Није у престоници било тог уметника и боема а да се није дивио њеној лепоти. Није било ни Београђанина који је могао да не зна баш ништа о њој, јер је Вела Нигринова цео живот провела пред будним очима овдашње позоришне јавности. Она сама, пак, није била Београђанка – бар не по свом пореклу.
Но, није јој требало много да заволи и Србију и њен главни град. Одабрала га је као место из кога више није желела да оде, све до преране смрти која је потресла читаву престоничку јавност.
Таленат и љубав као карте до српске престонице
Београд је с краја 19. века словио за модерну престоницу – угледао се на европске, желећи да их достигне у друштвеном и културном напретку. Таквог га је упознала и Аугуста Вела Нигринова, девојка која је први пут у Београд дошла са 20 година.
До тада је живела у Љубљани, где је рођена 14. новембра 1862. године. Од оца Аугуста Нигринова наследила је чешко порекло, а Немица је била по мајци по којој је добила и име.
Први кораци на београдској сцени
Док јој је отац у Љубљани радио као железнички службеник, Вела је до своје 20. године већ одабрала да стане на даске које живот значе. Исто су учиниле и њене три сестре, које, ипак, никада нису успеле да достигну њен успех.
Велин глумачки таленат није промакао ни Даворину Јенку, словеначком композитору и низ година хоровођи Првог београдског певачког друштва. Глумица је од њега је била млађа 27 година, али велика љубав пресудила је одлуци да прихвати Јенков позив за долазак у Београд.
Композитор ју је, пак, препоручио београдском Народном позоришту. Тако се Вела Нигринова у престоници нашла 1882. године. Исте године у октобру је први пут изашла на овдашњу сцену, наступивши пред београдском публиком у представи „Дебора“.
Брзо признање и прилагођавање Београду
Већ након првог наступа, о Нигриновој се прочуо глас као о једној од најбољих глумица у престоници. Ипак, изазови на самом почетку нису били нимало лаки. Ваљало је савладати језик и прилагодити се београдској средини, што је младој глумици брзо и пошло за руком.
Вела је живела са Јенком који је од ње био старији двадесет седам година и брзо се уклопила у тадашњу београдску средину и прихватила њен дух и менталитет.
Важила је за најелегантнију жену у Београду, била је екстравагантна, темпераментна и лепа са црном коврџавом косом, крупним очима и белом пути.
Живот је делила са чувеним композитором, Даворином Јенком
Онако како је Нигринова прихватила београдски дух, тако су и Београђани прихватили њу. Откако је дошла у престоницу, живот је делила са чувеним композитором Даворином Јенком. Композитор је, пак, потпуно био опчињен младом глумицом. Мада је разлика међу њима бројала готово 3 деценије, њихова веза је почивала на узајамном поштовању и пријатељству.
Вела се касније и удала за далеко старијег изабраника, а да би јој доказао своју љубав, композитор је 1894. године положио заклетву и постао српски поданик.
Уметнички успеси и Београд као дом
Нигринова је у театру наставила да ређа запажене улоге, а врло брзо је постала и права Београђанка. То јој је успевало и због изражене харизме – словила је за глумицу специфичног темперамента, са крупним очима, светлом пути и коврџавом, црном косом. Њена непосредност, лепота и екстравагантна појава одмах су освојили Београђане из уметничких и боемских кругова.
Штавише, за Нигринову се говорило и да је најелегантнија жена у Београду, а због изузетног глумачког талента звали су је српска Сара Бернар.
Инспирација уметницима и боемским круговима
Отуда је још лакше освајала пажњу бројних удварача. Уметницима – пре свега сликару Ђорђу Крстићу и фотографу Милану Јовановићу – била је непресушна инспирација. Крећући се у београдским уметничким круговима, постала је и редован гост боемских локала Скадарлије.
Нигринова се за то време све више и искреније заљубљивала у Србију.
Још је за време српско-бугарског рата 1885. године радила је добровољно као болничарка за српске рањенике.
Богат сценски живот и међународне понуде
Активно ангажовање на сцени донело јој је преко 400 улога – памтили су је као Офелију из „Хамлета“, Маргарет Готје из „Даме с камелијама“, Есмералду из „Звонара богородичине цркве“ и Јулију из „Ромеа и Јулије“. Гостујући на позорницама ван Србије, добила је понуду и за ангажман у Чешком народном позоришту.
Међутим, Вела је одбила позив – њено образложење је гласило како је Србија њена најдража домовина.
Фатална лепота најелегантније позоришне диве
Уз ангажмане и успехе које је један за другим ређала, Вела Нигринова је заузела и једно од најзначајнијих места у историји београдског театра. Стекавши такав реноме, често би се нашла и међу званицама на двору краљице Наталије. Најчешће је, ипак, била виђена међу гостима Скадарлије, одакле потичу и небројене приче о уметницима који су патили због њене неузврћене љубави.
Неузвраћене љубави и урбане легенде
Док су на страницама часописа објављиване песме које су јој многи од њих посвећивали, препричавало се и да су се због глумице на двобоју нашла двојица тадашњих министара. Детаљи овог догађаја, додуше, никада нису потврђени, те је остао као урбана легенда међу београдском чаршијом.
Посвећеност глуми и последице по здравље
Док су њени удварачи страдавали од чашице више, Вела Нигринова посветила је сваки тренутак глуми. Једне за другом низале су се улоге и гостовања, уз велике репертоаре и напоран рад. То је напослетку оставило трага и на здравље вољене београдске глумице. Године 1902., јавност је први пут сазнала да Вела пати од тешке плућне болести.
Последње године и трагичан крај
Четири године касније упућена је на лечење у једну бању надомак Беча. Новац су за њу прикупили поштоваоци и верна публика, док јој је лекар изричито забранио да се исцрпљује науштрб здравља. Нигринова се на сцену поново вратила 1907. године.
Прославивши 25 година каријере, том приликом јој је у хотелу „Париз“ уручен Орден Светог Саве. 28. маја наредне године, на сцену је изашла у улози царице Теодоре. Свега шест месеци касније, 31. децембра исте године, Аугуста Вела Нигринова преминула је у својој 45 години.
Опело и сећање на велику глумицу
Њена прерана смрт је у то време словила за један од најпотреснијих догађаја у Београду. Последња жеља позоришне диве била је да је сахране по православним обичајима. На испраћају на Новом гробљу окупило се на хиљаде Београђана, међу којима и њени пријатељи, поштоваоци и дугогодишње колеге.
Продавши кућу након супругине смрти, Даворин Јенко се враћа у Љубљану. Преминуо је 6 година касније у својој 80-тој години. Међутим, због подаништва и заклетве српској држави, аустријска власт је ускратила погреб достојан његових заслуга и дела. У српској престоници, пак, име композитора понела је једна улица на Звездари, док се Улица Веле Нигринове данас налази на Врачару.
