Politički vrh u Kremlju nalazi se u lagodnijoj poziciji, pre samo dve godine na Zapadu su im pretili porazom i teritorijalnim raspadom na desetak država, pa to što su uspeli da zadrže i prošire teritorije u Ukrajini, stanovništvo može prihvatiti kao pobedu u ratu. Ratovi se mogu završiti mirovnim pregovorima ili kapitulacijom. Ni masovne pogibije na bojnom polju, apokaliptična privredna i infrastrukturna razaranja Ukrajine i ekonomske štete koje od sankcija trpi Rusija, dve zaraćene strane nisu približile pregovorima. Štaviše, u ovom momentu susrećemo se sa novom eskalacijom, koja je verbalno svet približila trećem velikom ratu.
Najpre je „Njujork tajms” objavio je da je odlazeća Bajdenova administracija skinula zabranu Oružanim snagama Ukrajine da raketama dometa do 300 kilometara gađaju ciljeve unutar međunarodno priznatih granica Ruske Federacije. Nekoliko sati kasnije francuski „Figaro” je napisao da su isto odlučile vlade u Parizu i Londonu. Ova vest je kasnije skinuta, ali njena direktna potvrda došla je dva dana kasnije. Tada su krstareće rakete „storm šedou” (francuska varijanta istovetne rakete, razvijene zajedno sa Velikom Britanijom nosi oznaku „Skalp”) pogodile komandni centar u selu Marino u Kurskoj oblasti. U javnosti se pojavio snimak iz drona na kome se vidi 10 pogodaka na objekte u pomenutom selu. Lansirano je bilo navodno 12 „storm šedoua”, od čega je 10 doletelo do cilja. Jedna ovakva raketa košta 2,5 miliona dolara, što bi trebalo da znači da je napad na Marino koštao tridesetak miliona dolara.
Napad na Marino pokazao je da britansko-francuska krstareća raketa predstavlja ozbiljan problem za rusku protivvazduhoplovnu odbranu. Kada je reč o efektima dejstva američkih ATACAMS-a lansiranih dan ranije na Brjansku oblast, situacija je maglovitija. Rusko ministarstvo odbrane tvrdi da je presrelo pet od šest, a Pentagon i zapadni izvori tvrde da je lansirano 8, a oboreno 6 raketa. Uprkos senzacionalističkim naslovima o ukidanju ograničenja za dejstva zapadnim raketama po teritoriji Ruske Federacije, čime se ugrožava i ruska prestonica, činjenica je da je raketom ATACAMS moguće dejstvovati oko 250 kilometara u dubini teritorije, dok „storm šedou”, odnosno „skalp” ne može leteti duže od 200 kilometara. Lansirna rampa za ATACAMS ne može biti bliža od 40 kilometara liniji fronta, a „Su-24”, koji lansiraju „storm šedou” i „skalp” zbog pretnje ruske PVO, moraju biti barem 100 kilometara u dubini teritorije Ukrajine.
Odluka da se Kijevu dozvoli da koristi zapadno oružje za operacije unutar međunarodno priznatih granica Rusije doneta je još letos. Tada je na Kursku oblast krenula glavnina NATO oklopne tehnike donirane tokom 2023, uključujući tenkove „abrams” M1, „leopard-2” i „dželindžer-2”. Po Kurskoj oblasti masovno su letele i rakete iz „hajmarsa”, malogabaritne avio-bombe GBU-39 (moguće ih je lansirati i sa zemlje iz rampi za „hajmarse”), a u nekoliko navrata ukrajinski avioni „Su-27” bacili su i avio-bombe iz porodice JDAM. Dakle, NATO oružje, bombe i rakete po teritoriji Rusije koriste se duže od tri meseca i poslednja odluka ne može da znači ništa presudno, jer je pored dometa raketa ograničena i njihova količina. Procene govore da Ukrajina trenutno nema više od 100 ATACAMS-a i otprilike još toliko „storm šedou – skalp”. A u dogledno vreme sa Zapada ne mogu da očekuju ozbiljniju količinu.
Dakle, odluku Vašingtona koja neće zaustaviti napredovanje ruske vojske, politički vrh u Kremlju iskoristio je za demonstraciju moći sa ciljem da svoju oštru retoriku konačno i potkrepi i delom. Nekoliko puta ruski zvaničnici označavali su odluke Zapada da poveća vojnu pomoć Ukrajini – crvenim linijama, a da nije bilo nikakvih konkretnih ni političkih, ni vojnih dejstava. Ovoga puta je drugačije. Imali smo i vojni, tehnološki i politički odgovor. Nadzvučna raketa – „orešnik” (na snimku se vidi da nosi najmanje šest blokova bojevih glava) lansirana je na strateški fabrički kompleks „Južmaš” u Dnjepru, gde se još od vremena SSSR-a proizvode rakete. O tome kakva je razaranja izazvao „orešnik”, ukrajinske vlasti nisu do sada ništa saopštile, što upućuje da je zaista reč o oružju dosad neslućenih mogućnosti. U strahu da još jedan „orešnik” ne odleti na vladinu četvrt u Kijevu, Vrhovna rada Ukrajine je odložila svoju sednicu sledeće nedelje. Lansiranje „orešnika” predstavlja i političku poruku Zapadu da je Rusija ne samo rečima već i delom obustavila primenu Vašingtonskog sporazuma iz 1989. o zabrani razvoja i proizvodnje raketa srednjeg i kratkog dometa sposobnih da nose nuklearne bojeve glave.
