Na današnji dan 1922. godine rođen je Rajko Mitić, legendarni fudbaler Crvene zvezde, po kojem nosi ime najveći stadion u Srbiji.
Prva zvezda beogradskih crveno-belih i prvi kapiten kluba iz Ljutice Bogdana, rođen je u selu Dol, nedaleko od Bele Palanke.
Selo u kojem je rođen uništila je poplava, a porodica se, kada je Rajko imao dve godine, preselila za Beograd.
Njegov otac je dobio posao u železnici, pa se porodica uselila u dotrajali vagon na Košutnjaku.
Rajkova majka, Sofija, želela je da joj sin bude lekar, zbog čega nije želela da on ide na fudbal, pa mu je, dok je on spavao, isekla loptu na komadiće.
Prve fudbalske korake je napravio u Košutnjaku, odakle je prešao u BSK, za braon odelo i 1.000 dinara.
Na debiju za BSK je postigao pet golova, a nakon Drugog svetskog rata (krajem 1944. godine Mitić je bio u inžinjerijskoj brigadi NOVJ) prelazi u novooformljeni beogradski klub – Crvenu zvezdu.
Džentlmen u kopačkama, koji je punih 13 godina predvodio Crvenu zvezdu kao kapiten, bio je jedan od omiljenih igrača u čitavoj fudbalskoj javnosti.
Nije bio dribler, nije bio igrač poteza, ali je postao simbol najtrofejnijeg srpskog kluba.
„Ja nisam bio solista, svoju igru sam podredio kolektivu. Trudio sam se da igram najjednostavnije i da se uklopim u kolektiv. Možda je zbog toga moja uloga, donekle bila nevidljiva kod publike. Nisam bio upadljiv svojom prostom igrom. Ali, publika je to prihvatila vrlo pozitivno i nije očekivala žonglerstvo i individualne poteze, već u celini igru koja je podređena kolektivu“, govorio je Mitić.
Od debija za Zvezdu, 1945. godine, pa do kraja karijere 1958. godine, Mitić je odigrao 572 zvanične utakmice, na kojima je postigao 262 gola.
Kao kapiten, pet puta je osvojio titulu šampiona, a četiri puta je podigao trofej nacionalnog kupa.
Za reprezentaciju Jugoslavije debitovao je 1946. godine, na prvom meču koji je Jugoslavija igrala nakon rata – protiv Čehoslovačke u Pragu.
Mitić je postigao jedan gol u pobedi (2:0), a do kraja karijere je odigrao 59 utakmica za reprezentaciju, a postigao je 32 gola.
Jugoslaviju je predstavljao dva puta na Olimpijskim igrama – 1948. godine u Londonu, i četiri godine kasnije u Helsinkuju. Na oba turnira Jugoslavija je osvojila srebro.
Dva puta je igrao na Svetskom prvenstvu – 1950. godine u Brazilu, i četiri godine kasnije u Švajcarskoj.
U Brazilu je bio izabran u najbolji tim turnira, na mestu desne polutke.
Po okončanju karijere, Mitić se nalazio na čelu stručnog štaba Crvene zvezde, a potom je tri godine bio savezni kapiten-selektor Fudbalskog saveza Jugoslavije.
Najveći selektorski uspeh ostvario je 1968. godine u Italiji na Evropskom prvenstvu kad je tim predvođen Draganom Džajićem bio vicešampion.
Legenda Zvezde u dresu Partizana
Mitić je mesec dana proveo u dresu Partizana, 1946. godine.
Partizan je predstavljao novu Jugoslaviju u Sovjetskom savezu, a Mitić je išao sa crno-belima kao pojačanje.
Partizan je odigrao četiri meča – dva u Moskvi, po jedan u Lenjingradu i Tbilisiju.
Dva meča je izgubio, dva pobedio, a Mitić je govorio da je ta turneja bila nezaboravna.
Sportsmen i džentlmen u kopačkama
Mitić je dva puta bio u centru dešavanja, u događajima koji su, u to vreme, podelili javnost.
Mitić je iz igre isključio svog najboljeg prijatelja – Branka Stankovića, zbog nedoličnog ponašanja. Zbog toga se čak i u klubu povela diskusija da li kapiten tima ima pravo na takav potez.
Drugi put – u aprilu 1958. godine, na meču u Splitu. Zvezda je igrala protiv Splita, a u 72. minutu meča Bora Kostić je pogođen kamenom sa tribina.
Mitić je povukao ekipu sa terena, a disciplinska komisija je kaznila sve igrače Zvezde (osim Beare i Kostića) sa po mesec dana neigranja.
Bista pred stadionom „Rajko Mitić“
Mitić je preminuo u Beogradu 2008, u 86. godini života.
Od decembra 2014. godine, a na predlog navijača, najveći srpski stadion nosi ime po ovom džentlmenu u kopačkama, koji je bio omiljen u kompletnoj fudbalskoj javnosti. Tri godine kasnije, ispred stadiona postavljena je i bista prve Zvezdine zvezde, čija je skromnost i jednostavnost potpuno neshvatljiva u današnje vreme.
„Najdraži gol koji sam postigao je onaj koji sam dao Englezima. Ali, dala bi ga i baba. Bio sam sam i niko me nije ometao. Ali taj gol je važan, jer smo njim pobedili Engleze“.
