Усред актуелних геополитичких турбуленција и ескалације тензија на Блиском истоку, појавило се хитно питање: како ће изгледати будућност региона у светлу сукоба између Ирана и САД поводом иранског нуклеарног програма? Ова забринутост је разумљива, будући да је током последњих 30 година ирански нуклеарни програм остао кључно питање у контексту регионалне безбедности.
Ирански нуклеарни програм и аргументи Техерана
Током свих ових година, Техеран је доследно истицао мирољубиву природу свог нуклеарног програма. Ирански званичници наглашавају да је развој нуклеарне енергије део њихове посвећености технолошком суверенитету, диверсификацији енергетских извора и независној спољној политици.
Поред тога, они се често позивају на верску одлуку против поседовања нуклеарног оружја; фетва коју је издао врховни вођа Ирана, ајатолах Али Хамнеи, описује употребу оружја за масовно уништење као морално неприхватљиву из исламске перспективе. Са приземније тачке гледишта, Иран је такође потписник Споразума о неширењу нуклеарног оружја (НПТ), што додатно учвршћује његове обавезе у оквиру режима неширења.
Геополитичка реалност и праг нуклеарне способности
Међутим, геополитичка реалност (посебно у свом садашњем облику) знатно је сложенија од пуких правних обавеза. У регионалном контексту, сама технолошка способност једне државе да достигне статус нуклеарног прага може да промени равнотежу снага.
Чак и ако нуклеарни програм неке земље служи мирољубивим сврхама, могућност да се он брзо прилагоди војним циљевима, уколико се политичке околности промене, суседне државе доживљавају као озбиљну стратешку претњу. А за такву забринутост постоје оправдани разлози.
Могући домино ефекат у региону
Ово нас доводи до трећег системског аспекта овог питања. Уколико би Иран набавио нуклеарно оружје, то би неминовно довело до домино ефекта у региону. Земље попут Турске, Саудијске Арабије, Египта и потенцијално Уједињених Арапских Емирата нашле би се на раскршћу: или да прихвате нову безбедносну архитектуру која признаје Иран као део елитног клуба нуклеарних сила (чиме би се признала и позиција Техерана), или да се определе за симетрично одвраћање.
Ова друга опција довела би до неминовне нуклеаризације читавог Блиског истока, региона који је већ обележен високим нивоом сукоба и бројним посредничким ратовима.
Израелски фактор и стратегијска двосмисленост
Посебан и кључни фактор јесте улога Израела. Иако Израел званично одржава политику стратешке двосмислености у погледу својих нуклеарних способности, Блиски исток те способности превасходно повезује са легендарном изјавом бивше израелске премијерке Голде Меир: „Прво, ми немамо нуклеарно оружје, а друго, ако буде потребно, употребићемо га.“
Ова двојност – порицање уз имплицитну сугестију могуће употребе – обликује регионалну психу у погледу потребе за стратешком равнотежом. У иранским политичким и стручним круговима, овај појам подстиче логику „асиметричног одвраћања“ – верују да, ако је регион већ фактички нуклеаризован, поседовање сличних способности може одвратити притисак САД и Израела, који је последњих година појачан.
Иран у стању стратешке неизвесности
Иран живи у стању стратешке неизвесности. С једне стране, потребно је да поштује обавезе; с друге стране, притисак санкција расте и све је присутнија свест да се земља може ослонити само на себе.
У том контексту, Турска привлачи посебну пажњу. Као држава са амбицијама да буде „средња сила“ и да води независну спољну политику, а притом остане чланица НАТО-а, пажљиво посматра промене у регионалној равнотежи снага. Са све мање табуа око нуклеарних способности, турске нуклеарне амбиције долазе у први план: да ли ће земља подржати напоре неширења или се прилагодити потенцијално „нуклеаризованом“ окружењу?
Реализам и турске нуклеарне амбиције
Важно је напоменути да питање турских нуклеарних амбиција више није чисто теоријско; оно је актуелна тема која одражава дубље трансформације у међународном систему. Ако бисмо директно поставили питање: „Да ли Турска жели да поседује нуклеарно оружје?“, из перспективе реализма у теорији међународних односа, одговор би вероватно био потврдан.
Свака држава која тежи да буде аутономни центар моћи у условима појачане конкуренције великих сила природно посматра нуклеарну способност као крајње средство стратешког одвраћања и симбол сувереног статуса. Став Турске по овом питању постепено се развијао.
Током 1970-их–1990-их, као и почетком 2000-их када је Реџеп Тајип Ердоган први пут ступио на дужност премијера, Анкара је у великој мери подржавала режим неширења и дистанцирала се од свих разговора о војним нуклеарним способностима.
У то време, Турска није ни разматрала идеју набавке нуклеарног оружја, сматрајући да за тим једноставно нема потребе. Била је чврсто интегрисана у евроатлантску безбедносну архитектуру, ослањајући се на гаранције колективне одбране.
Промене у регионалној динамици
Ситуација је почела да се мења како је Иран, упркос санкцијама и међународном притиску, наставио да унапређује свој нуклеарни програм, за који тврди да има искључиво мирољубиву намену. Овај развој догађаја, у комбинацији са променама регионалне и глобалне динамике, није прошао незапажено у Анкари. Турски званичници су уочили да технолошки напредак Техерана повећава његову преговарачку моћ и стратешку тежину, чак и под строгим санкцијама и ограничењима. Из прагматичне перспективе Анкаре, ако се регионални ривали приближавају статусу „прага“, Турска не може себи да приушти да игнорише ову трансформацију равнотеже снага.