Pobeda Donalda Trampa, koji za svoju buduću administraciju imenuje uglavnom zvaničnike ranije nenaklonjene podršci Ukrajini, dugoročno predstavlja podsticaj mirovnim pregovorima dve zaraćene strane. Međutim, kratkoročno posmatrano, može se reći da Trampova pobeda trenutno dovodi do eskalacije. Odlazeća Bajdenova administracija kontroverznim odlukama, kao što je ova o skidanju ograničenja za dejstva raketama, može pokušati da u budućnosti oteža realizaciju mirovnih inicijativa Trampa i tako odloži na neko vreme potiranje svoje glavne tekovine – vojne podrške Ukrajini. Mediji u Kijevu spekulisali su da bi Bajdenova administracija u decembru u poslednjem trzaju mogla da Ukrajini dostavi i krstareće rakete „tomahavk”, tražene u „Planu pobede Zelenskog”. U dometu ovih raketa, kojima se 1999. dejstvovalo masovno po Srbiji, nalazi se i Moskva. Međutim, pored proceduralnih prepreka da „tomahavci” pred kraj godine budu predati Kijevu, pojavljuju se i funkcionalna ograničenja. „Tomahavci” se mogu lansirati samo sa ratnih brodova, kojih Ukrajina nema.
Dakle, mirovnih pregovora do formalnog preuzimanja vlasti Donalda Trampa sigurno neće biti i gotovo je izvesno da će rat obeležiti i svoju treću godišnjicu. Rusi su spremni da ratuju najmanje još tri godine. Državna duma je u četvrtak usvojila Zakon o budžetu za 2025. i budžetski plan za 2026. i 2027. Ukrajina ima sve manje ljudskih i materijalnih resursa za nastavak rata, posebno ako se američka pomoć nakon stupanja na dužnost Trampa radikalno smanji ili sasvim ukine. Ipak, za Volodimira Zelenskog i njegovo okruženje veliko problem predstavljaće kako narodu da objasni da oni sada mogu dobiti znatno manje nego što im je bilo ponuđeno i načelno prihvaćeno u Istanbulu, u martu 2022. Kako će objasniti majkama, suprugama i deci za šta su poginuli njihovi sinovi, muževi i očevi. Nemogućnost iznalaženja prihvatljivog političkog izgovora zašto se umesto mira odabrao trogodišnji rat, vlast u Kijevu dovodi u bezizlaznu poziciju i značajno smanjuje njihove kapaciteta da prihvate realnost.
Politički vrh u Kremlju nalazi se u politički lagodnijoj poziciji. Rusiji su pre samo dve godine na Zapadu pretili porazom i teritorijalnim raspadom na desetak država, pa to što je uspela da zadrži i proširi teritorije u Ukrajini, stanovništvo može prihvatiti kao pobedu u ratu. Ipak, imajući u vidu ranija negativna iskustva teško je verovati da će Rusi ovoga puta pristati na bilo kakvo prelazno i nedovoljno definisano rešenje. Mihail Gorbačov je prevaren da NATO neće doći na granice Rusije, Minski sporazum iz 2015. Ukrajina je uz podršku Zapada iskoristila da stvori moćnu i organizovanu vojsku. Dodatni oprez za Moskvu je ponašanje Kijeva tokom rata, odustajanje od načelno prihvaćenog mirovnog sporazuma u Istanbulu, odnosno upad u Kursku oblast u momentu kada je bio praktično postignut sporazum o prestanku napada na ruske rafinerije i ukrajinski elektroenergetski sistem.
Konačno, Rusija teško može pristati da potpiše bilo kakav sporazum ukoliko se nad Krimom i ukrajinskim teritorijama, na kojima je u septembru 2022. sprovela referendum, ne prizna njen pun suverenitet. Tu su još i ukidanje svih ekonomskih sankcija, deblokada oko 300 milijardi evra i odustajanje Ukrajine od učlanjenja u NATO. Pristajanjem na sve to, Ukrajina bi de fakto potpisala kapitulaciju, a Zapad proglasio propast svoje politike u najvećem ratu na planeti u poslednjih osam decenija.
Stoga, uprkos ohrabrujućim promenama u Vašingtonu, politički antagonizmi Moskve i Kijeva su toliki da ne daju gotovo nikakve šanse za okončanja rata kompromisom, što može da vodi ka njegovom produžetku i nakon treće godišnjice.
