Ekonomski poredak u kojem glavnu reč više ne vode tržišta i profiti, nego digitalne platforme i pretplate na njih, a tehnološki divovi odlučuju šta ćemo videti, čitati ili kupiti, a šta ne, prema mišljenju nekih znalaca postoji već petnaestak godina. Taj sistem, koji polako zamenjuje kapitalizam, bivši grčki ministar finansija Janis Varufakis naziva tehnofeudalizmom.
U istoimenoj knjizi iznosi tezu da velike tehnološke kompanije poput Mete, Gugla, Amazona i Applea danas kontrolišu nezaobilazne digitalne kanale komunikacije, informisanja i trgovine, slično kao što su feudalci u srednjem veku kontrolisali zemlju. Korisnici više nisu građani sa pravima, već „digitalni kmetovi“ koji pristupaju „gospodarevoj zemlji“ (platformi), a zauzvrat na njoj ostavljaju svoje digitalne tragove – podatke, pažnju i ponašanje. I, što je najvažnije, ne samo da za taj „rad“ nisu plaćeni kao u kapitalizmu, nego nisu ni svesni da „rade“.
Kapitalizam u oblaku
Vrednost u tehnofeudalizmu ne nastaje na tržištu, već u zatvorenim digitalnim platformama „u oblaku“ (zato Varufakis tehnofeudalizam naziva i cloud-kapitalizmom) u vlasništvu bogatih pojedinaca poput Marka Zakerberga, a profit je zamenjen rentom, odnosno pretplatom koju platforme ubiraju pristupom korisnicima. Korisnici stvaraju podatke, ali nad njima nemaju nikakvu kontrolu. Štaviše, prikupljaju ih i unovčavaju drugi, najčešće bez znanja i razumevanja korisnika.
Varufakis vidi početak tehnofeudalizma još u finansijskoj krizi 2008. godine. U pokušaju da spasu finansijska tržišta, centralne banke najvećih svetskih privreda tada su štampale ogromne količine novca i upumpavale ih na berze. Tako su veštački održavale vrednost akcija i stvorile iluziju rasta bez stvarnog profita. Ta praksa, kao što znamo, traje i danas. Kompanije poput Ubera, Airbnba ili Netflixa na berzama ne vrede toliko zbog tržišnog uspeha, koliko zbog činjenice da se na tim platformama lako mogu prikupiti korisnički podaci i pridobiti njihova pažnja.
Kako ističe Varufakis, inače ekonomista, u trenutku kada otvorite Amazonovu stranicu više niste na tržištu, nego u „feudalnoj državi“, jer vidite samo ono što algoritam u vlasništvu jednog čoveka (Džefa Bezosa) odluči da vidite ili ne vidite. S druge strane, moć Ilona Maska ne dolazi od vrednosti Teslinih akcija, već od činjenice da jednim klikom može ugasiti celi softver u Teslinim automobilima, pa ljudi širom sveta više ne mogu da ih voze, iako ih „poseduju“.
Privid posedovanja
Otvaranjem naloga na Fejsbuku krajem 2000-ih niko od nas još nije bio svestan da korišćenje „besplatne“ platforme za dopisivanje i druženje online itekako ima svoju cenu – naš digitalni trag u obliku podataka koje dajemo u ruke vlasnicima kompanije da s njima rade šta god žele. Većina ih je odlučila, na osnovu tih podataka, izgraditi precizne psihološke profile svakog korisnika radi ciljanog oglašavanja.
Danas, kada smo svesniji posledica ostavljanja podataka velikim tehnološkim kompanijama, možda bismo radije izabrali opciju da plaćamo za korišćenje tih platformi umesto da plaćamo svojim podacima. Međutim, tada ta druga opcija nije ni postojala. Zahvaljujući tom „besplatnom“ širenju, Facebook je trenutno najkorišćenija društvena mreža s više od tri milijarde globalnih korisnika.
