање код географије и понајвише код блискости, чини ми се да имамо одговор на питање зашто Библија касније посвећује пажњу мјестима Божијег присуства. И, подсјетимо се, Бог ће касније наредити Мојсију да у пустињи направи Ковчег завјета. Ту се дешава нешто необично: најважнији предмет није некакво оружје или круна већ празан простор између херувима – мјесто присуства које се не може посједовати (Из. 25:22).
Баш на овом мјесту почиње једна необична космологија. Наиме, један византијски путник и монах из шестог вијека – Козма Индикоплов – имао је несвакидашњу представу космоса. Не прихватајући (античку) идеју округле Земље, Козма је отишао корак (или можда више корака) даље: свијет је замишљао као Ковчег завјета. Заиста, мање је чудно него што звучи. Дакако, Козма није покушавао да направи научно нетачан атлас, али дјелује као да је покушао да одговори на питање шта свијет значи. Да ли његов космос, заправо, личи на храм – на простор који има поредак, дубину и смисао? Детаљан опис таквог свијета – неодвојив од бословља – дао је у свом дјелу Хришћанска топографија.
Чини се да је Козма саврменом човјеку много ближи него што изгледа. Јер, након апликација које приказују кретање звијезда у реалном времену и сонди послатих на Марс, и даље је могуће стећи утисак да се много тога може објаснити, а слабо шта разумјети. Можда би нам Козмин „научно нетачни атлас“ данас (поново) указао на то колико је важно човјеку да свијет посматра као мјесто присуства и блискости. Јер, човјек тешко може живјети у свијету који доживљава потпуно хладним или нијемим. Још од Постања библијски текстови као да непрекидно траже начин да свијет поново учине простором човјекове блискости с Богом. Због тога је Козмина идеја свијета као Ковчега завјета и даље занимљива: она подсјећа да човјек не живи само на чињеницама. Човјек живи и на осјећају да је живот дио нечег већег.
Овај путник тешко да би нам био занимљив због свог ванредног познавања астрономије, али веома лако ће нам бити занимљив као неко ко је дубоко вјеровао да свијет није само хладан и безличан. У томе је суштина његове (веома необичне) космологије: он брани свијет као простор смисла који човјек осјећа дубље него што се да измјерити и осмотрити. Јер, свијет не да није нешто што само треба измјерити – свијет је мјесто у којем човјек живи са осјећајем да његово присуство нешто значи.
И тако, Козма је можда погрешно сликао космос, али је можда исправно сликао човјека.
