Nije teško zaključiti šta “influensere” privlači društvenim mrežama – to su osećaj superiornosti i mogućnost zarade – ali je teško zamisliti zašto “pratioci” pristaju na ovaj krajnje inferioran status “ovce za šišanje” i “krave za mužu”. Odgovor je tužan: bolje je biti i poslednji pratilac nekog “influensera”, nego biti sam (sa sobom)
Srbi, i građani Srbije oba pola, navikli su se da od kraja osamdesetih godina prošlog veka takozvani “hod istorije” poistovećuju sa istorijskim spektaklima, poput građanskog rata na teritoriji bivše Jugoslavije, međunarodnih sankcija, NATO bombardovanja, demonstracija 5. oktobra, a zatim i kontinuiranog tlačenja Srba na teritoriji okupirane južne pokrajine i donedavno, Crne Gore, koja je na to odgovorila veličanstvenim litijama. Svemu tome je, poput nekog “začina”, dodat i po koji skandal sa reinterpretacijom Jasenovca u Hrvatskoj, ali i u “lokalu”.
Zaslepljen takvim spektaklima, mali broj ljudi primeti sitne korake istorije, one gotovo nevidljive promene u svesti ljudi, naših sunarodnika i sugrađana, sve dok te promene ne eskaliraju u tragedije poput one u Osnovnoj školi “Vladislav Ribnikar”. A kada se to dogodi, onda se one hotimično razumeju pogrešno, valjda zato da bi Vlasi i dalje imali probleme sa memorijom.
Jedna od takvih promena, izvedenih šapatom, tiče se paničnog straha od samoće koje ljude današnjice pretvara u zavisnike od socijalnih mreža i njihovih derivata. Danas tu zavisnost doživljavamo kao prirodno stanje stvari i zato je ne vidimo kao zavisnost. Da bismo je postali svesni, moramo se vratiti nekoliko decenija unazad, u vreme kada nisu postojali mobilni telefoni, društvene mreže i programi za komunikaciju poput Vajbera.
U ta davna vremena ljudi su, pored pisama, pisali još nešto što danas izgleda gotovo nezamislivo, a to su dnevnički zapisi. Nekada su ti dnevnici bili popis onoga što se jednog dana dogodilo ili uradilo – i tada bi bili dosadni za čitanje. Nekada bi, međutim, postajale zbirke eseja koji bi polazili od konkretne istorijske situacije i ličnog života, da bi ih prevladali i tako postali štivo za sve vremena: takvi su, primera radi, bili dnevnici Ernsta Jingera (za vreme Drugog svetskog rata) ili pak, izvanredni dnevnički zapisi Dragana Krstića o Titovoj Jugoslaviji. Ova dva dnevnika se po svemu razlikuju, osim po jednoj činjenici: oba su bila pisana i čuvana u tajnosti.
Uopšte, kada su dnevnici u pitanju, za njih važi jednostavno pravilo: zanimljivi su za čitanje, samo ako se tajno pišu. To važi i za dnevnik jedne moje prijateljice, koja mi je u sedmom razredu osnovne škole dozvolila da pročitam njen dnevnik. Ni sada ne znam čime sam zaslužio takvo poverenje (možda zato što nisam bio junak tog dnevnika, nažalost, dodao bih), ali ga se i sada sećam.
U svakom slučaju, siguran sam da moja prijateljica taj dnevnik nikada ne bi dala na čitanje svojim roditeljima, jer su deca pisala dnevnike upravo zato da bi se osamila i tako izmakla pažnji roditelja. Koja je tada, činilo se, bila sveprisutna. Dnevnik je, dakle, simbolizovao želju mladića ili devojke za slobodom od (roditeljskog) pogleda i autoriteta, koji teži da ih porodično/kućno vaspita. Na kraju te porodične utakmice između dečje želje za slobodom i roditeljske želje za vaspitanjem, rezultat bi obično bio nerešen: nešto se od roditeljskih vrednosti prihvatilo, a nešto nije. Međutim, kada bi odrasla, i sama ta deca bi postajali deo jednog šireg, nacionalnog kolektiva kome su pripadali i njihovi roditelji. Savremenost je tada ostavljala tragove na ljudima, ali nije ukidala kontinuitet.