Ipak, pre dve godine Meta je „velikodušno“ odlučila korisnicima Fejsbuka i Instagrama u Evropi dati mogućnost da biraju – ili će plaćati pretplatu za korišćenje ili će nastaviti davati svoje podatke. Da, tek pre dve godine, nakon što su korisnici već ostavili dve decenije traga svog života na toj mreži. Na to je Metu naterala evropska regulativa. Iako EU Opštom uredbom o zaštiti podataka (GDPR), Aktom o digitalnim uslugama (DSA) i Aktom o digitalnim tržištima (DMA) nastoji ograničiti moć velikih digitalnih platformi, ti su mehanizmi i dalje slabi i ograničeni samo na Evropu.
Prema Varufakisovom mišljenju, danas možda ne obrađujemo zemlju kao kmetovi, ali plaćamo za pristup platformama, softverima i sadržaju koji zapravo ne posedujemo, već ga pretplatama samo „iznajmljujemo“. Stvaramo vrednost konzumiranjem sadržaja, njegovim recenziranjem i deljenjem, ali nemamo vlasništvo i kontrolu.
Istiskivanje malih iz politike
Naslovnice medija nisu se toliko bavile informacijom o uvođenju pretplate na Facebook koliko ovih dana time da je Meta najavila ukidanje političkog oglašavanja na svojim mrežama od 1. oktobra. Gugl je doneo istu odluku, koja bi trebalo da stupi na snagu 1. septembra. To je takođe očigledan primer tehnofeudalizma.
Ne kaže se bez razloga da su podaci „nova nafta“. Dok nas Meta i Gugl uveravaju da ukidanjem političkog oglašavanja rešavaju problem širenja dezinformacija, u stvari ilustruju svoju moć odlučivanja o tome ko može da učestvuje u političkim procesima, a ko ne. Ko se oslanjao na njih, sva mu finansijska ulaganja, trud i vreme mogu preko noći propasti. Sve više političkog sadržaja zavisi od pravila i algoritama platformi, a to potvrđuje i primer Donalda Trampa.
Dok je još bio predsednik SAD-a, društvene mreže su Trampu isključile profile. Bio je najmoćniji čovek na svetu, predsednik najjače države na svetu, raspolagao je nuklearnim oružjem, ali je u trenu postao digitalno nevidljiv. Ostao je zavistan samo od medijskih objava. To pokazuje koliko veliku kontrolu imaju te platforme. One odlučuju šta se vidi, ko je vidljiv i na koji način. I to više nije slobodno tržište, to je sistem u kojem nekoliko kompanija kontroliše pristup informacijama.
Informisane odluke
U suštini, tehnofeudalizam je samo još jedan naziv za promene kojima svedočimo poslednjih decenija. Novost je to što su u međuvremenu ljudi oguglali i ne shvataju koliku moć daju korporacijama pukim skrolovanjem. U srednjoj školi imala sam profesoricu koja se, uprkos društvenom pritisku, oštro protivila otvaranju profila na Fejsbuku i Instagramu, koji su tada bili izuzetno popularni. Nije „pokleknula“ ni pred WhatsAppom. Petnaestak godina kasnije sve češće je se setim i sve jasnije razumem njene postupke. Ona je shvatila „igru“ davno pre nego što se u svetu počelo otvoreno govoriti o algoritmima i podacima – i odlučno je odbila da igra.
Svesni svih prednosti davno zaboravljenog analognog sveta, danas se mnogi odmiču od plaćanja digitalnih usluga, na primer, knjiga na čitačima kao što su Kindle (u vlasništvu Amazona) i Kobo, pa ponovo masovno kupuju obične knjige koje zapravo mogu držati u rukama i čitati više puta. To je samo jedan od brojnih primera kako još uvek, uprkos tome što multimilijarderi i vlasnici digitalnih platformi imaju ogromnu moć, i mi imamo moć izbora – ali on mora biti informisan.
Međutim, kada je reč o političkoj komunikaciji, stvar je malo složenija. Palić kaže da se „ne treba zavaravati da postoji sigurna alternativa“.
– Jedino što možeš da uradiš jeste da koristiš te platforme kako bi prikupio sopstvene podatke poput e-mail adresa i brojeva telefona, jer to su jedine stvari koje ti ostaju kada ti neko drugi „zatvori vrata“ – zaključuje Palić.
