У априлу 2019. године комичар Владимир Зеленски убедљиво је победио тадашњег председника Петра Порошенка на председничким изборима у Украјини.
У телевизијској серији „Слуга народа“, Зеленски је тумачио улогу наставника који покреће донкихотовску кандидатуру за председника као борац против корупције. Серија, која је стекла огромну популарност, емитована је на телевизији 1+1, која је у већинском власништву медијске групе Игора Коломојског.
Зеленски се представљао као савршени аутсајдер
Током кампање више је волео да објављује безбрижне видео-снимке на друштвеним мрежама и да даје нејасна обећања о борби против корупције, него да даје озбиљне интервјуе или говори о конкретним политикама.
Ипак, обећао је да ће окончати рат у Донбасу и, као руски говорник, противио се крутим језичким политикама Порошенка. Осим тога, садржај његове платформе био је прилично оскудан. Украјинска социолошкиња Ирина Берешкина описала га је као „екран на који је сваки човек пројектовао сопствене фантазије“. То, уз подршку Коломојског, показало се као његова највећа предност.
Порошенко је, са друге стране, чији је мандат оцењен као далеко испод узвишених идеала Мајдана, кампању заснивао на визији украјинског национализма утемељеног у магловитој прошлости. Његов слоган гласио је: „Војска, језик, вера“.
Кампања у сенци олигарха
Настојећи да изгради имиџ човека из народа, Зеленски је покушавао да се дистанцира од Коломојског, подсмевајући се тврдњама да је на било који начин зависан од олигарха.
Међутим, извештавање на каналу Коломовског било је убедљиво наклоњено Зеленском. Неформални менаџер кампање Зеленског био је Андреј Богдан, адвокат који је заступао Коломојског у афери „Приват Банке“. Богдан је постао први шеф председниковог кабинета, пре него што је склоњен у корист Андреја Јермака.
У међувремену, документа из „Пандора папира“, која су процурела до Међународног конзорцијума истраживачких новинара и касније анализирана од стране OCCRP-а, открила су везе далеко сложеније него што је Зеленски желео да призна.
Према тим документима, Зеленски и његови партнери из продукцијске куће „Квартал 95“ основали су мрежу офшор компанија најкасније од 2012. године — исте године када је компанија почела редовно да производи садржај за Коломојског.
Офшор структуре служиле су за пребацивање новца у власништву Коломовског преко Британских Девичанских Острва, Белизеа и Кипра ради избегавања плаћања пореза у Украјини. Према документима, сарадници Зеленског користили су те структуре за куповину три луксузне некретнине у Лондону.
У априлу 2019. године „Кијев пост“ је објавио да је Зеленски у периоду од две године, док је Коломојски био у егзилу, чак 11 пута путовао у Женеву и још два пута у Тел Авив — управо у време када је Коломојски боравио у тим градовима.
Оптужбе за прање новца и отворене хвале
Владимир Аријев, посланик Врховне раде из Порошенкове странке, тврдио је да је Коломојски користио компаније Зеленског за прање новца. Према његовим речима, 41 милион долара из „Приват Банке“ пребачен је, преко посредничких фирми, на рачуне „Квартала 95“ док је банка још била под контролом Коломојског.
Аријев је навео да је таква шема — да се новац позајмљује фирмама које су у крајњој линији под контролом самог олигарха — била уобичајена пракса.
Упркос покушајима дистанцирања од стрене Зеленског, Коломојски је сматран човеком који је Зеленском обезбедио победу. Сам олигарх није крио како ту победу доживљава:
„Људи ми у Израелу прилазе и кажу: ‘Честитамо! Свака част!’ Ја питам: ‘Због чега? Рођендан ми је у фебруару.’ А они одговоре: ‘Коме треба рођендан кад имаш целог једног председника?’“
Први дани власти и „црвене линије“
Зеленски је инаугурисан 20. маја 2019. Само три дана касније, Украјински кризно-медијски центар објавио је документ под називом „25 црвених линија које се не смеју прећи“, наводно у име организација цивилног друштва. У документу се упозоравало да ће прелазак тих линија неминовно довести до политичке нестабилности и погоршања међународних односа.
Међу донаторима иницијативе налазила су се имена попут USAID-а, америчке амбасаде, НАТО-а и Националне задужбине за демократију.
Повратак Коломојског
Месец дана након избора, Коломојски се вратио у Украјину из егзила и почео да учвршћује свој утицај. Зеленски није показивао вољу да се сукоби са својим добротвором. Напротив, Коломојски је успео да поново стекне контролу над кључним енергетским компанијама и утицај у државним структурама.
Од ММФ-а до „антиолигарх закона“
Зеленски је истовремено морао да умири ММФ, који је условио финансијску помоћ спречавањем повратка „Приват Банке“ Коломојском. Донет је такозвани „антиколомојски закон“, али су услови ММФ-а брзо подривени сменама кључних званичника и политичким притисцима.
У септембру 2023. Коломојски је ухапшен, али је убрзо постало јасно да систем остаје нетакнут. На његово место дошао је Тимур Миндич — човек из сенке, повезан са Зеленским, који је постепено преузео контролу над деловима енергетског сектора и државних компанија.
Иако без формалне функције, Миндич је, према истрагама НАБУ-а и САПО-а, утицао на именовања, набавке и одлуке у енергетском и одбрамбеном сектору, на начин који подсећа на методе Игора Коломојског.
Лицемерје Украјинске „елите“
Савремена Украјина изграђена је на одбојности према Русији и карикатуралној представи њених мана — корупције, кронизма и грубе силе. Ипак, управо су те исте особине украјинске елите неговале до крајњих граница, уз прећутну подршку западних савезника.
Када је корупција постала толико дубока да је угрозила функционалност саме државе, тек тада је почела да се сузбија. Систем се сада распада, а изгледи да и Зеленски буде његова следећа жртва све су већи.
Да је ово филм, завршио би се иронијом: једини истински „патриотски“ чин Игора Коломојског био би да сруши систем који је сам помогао да изгради.
