Према подацима Привредне коморе Србије, у првих десет месеци прошле године извоз ракије повећан је за око 30 одсто у односу на исти период 2024. године. Укупна вредност извоза премашила је 16 милиона евра, чиме ракија постаје све значајнија извозна категорија прехрамбене индустрије и стабилан извор девизног прилива. Раст производње прати и повећање броја регистрованих дестилерија – са око 1.000 на приближно 1.300.
Шљивовица која је за кратко време освојила симпатије љубитеља овог пића је и кабларска краљица, настала на истоименој планини недалеко од Чачка. Познаваоци ракије знају да се укус оне добијене од шљиве дреновке не мери ни с једним другим. Међу дестилатима са чачанског географског подручја предњачи по квалитету, али и цени, јер спада у скупље, ако је бар судити по кафанском рачуну.
– На обронцима Каблара имамо око 5.500 стабала шљиве, од тога је око 4.500 у пуном роду. Дестилерија постоји три године и за кратко време се кабларска краљица одлично позиционирала на тржишту, а све захваљујући квалитету, пре свега шљиве од које се ракија припрема – прича Мирослав Милошевић, који је дестилерију, али и комплетну производњу сместио у родно село Врнчане.
Ништа без Каблара
Није тајна да је готово свака ракија која долази са планине Каблар по квалитету једна од бољих у чачанском крају. На обронцима ове планине аутохтона сорта шљиве црвена ранка или, како је још зову, дреновка одолела је болестима и опстала као врста. Ти древни, али здрави воћњаци били су нуклеус из којег су воћари калемљењем на подлогу џенарике сачували ову сорту.
– Управо у тој сорти је и тајна кабларске ракије шљивовице. Дреновку одликује ситан, али веома сладак плод, што је у процесу ферментације веома битно. Она ракији даје карактер и посебну арому. Дакле, тајна је у сировинама, односно најбољим сортама шљиве које се користе за дестилат.
Једина мана јој је што по родности није издашна као неке друге врсте. Поред црвене ранке, у процесу производње ракије користимо и сорте чачанска лепотица и нада. Дреновка се додаје у купажу да оплемени укус – прича Милошевић, додајући да су код великих произвођача савремени уређаји за дестилацију одавно заменили старинске лампеке.
Шљивовица на Унесковој листи
Поред ове, у чачанском крају се по квалитету још издвајају брендови “Јелички дукат”, “Подрум Плазинић”, “Соколова суза”, “Брђанка”, “Драгачевка златна”, “Стрикова ракија” и “Минићева кућа ракије”, из које је и шљивовица која је Србију уписала на Унескову листу. Воћна ракија из Доње Трепче код Чачка уврстила је српску шљивовицу на листу нематеријалног културног наслеђа човечанства.
У чачанском крају готово свака кућа која има воћњак већи од пола хектара има и лампек, јер посао печења ракије не трпи одлагање. Тачно се зна колико која врста воћа у каци ферментише и на који начин се пеку ракија од шљиве, дуње, крушке или кајсије.
Златно је правило да током ферментације комина не сме да буде на јаком сунцу и да не сме потоне или да се окрене. Током печења у лампеку ватра мора бити довољно јака да кроз лулу потече алкохол, али таман толико да комина у бакарном котлу никако не загори. Вода у табарци, која служи за кондензацију, мора бити хладна.
Тако је било некада у чачанском крају. Велики произвођачи су лампеке својих предака заменили савременим дестилеријама, које овај посао раде исто, само много брже и прецизније.
Милион литара на тржишту
Процене су да из приватних дестилерија у Чачку и Драгачеву годишње на тржиште оде око милион литара разних врста воћних ракија. А то је безначајно у поређењу с подрумима произвођача, у којима се налази бар још пет пута толико јер нико од њих ракију не продаје док не одлежи.
Тај процес траје најмање четири до пет година и одвија се у храстовим бурадима. Златно је правило да што ракија дуже стоји, то је њен укус префињенији, што јој аутоматски диже цену на тржишту.
И стручњаци у производњи ракије виде економски потенцијал целе државе јер је српска ракија све цењеније пиће у свету, а шансу за зараду имају и пољопривредна газдинства која се баве воћарством.
– Извоз од 16 милиона евра српских јаких алкохолних пића је сасвим солидан помак у односу на претходне године. Међутим, то ни издалека није оно што би Србија по својим потенцијалима могла да оствари.
Унапређен квалитет српске шљивовице
Ипак, знатно је унапређен квалитет српске шљивовице у односу на претходних 30 година, достигли смо ниво квалитета који се препознаје и у светским оквирима, а сада морамо да водимо рачуна да се тај квалитет не уруши.
Као што знате, увек кад се појави неки производ који је интересантан на тржишту, постоји могућност да се он фалсификује, као што је то случај с маслиновим уљем, медом, вином, слаткишима – каже др Бранко Поповић, научни саветник Института за воћарство у Чачку.
Иначе, др Поповић је прошле године био у комисији која је оцењивала укус и квалитет 84 врсте воћних ракија од шљиве, због чега тврди да и у другим деловима Србије, попут Мионице, Аранђеловца, Борча, Чумића, Вишевца, такође има веома успешних произвођача из чијих дестилерија излазе врхунске ракије.
Неопходна је стандардизација производа и јаче брендирање
Српска шљивовица се спорим, али сигурним кораком приближава у свету најтраженијим жестоким пићима, коњаку и вискију. Међутим, стручњаци истичу – да би се домаћа ракија нашла раме уз раме с конкуренцијом, неопходни су нам стандардизација производа, јаче брендирање и гласнија промоција најпопуларнијег домаћег пића.
У Институту за воћарство у Чачку тврде да српска шљивовица има квалитет који имају Французи и Шкоти и да несумњиво може да парира коњаку и вискију.