Diskontinuitet se pojavio onda kada su korporacije uništile autoritet države (bilo mirnim putem, to jest kupovinom političke elite, bilo nasilno, sankcijama i bombardovanjem). Tada se, zajedno sa autoritetom države, uništava i autoritet roditelja. Od tog trenutka, porodicu više ne čine roditelji i deca. Sada je čine mama-prijateljica i tata-prijatelj koji su vaspitani, da više ne vaspitaju svoju decu, već da se sa njima “druže”. Na drugoj strani su deca koja se – što je i normalno – radije druže sa svojim vršnjacima, nego sa infantilnom mamom i tatom.
U ovom odnosu snaga, dete ne samo da stiče utisak da niko nema pravo da ga vaspita već i da nema potrebe da se vaspita, jer već zna sve što treba da zna. Naravno, zaključak je sasvim pogrešan: ono što dete ne zna, jeste da postaje deo vaspitnog procesa koje nad njim, umesto roditelja/države, sada vrše korporacije.
Razlika u cilju vaspitanja je ogromna: dok suverena, nacionalna država preko suverene porodice, vaspita decu da postanu deo kolektiva – porodice i države – i tako nastave kontinuitet trajanja, cilj korporativnog vaspitanja je da tu decu na kraju pretvori u usamljene konzumere, koji se osećaju nemoćno, baš zato što su usamljeni.
U doba porodičnog/državnog vaspitanja, dnevnici su bili način da se ličnost privremeno osami u odnosu na kolektiv i sagleda kolektiv iz svog ličnog ugla: usamljenost je, dakle, bila oblik slobode, čin našeg privremenog napuštanja kolektiva da bi se potom u njega vratili jači i bolji. U doba korporativnog vaspitanja, svi kolektivni identiteti su deci zgađeni (škola postaje mesto “vršnjačkog nasilja”, porodica, jasno, “porodičnog nasilja”, a Srbija postaje – “Srbistan”), pa usamljenost postaje istovremeno i kob i sudbina i bolest, jer su kolektivi, koji su ranije vaspitali dete, ukinuti i zbrisani sa horizonta.
Prelaz sa porodičnog/državnog vaspitanja na korporativno, prati prelaz sa pisanja dnevnika na profil sa društvene mreže: dete, koje se nekada osećalo okruženo prijateljima i porodicom i koje traži malo slobode u pisanju dnevnika, sada postaje izolovani pojedinac koji preko socijalnih mreža očajnički traži neki kolektiv kome bi pripadalo i koji ga hoće.
Zanimljiva je terminologija socijalnih mreža koja odgovara fazama rasta usamljenosti: Fejsbuk, koji se nalazi na početku istorije socijalnih mreža, još uvek koristi termin “prijatelj”. To znači da korisnik ove društvene mreže na njoj traži prijatelje, odnosno ljude slične njemu sa kojima može da se druži. U ovoj fazi, društvene mreže još uvek se hvale svojom “demokratičnošću”, odnosno, “političkom neutralnošću”, koja odgovara ravnopravnom odnosu prijatelja na mreži.
Međutim, sa nastankom Instagrama, ulazimo u drugu fazu društvenih mreža, u kojoj “prijatelja” zamenjuje “pratilac”. Time se jasno predočava neravnopravnost u mreži. Nije više poenta naći prijatelje slične nama i družiti se sa njima kao u doba nastanka Fejsbuka, već steći što više “pratilaca” i “monetizovati” ih.
Tako nastaju tzv. “influenseri”, koji na različite načine pumpaju broj pratilaca kako bi ih prodavali kompanijama koje reklamiraju na svom profilu. Nije teško zaključiti šta “influensere” privlači socijalnim mrežama – to su osećaj superiornosti i mogućnost zarade – ali je teško zamisliti zašto “pratioci” pristaju na ovaj krajnje inferioran status “ovce za šišanje” i “krave za mužu”. Odgovor je tužan: bolje je biti i poslednji pratilac nekog “influensera”, nego biti sam (sa sobom). Prevedeno na jezik politike: bolje je biti pripadnik bilo kakvog kolektiva, nego ostati usamljeni autsajder.
