Prema nedavnom sociološkom istraživanju, 64% građana naše zemlje sebe smatra pravoslavcima. Od ovog broja 52% nikada nije čitalo Bibliju, dok 2% redovno čita Sveto pismo. To ukazuje na jaz ne samo u duhovnom životu, već, pre svega, u obrazovanju.
Naravno, kad se čovek u anketi naziva „pravoslavnim“, to može značiti različite stvari – od nejasne svesti o pripadnosti pravoslavnoj kulturi do duboko svesne crkvene vere. Ali čak i sa čisto kulturne tačke gledišta, nepoznavanje Biblije je ogroman gubitak. U svakoj pisanoj kulturi postoji ono što se zove „kanonski skup tekstova“ – književna remek-dela koja ne samo da donose estetsko zadovoljstvo čitaocu, već i definišu opštu svest civilizacije, njen jezik, njen sistem slika i vrednosti, njene oblike mišljenja i interakcije sa svetom.
Nije slučajno da se klasična književnost obavezno predaje u školama. Malo je verovatno da će to diplomcima biti od koristi u profesionalnom smislu, ali ona stvara prostor razumevanja i prepoznavanja: „svi se sećamo ovih pesama iz škole“, „svi smo upoznati sa ovim književnim likovima“, „svi znamo šta ovaj citat znači i iz kog konteksta je uzet“. Ti tekstovi stvaraju zajednički prostor mišljenja i osećanja, procena i uverenja. „Proroče, ustaj, motri, vnemlji, ispunjen mojom voljom budi, i hodeći po moru, zemlji, rečima žezi srca ljudi“ – svi mi, pismeni Rusi, dosećamo se otkud ovo.
To važi za svaku kulturu – ali posebno za onu koja je toliko književnocentrična kao ruska. Ali iza svih velikih tekstova ruske kulture, iza Puškina i Dostojevskog, iza Čehova i Ljeskova, stoji jedan temeljni izvor. Onaj isti koji stoji iza velikih tekstova evropske književnosti uopšte – iza Dantea i Šekspira, iza Servantesa i Tolkina.
Ljudi su o tom tekstu razmišljali sa poštovanjem ili se žestoko s njim prepirali, ilustrovali ga bezbrojnim slikama, ikonama, freskama i mozaicima. Ruski – i drugi jezici sveta – prepun je citata iz njega, toliko poznatih da ih često ne prepoznajemo, kao što su „Neverni Toma“ ili „on ne vidi brvno u oku svom“. Mnogi od nas imaju imena (kao što su Petar, Pavle, Marija, Lidija, Sergej ili Ivan) preuzeta iz ovog teksta – čak i ako toga nismo svesni.
Taj tekst je Biblija. Naravno, Biblija nije jedini izvor naše civilizacije. Možemo istaći još dva: rimski pravni genij i grčku tradiciju racionalnog mišljenja.
Ali ruska (i, šire gledano, evropska) kultura nezamisliva je bez Biblije. Većina njenih najvažnijih tekstova već pretpostavlja čitaoca koji je upoznat sa Biblijom, inače ostaju nerazumljivi.
To je realnost naše kulture i ona ne zavisi od lične vere. Arogantni ateisti koji o Bibliji pišu kao o „jevrejskim bajkama“ ne pokazuju neverje, već neznanje.
Biblija postavlja određeni pogled na stvarnost koji, hteli mi to ili ne, oblikuje sam vazduh koji udišemo i jezik kojim govorimo. Zato je tako važno znati o čemu je ova knjiga.
Reč je o Bogu i čoveku, o stradanju i nadi, o grehu i praštanju, o životu, smrti i vaskrsenju – o tome kako smo ovde našli, šta treba da radimo i čemu da se nadamo.
Ona daje smisao ljudskoj istoriji, kao drami koja se odvija od početka do kraja.
Bog je stvorio svet iz čiste velikodušnosti, da bi sa anđelima i ljudima podelio večni i blagosloveni život koji On sam poseduje. Čovek je otpao od Boga u greh, duboko uništavajući samu svoju prirodu.
Bog otkriva svoj plan za spasenje čoveka u istoriji. Pozvao je Avrama, čoveka koji je prvobitno bio neznabožac, ali je čuo Božji glas i pošao za njim. Od Avrama je proizveo poseban narod, drevni Izrailj, koji kroz vekove vernosti, padova i pokajanja saznaje da postoji samo jedan istiniti Bog i da će on ljudima poslati Spasitelja.
Najzad, Božiji plan dostiže svoj vrhunac – među ljudima se javlja Djeva po imenu Marija, čijim smirenim pristankom dolazi na svet Spasitelj, Jedinorodni Sin Božiji, Gospod naš Isus Hristos.
Hristos nam Svojom smrću na Krstu i Vaskrsenjem daje oproštenje grehova i život večni. Mi to prihvatamo kroz pokajanje i veru.
Upravo taj zaplet leži u temeljima naše civilizacije. Tako su živeli ruski ljudi, počev od svetog kneza Vladimira, prepodobni Andrej Rubljov i Maksim Grk, Nestor Letopisac, sveti Sergije Radonješki i Serafim Sarovski, Dostojevski i Ljeskov, mnoga pokoljenja naših predaka.
Bila bi velika nesreća ne poznavati, recimo, Puškina – ali mnogo je veća nesreća (u kulturnom i duhovnom smislu) ne poznavati Jevanđelje. Na sreću, ovaj problem se može rešiti – posebno sada kada za minut možemo da preuzmemo Bibliju na naše telefone.
Kao što je pisao Boris Pasternak: „Čitao sam Tvoj Zavet celu noć i oživeo kao iz nesvestice“.
Ljudi mogu biti zastrašeni obimom i nepoznatošću teksta, zato se može početi ne od knjige Postanja, već, recimo, od Jevanđelja po Marku. Velika književna dela menjaju one koji ih čitaju. Ali ovo se najviše odnosi na Bibliju. Pokušajte da je čitate i videćete kako će se vaš život promeniti. I kako će se promeniti život zemlje – ako nas, koji se okrećemo samom izvorištu naše civilizacije, bude dovoljno.
