Далеко од српске земље и завичајних планина, далеко од Дрине, Саве и Врбаса, на Малти данас живи и ради око 12.000 Срба. Иако хиљадама медитеранских ветрова далеко од матице, православци су овде успели да сачувају оно највриједније. Свој идентитет, језик, писмо, веру и обичаје, а у шта смо се уверили приликом наше посете Малти.
Српска заједница на Малти почела је да се формира 90-их година доласком радника. Данас живи достојанствено и сложно, са снажном и важном мисијом да заједно са својим свештеником Ристом Горанчићем, корене не препусте забораву.
Иако без одјека прастарих херцеговачких, крајишких или шумадијских звоника, овде се окупљају у храму који је некада био католичка црква. Недељна литургија више личи на сусрет велике породице него на уобичајено богослужење. Храм је пун као кошница, српски језик се преноси на млађе генерације, а и празници се дочекују онако како се то научило у завичају. Симболично се пали бадњак, ломи чесница, шарају јаја, организује пливање за Часни крст, а делују и српске хуманитарне организације.
Као ретко где у дијаспори, на Малти сам осетила топлину куће. А много је далеко. Чак се до ње не може доћи копном.
Храм који православни народ овде користи био је католичка црква посвећена Св. Апостолима Петру и Павлу и Св. Николи. Добили су је на коришћење 25 година, преуредили и данас је православни храм посвећен Светим Јоакиму и Ани, родитељима Пресвете Богородице.
Јереј Ристо Горанчић крајем 2018. године долази на Малту као стлани парох, а исте године се оснива КУД „Дукат“ и хуманитарна организација „Срби за Србе“. Пре оца Ристе ту су били свештеници из Црне Горе и Велике Британије, а посетио их је чак и блаженопочивши митрополит Амфилохије који је 2002. године дошао на Малту да врати копију иконе Пресвете Богородице Филермосе коју је насликао Св. апостол Лука. Тад се служило у Валети, главном граду.
„До 2020. служили смо у престоници Валети у Цркви Светог Николе коју нам је уступила Католичка црква. Међутим, црква је касније враћена Грцима. Након кратког богослужења у румунској цркви, у септембру 2021. добили смо на 25 година на коришћење католичку цркву у Бирзебуџи, на југу острва. Храм смо преуредили, окренули олтар ка истоку и поставили иконостас“, започео је за Провјерено.инфо јереј Ристо Горанчић.
„Наша црква је пуна, две стотине људи буде на литургији. У цркву долазе и Македонци, Руси, Бугари, Украјинци. Јако је битно да свештеник буде овде, да окупља људе, да се дружи, разговара и да долази на догађаје који се организују. Битно је да свештеник буде присутан и приступачан својим људима. Неки само заврше службу и нестану. Важно је да свештеник да све од себе и да је ту за народ. Наравно, то је и напорно али се трудим да испратим све догађаје, да испоштујем људе и организације те да својим примером дам пример и другима у цркви. Ако не подржимо једни друге, ко ће доћи да нас подржи“, прича отац Ристо.
СПЦ вековима помаже свом народу и у најтежим тренуцима окупља чеда. Тако је било и на Малти у доба короне када је црква снажно стала уз свој народ и помогла му. Људи су схватили да је црква уз њих и масовно почели да се окупљају.
„Црква је искористила свој ауторитет зарад помоћи људима. Када је почела корона, организовани су авиони који су возили људе у Београд. То је ишло преко мене и Амбасаде Србије. Многи људи овде нису имали посао, тешко су живели, желели су ићи кући јер је све стало. Делили смо и храну онима којима је било потребно“, објашњава јереј.
Међутим, већ тешку ситуацију на Малти додатно је отежала чињеница да је стотине људи имало проблем са пасошем који је истицао. Ако оду у матицу да га продуже, 15 дана морају бити у карантину када се врате и онда губе посао. Дакле, одлазак кући био је кобан, а пасош су морали продужити. Ту је кључну улогу одиграла црква на челу са свештеником Ристом.
„Многи су тек нашли послове, а пронаћи други је било тешко. Контактирао сам амбасадора Србије у Риму да видимо како можемо помоћи. На друштвеним мрежама сам објавио статус да видимо колико људи има проблем са пасошем. У првом налету се пријавило 170, а до краја недеље скоро 600 људи. Успели смо средити да се подаци узимају „офлајн“ па грађани нису морали да иду кући. Послао сам амбасадору захтев са списком људи, онда је то ишло до Министарства спољних послова па до Министарства унутрашњих послова које одобрава. За четири дана урађено је више од 500 захтева, а на крају око 2.000. Људи су тада схватили да је црква ту уз њих и почели су да се у што већој мери окупљају“, казао је јереј Ристо.
Након тога оснивају викенд школу за децу где уче српски језик, географију, веронауку и историју, а отворен је и српски-обрзаовни културни центар „Св. Јелена Анжујска“.
„Имамо и предшколицу српског језика за децу од три до шест година где уче језик, бројеве и да причају српски пре школе. У допунској имамо око 120 деце на четири места и предшколу на три места са око 50 деце. Пре четири године смо добили дипломатског представника односно конзула. Све је то утицало да се људи окупљају, и родитељи и деца. Важно је и да свештеник има визију, не само да ослужи литургију већ и своје слободно време да уложи за заједницу. Требало је много напора и жртве да постигнемо ово што данас имамо“, каже јереј.
Нагласио је да имају добру сарадњу са Малтежанима и њиховом црквом. Многи су чак прешли у православље. Када год је инаугурација председника државе, каже јереј, представник СПЦ је позван што значи да смо препознати и поштовани као заједница.
Ипак, за крај, јереј Ристо је открио да је за њега најважније и најупечатљивије да његови верници схвате смисао живота, да прихвате друге и да у срца усаде љубав коју деле са свима.
„Та љубав се увек осети. Имамо и Малтезе које су прешли у православље и Копте из Египта, трудимо се да се људи осећају у цркви као код куће. Имамо и венчања и крштења. Циљ који сам зацртао је да имамо здраву заједницу која ће бити испуњена љубављу и подршком. Заједницу која се шири и доста младих родитеља са децом која су тек рођена. Та деца одрастају у цркви, и не могу постати лоши људи, већ верници пуни љубави коју ће ширити и којом ће подржавати друге око себе“, закључио је јереј.