Kada biti deo kolektiva postane imperativ, onda korporacije koje vladaju socijalnim mrežama stiču moć da preko ovog imperativa oblikuju svest ljudi kojima su ove mreže jedini način da se osete pripadništvo nečemu. U ovoj fazi, društvene mreže prestaju da glume političku neutralnost. Umesto toga, instaliraju se pravila grupe: ako hoćeš da budeš sa nama, pazi šta pričaš, pišeš, “lajkuješ” i “šeruješ”, u protivnom ćemo te izbaciti iz kolektiva/mreže i ostaćeš sam sa sobom.
Treća generacija mreža nam sugeriše da je usamljenost dostigla vrhunac. Njen simbol postaje globalni Tik-tok (kineska verzija je, naravno, nešto sasvim drugo). Sadržina profila mladih korisnika ovde svedoči koliko je užasno biti okružen ravnodušnošću okoline, što je sudbina jedinke u korporativnom društvu, odnosno Megalopolisu. Globalnim izdanjem ove društvene mreže provejava misao da je jedinka zbilja spremna da učini bilo šta, ne bi li neko primetio njeno postojanje. Pošto više nema nikakvog kolektiva, nema ni običajnosti koja deluje na pojedinca: čovek sada zaista čini sve što može, ne bi li makar za trenutak postao vidljiv i za druge ljude. Vrlina tada postaje virtuelna prepoznatljivost, a zlo – usamljenost.
Tako smo načinili pun krug: od dnevnika, u kome smo sebi otkrivali, a onda i skrivali ono što je najintimnije u nama (što nas je činilo posebnim i nesvodivim na druge ljude sa kojima smo zajedno živeli, u porodici ili državi), došli smo do faze društvenih mreža u kojima smo, budući usamljeni i bespomoćni, spremni da strancima oko nas otkrijemo baš sve, ne bi li neko obratio pažnju na naše postojanje i tako mu dao neki smisao.
Put od dnevnika do treće generacije socijalnih mreža opisuje pretvaranje naroda u virtuelnu masu biočestica koje u realnom životu više ne osećaju pripadništvo bilo kakvom kolektivu. Umesto toga, one osećaju užasnu samoću i zato traže bilo kakav kolektiv kome bi pripadali.
Da su to korporativni hiperglobalisti to dobro razumeli, svedoče reči Žaka Atalija koji je zapazio da se u našem vremenu glavna potražnja više ne odnosi na predmete, “već na to da se bude u toku stvari; glavna ponuda ne bi sadržavala sredstva za posedovanje, nego sredstva za pripadanje; kulturni kapitalizam, kapitalizam mreža”. Ljudima, dakle, nije više prevashodno stalo do vlasništva nad predmetima, već do mogućnost da budu deo kolektiva, odnosno mreže. Očekivana članarina za prisustvo na socijalnim mrežama, o kojoj se već neko vreme priča, logična je posledica ovog imperativa.
Monetizacija usamljenosti je, međutim, samo jedna komponenta ove akcije; druga, ništa manje ozbiljna, jeste pretvaranje država u kolonije, preko stvaranja i upravljanja usamljenošću njihovih stanovnika.
Ukratko: države postaju kolonije tako što se njihova populacija prvo odvoji od bilo kakvog državotvornog kolektiva ili autoriteta, a zatim se toj populaciji, razbijenoj na biočestice, prodaje vrlo varljivo i fluidno osećanje pripadništva neobavezujućim viralnim kolektivima.
Ti virtuelni kolektivi mogu da izgledaju benigno, sve dok se ne pojavi potreba za obojenom revolucijom, kada se oni militarizuju. Dok se populacija sprovodi u te nove virtuelne kolektive, kao u torove, njihova sada već bivša država, opljuvana brojnim fekaličnim metaforama pretvara se u pustu teritoriju koja se troši kao izvor različitih sirovina: od vode i retkih metala, do preostalih ljudskih tela.
Potencijalno rešenje ovog problema bila bi suverenizacija socijalnih mreža, koje se onda koriste kao virtuelna komponenta procesa nacionalne kolektivizacije. U Srbiji je to, razume se, nemoguće. Minimum koji nam ovde preostaje jeste da se oslobodimo zavisnosti od društvenih mreža, i da ljude koje smo na njima upoznali tretiramo kao prave, a ne samo neobavezne, virtuelne “prijatelje”.