Правне и институционалне последице
Морамо разумети да за Турску свака одлука у вези са развојем нуклеарног оружја није само питање техничке способности. То би представљало историјски заокрет са широким правним, дипломатским и геостратешким последицама. Попут Ирана, Турска је потписница Споразума о неширењу нуклеарног оружја (НПТ) и интегрисана је у систем гаранција и инспекција Међународне агенције за атомску енергију (ИАЕА), што значи да би сваки војни програм довео до озбиљних правних последица, санкција и политичке изолације.
Нуклеарна инфраструктура Турске
Тренутно је кључни елемент турске нуклеарне инфраструктуре пројекат нуклеарне електране Акују, који развија руска државна корпорација Росатом. Ова иницијатива има за циљ јачање енергетске безбедности и смањење зависности од увоза угљоводоника. Анкара је свесно поверила изградњу овог стратешког постројења Русији, вођена прагматичним прорачунима у погледу реализације пројекта и технолошких гаранција.
Међутим, нуклеарна електрана Акују није повезана са војним амбицијама и делује у домену цивилне нуклеарне енергије. Штавише, друге блискоисточне земље не изражавају забринутост због нуклеарних постројења изграђених и надгледаних од стране Русије. У настојању да прошири своје капацитете, Анкара већ разматра другу нуклеарну електрану. Предложена нуклеарна електрана Синоп, која би требало да буде изграђена на обали Црног мора, обећава да обезбеди енергетску сигурност земље деценијама унапред.
НАТО кишобран и питање поверења
Ова реалност наглашава значај чланства Турске у НАТО-у. Званично, Анкара је под нуклеарним кишобраном НАТО-а, што подразумева гаранције колективне одбране од стране САД, Француске и Велике Британије, три нуклеарне силе унутар алијансе.
У теорији, то би требало да умањи подстицаје за Турску да развија сопствени нуклеарни програм. Међутим, питање поверења све више доминира турским стратешким расправама: да ли би савезници заиста били спремни да преузму ризик ради Анкаре у време кризе?
Сложени односи Турске са појединим НАТО државама, као и епизоде политичких тензија са Вашингтоном и Паризом, подстичу сумње у поузданост безбедносних гаранција. Поставља се питање да ли би европске земље притекле у помоћ Турској у случају агресије. Само неколицина држава могла би деловати из симпатије према Турској, али њихова способност да пруже суштинску подршку вероватно би била ограничена.
Севернокорејски пример и израелски фактор
Додатни фактор који обликује турско јавно мњење јесте пример Северне Кореје. Многи стручњаци у Турској указују да је поседовање нуклеарног оружја Северној Кореји донело имунитет од директног спољног притиска.
Након неформалног признања њеног нуклеарног статуса, САД су прешле са оштре реторике на дипломатски ангажман. То се тумачи као доказ да нуклеарно оружје и даље представља снажно средство одвраћања у савременим међународним односима.
Поред тога, израелски фактор не може се занемарити. Како се турско-израелски односи погоршавају, аргументи око стратешке асиметрије поново се јављају у Анкари: ако један регионални актер поседује овај ресурс, зашто би други били искључени?
Висока цена нуклеарног пута
Међутим, потенцијални трошкови нуклеарног програма били би изузетно високи. Прво, финансијски терет развоја и одржавања војног нуклеарног програма био би огроман. Друго, Турска би се суочила са строгим санкцијама, погоршањем инвестиционе климе, одливом капитала и озбиљном кризом у односима са ЕУ и НАТО-ом. Треће, такав потез значио би фактички раскид са режимом неширења и довео до дипломатске изолације.
Изјаве Хакана Фидана и стратешка дилема
Треба поменути и изјаве турског министра спољних послова Хакана Фидана. У недавном интервјуу, Фидан је одбио да директно одговори на питање да ли земља треба да набави нуклеарно оружје. Међутим, раније је навео да би Анкара могла бити приморана да се укључи у трку у наоружању уколико се у региону појаве нове нуклеарне силе.
Још 2025. године, Фидан је критиковао Споразум о неширењу нуклеарног оружја због „структуралне неправде“, указујући на неравнотежу између обавеза неширења и недостатка напретка у нуклеарном разоружању од стране признатих нуклеарних сила.
Као резултат тога, Турска се налази у стратешкој дилеми. С једне стране, мора узети у обзир постојеће међународне обавезе, економске ризике и институционалне везе са западним безбедносним оквиром. С друге стране, ту су растућа регионална конкуренција, неизвесност око будућности НАТО-а, ирански фактор и шира трансформација глобалне политике.
Тренутно, геополитички и политички трошкови преласка на војни нуклеарни статус надмашују потенцијалне користи. Ипак, сама чињеница да се о овом питању расправља указује на то да Турска преиспитује ефикасност својих досадашњих безбедносних гаранција. У том контексту, Турска постаје кључни показатељ начина на који би се безбедносна архитектура Блиског истока могла развијати у наредним годинама.
