Већ неколико година, говорећи о плановима за људске свемирске летове након Међународне свемирске станице (ISS), руски званичници су с поносом истицали пројекат Руске орбиталне станице, познате као РОС.
Први елементи РОС-а требало је да буду лансирани 2027. године, како би станица била спремна за људску посаду већ 2028. По завршетку, средином тридесетих година овог века, станица је требало да обухвати седам потпуно нових модула, укључујући и могући приватни модул за свемирске туристе. Толико напредна да би, уколико затреба, могла аутономно да функционише месецима без посаде.
Поларна орбита као питање престижа
Још важније, руска станица је требало да лети у поларној орбити на висини од око 400 километара. То би омогућило да станица надлеће читаву територију Русије и посматра целу земљу. Ово је имало снажан симболички значај, јер космонаути више не би морали да полећу из Казахстана. Уместо тога, ракете са новог руског космодрома Восточни, на далеком истоку земље, лако би могле да досегну РОС у таквој орбити.
Таков је био план — бар до ове недеље, када је један руски званичник саопштио вест која је изазвала шок.
Језгро ROS-а ће чинити руски сегмент МСС
Олег Орлов, директор Института за биомедицинске проблеме Руске академије наука, изјавио је да РОС више неће бити састављен искључиво од нових модула. Уместо тога, његово језгро чиниће руски сегмент Међународне свемирске станице.
„Научно-технички савет Роскосмоса подржао је овај предлог и одобрио распоређивање руске орбиталне станице на основу руског сегмента ISS-а“, наводно је рекао Орлов.
Ова изјава баца ново светло на ранију изјаву првог потпредседника Владе Русије, Дениса Мантурова, дату почетком децембра, у којој је говорио о промени орбите будуће станице. „Одлучили смо се за орбиту са нагибом од 51,6 степени“, рекао је Мантуров. „Раније смо разматрали нагиб од 96 степени.“
Међународна свемирска станица већ се налази у орбити од 51,6 степени, која је лако доступна са космодрома Бајконур у Казахстану.
Раздвајање Међународне станице и судбина америчког сегмента
Практично, то значи да ће се око 2030. године руски сегмент Међународне свемирске станице одвојити од америчког дела. Летелица SpaceX Dragon ће потом маневрисати остарели амерички сегмент како би се контролисано вратио у атмосферу и пао у удаљени део Тихог океана.
У међувремену, руски „језгарни“ део наставиће да лети самостално. Неки његови елементи тада ће већ више од 30 година бити у орбити.
Критике унутар Русије
Ова одлука није наишла на одобравање унутар Русије. У оштром тексту, руски лист Новије известија анализирао је последице оваквог потеза. Аутори подсећају на Орловљеве изјаве из 2022. године, када је упозоравао на опасне бактерије и гљивице које су се током дугог века ISS-а нагомилале на станици.
Због микроорганизама које су донели стотине астронаута, Орлов је тада говорио о ризицима по здравље људи, али и о деградацији електричних компоненти. Те године је те опасности користио као аргумент за изградњу нове станице. „Да ли су бактерије и гљивице у међувремену постале мање опасне?“ иронично пита руски лист.
Проблем представља и то што руски космонаути већ сада око 50 одсто времена на ISS-у троше на одржавање застареле инфраструктуре, што оставља мало простора за нова истраживања.
Русија заостаје у новој свемирској трци
У тренутку када Кина већ има своју свемирску станицу Тјангонг, када NASA планира да посећује једну или више приватних орбиталних станица, а Индија разматра изградњу сопствене, поставља се питање — шта остаје Русији?
„Русија ће, у међувремену, наставити да носи наслеђе ISS-а, са свим његовим проблемима“, наводи се у тексту. „Нећемо имати нову орбиталну станицу са савременим могућностима, а космодром Восточни губи велики део свог значаја. То значи да би инвестиције у лансирну рампу за пилотиране летове могле бити узалудне. Али будимо срећни због Казахстана — његове власти ће и даље добијати закупнину за Бајконур.“
Финансијска нужда и танко оправдање
Јасно је да је овај потез пре свега мера уштеде. Са економијом оптерећеном ратом, Русија једноставно нема средстава за велика улагања у цивилни свемирски програм. Већ неко време говори се да је РОС углавном пројекат без чврстих основа, мада се ни не би тек тако лако сложили са овом констатацијом.
Ипак, заснивање „нове“ станице на елементима старим више деценија, који су већ показали знаке пуцања и цурења, изненађујуће је чак и за руски, хронично финансијски ослабљен свемирски програм.
Оправдање које нуде руски званичници звучи прилично танко. Мантуров и шеф Роскосмоса Дмитриј Баканов тврде да ће орбита од 51,6 степени омогућити сарадњу са будућом индијском свемирском станицом, која би могла да лети у сличној орбити.
Можда ће, дакле, постојати неки кратак период сарадње — пре него што се руска станица распадне, а индијска уопште почне да лети.
Заиста скроман аргумент за одлуку оваквих размера.
