Бета Вукановић је жена која је у Београд донела манире европског сликарства.
Рођена у Бамбергу (Немачка) као Бабета Бахмајер, у Минхену је завршила Уметничко-занатску школу и Женску академију а затим две године учила сликање у Паризу.
На часовима сликања у Минхену заљубила се у српског сликара Ристу Вукановића. Пар се убрзо венчао и преселио у Београд, где је основао прву сликарску школу кроз коју су прошла многа значајна имена српског сликарства. Када будете у пролазу, застаните испред куће у Капетан Мишиној 13 (архитекте Милана Капетановића), у којој се налазила школа и у којој су живели.
Ово је била и прва кућа у Београду са осликаном фасадом – позната као „Кућа са плавим перуникама“. Иако перуника већ давно нема и грађевина је умногоме променила свој изглед након што је на њу пала бомба у Првом светском рату, заслужује да поред ње пролазимо са дивљењем.
Као избеглица у Првом светском рату, Бета је с мужем стигла до Француске, где је била добровољна болничарка и преводитељка.
Бета је наша најдуговечнија и најплоднија сликарка – доживела је 100. годину, а од тога сликала 75 и израдила преко хиљаду слика у уљу и пастеле, неколико стотина акварела и много карикатура, цртежа и графика. Једна је од оснивачица удружења ЛАДА.
Иако често слабог материјалног стања, Бета се трудила да улаже у наредне генерације. Основала је неколико фондова из којих су годинама награђивани најбољи студенти уметничких академија. Награда која носи име Ристе и Бете Вукановић и данас се додељује на Факултету ликовних уметности у Београду.
Током Другог светског рата Бета Вукановић одбија да се учлани у Културбунда и да нацисти откупе сва њена дела, рекавши да не продаје ништа и да сад живи као и остали Срби.
Стварајући у духу тамног, атељерског сликарства, савладаног у атељеу Антона Ажбеа, Бета Вукановић је доласком у Београд постепено расветлила палету и увела нове мотиве. Почетком XX века сликала је оријенталне и фоклорне теме, „женске“ просторе, просторе модерности, као и карикатуре. Истовремено, бавила се и ликовном педагогијом, залажући се за модернизацију српског ликовног образовања и еманципацију младих сликарки, полазница Српске цртачке и сликарске школе коју је водила заједно са супругом у Београду.
Мада је увела извесне тематске и формалне иновације, Бета Вукановић је у уметничкој каријери која је трајала више од пола века, остала доследна минхенским поукама, те умереном модернизму, истакавши се као зачетница пленеризма у Србији.
