Na putu obojenom tugom i zbunjenošću, dvojica učenika koračaju bez nade zbog stradanja Učitelja. A onda, u trenutku kada se najmanje nadaju, pridružuje im se neočekivani Saputnik. Srce im zaigra. Nada se vraća. Sve dobija smisao. Susret na putu za Emaus nije samo davna priča – već živa, večna ikona naših duhovnih lutanja, nade i prepoznavanja. U ovoj Svetloj sedmici, dok još odzvanja radosni pozdrav „Hristos vaskrse!“ i vaskršnja radost treperi u pesmi, u hramovima i srcima, neka nas ovaj susret podseti: Gospod je blizu. Ponekad nevidljiv, ali uvek prisutan.
Postoje dani kada se čini da je sunce zauvek zašlo – kada se izgubi posao, kada se ljubav ne uzvrati, kada molimo, a odgovor ne stiže. Dani kada nas izda bližnji, ili kada izgubimo voljenu osobu. Dani u kojima koračamo kao u magli, osećajući kako svaki novi korak boli.
Možemo samo zamisliti težinu koja je morila srca dvojice učenika dok su tog popodneva, posle raspeća, koračali iz Jerusalima ka selu Emaus. Njihov Učitelj, nada Izraela, Onaj za koga su verovali da će otkupiti narod (uporedi Lk. 24:21), bio je brutalno pogubljen. San je bio raspršen, a budućnost se činila praznom i besmislenom. Tuga, zbunjenost, možda čak i tragovi ljutnje – sve se to mešalo u njihovim tihim razgovorima dok su prebirali po bolnim uspomenama. I baš tada, u epicentru njihove tuge, pridružuje im se Stranac. Ne prepoznaju Ga. Kako i bi? Oči njihove behu zadržane da ga ne poznaju (Lk. 24:16), zamagljene suzama i očajem. Ali ovaj Saputnik ne ćuti. On sluša. Saosećajno, strpljivo, bez osude. Njihove rane postaju Njegov razgovor.
A onda počinje da govori. Ne nudi laka rešenja, niti prazne fraze. Vodi ih ka dubljem razumevanju, ka Pismu, ka smislu koji nisu videli. Njegove reči nisu samo informacija – one su svetlost koja polako probija tamu. Njihova srca počinju da se bude, da gore, i kasnije će priznati:
„Ne goraše li srce naše u nama dok nam govoraše putem i dok nam objašnjavaše Pisma?“ (Lk. 24:32).
Kada su stigli do Emausa, ljubaznost ih nagnala da Ga pozovu da ostane, jer „dan je već nagao“. A onda, u najobičnijem gestu – kada Stranac uzima hleb, blagosilja ga, lomi i daje im – događa se čudo prepoznavanja. Njihove oči se otvaraju. To je Gospod!
Odjek njihovih srca u nama
I kako oni reaguju? Zaboravljaju umor, strah, pa čak i noć. Hitaju nazad u Jerusalim, jer se nešto veliko dogodilo. Nešto što ne mogu da zadrže za sebe. Njihova vera više nije ideja – postala je Susret. Postala je Život.
Nisu li njihove reakcije ogledalo naših sopstvenih duhovnih puteva? Koliko puta smo koračali svojim „putem za Emaus“, opterećeni brigama, razočaranjima, slomljenim snovima? Koliko puta smo bili slepi za Božje prisustvo pored nas, previše zaokupljeni svojom boli?
A onda – u neočekivanom trenutku – dogodi se nešto. Kroz reč prijatelja. Kroz utehu Pisma. Kroz lepotu prirode. Ili najdublje – u lomljenju hleba na Svetoj Liturgiji. Srce počinje da gori. Prepoznajemo Ga. Možda ne vidimo Njegovo fizičko obličje, ali osećamo Njegovu živu prisutnost koja sve menja.
Gde danas srećemo Vaskrslog Hrista?
U ovoj Svetloj sedmici, u danima kada se iz pravoslavnih hramova neumorno oglašava radosni pozdrav „Hristos vaskrse!“, pozvani smo da ne gledamo samo u istoriju, već u sadašnjost. Vaskrsli Hristos hoda i danas sa nama. Gde možemo da Ga prepoznamo?
• U Svetoj Evharistiji: Kao učenici u Emausu, i mi Ga najjasnije vidimo „u lomljenju hleba“ (Lk. 24:35). Liturgija nije samo običaj, već živi susret sa Njim.
• U Svetom Pismu: Kada čitamo sa srcem, Bog nam govori. Otkriva smisao, hrabri, koriguje.
• U ljudima oko nas: U licima siromašnih, u mudrim starcima, u deci što se smeju bez brige – Vaskrsli nas gleda.
• U događajima života: I u radosti i u bolu, ako Mu dozvolimo, otvoriće nam oči da vidimo Njegovu ruku.
• U lepoti sveta: Svitanje, cvet, ptica u letu – sve to je eho Vaskrsenja.
• U tišini molitve: Kada govorimo Njemu iskreno, On odgovara – ne uvek rečima, ali uvek Svojim prisustvom.
Od straha do svedočenja
Gotovo svako javljanje Vaskrslog Hrista imalo je isti ishod: strah se pretvarao u mir. Tuga u radost. Učenike, koji su se skrivali, Gospod pretvara u neustrašive svedoke. To nije bila magija. To je bio Susret.
I danas, taj preobražaj nam je ponuđen. Svaki susret sa Njim oslobađa nas od straha – straha od osude, od budućnosti, od smrti. On nas ispunjava ljubavlju koja daje snagu, i daje nam zadatak: da Ga svedočimo.
Nekad rečima. Nekad – tišinom. Načinom na koji volimo. Načinom na koji praštamo. Načinom na koji unosimo svetlost tamo gde je teško.
Put za Emaus nije završen
Svaki od nas korača nekim svojim putem. Sa svojim nadama. Sa svojim ranama. Sa svojim pitanjima. I kao nekada dvojica učenika na putu za Emaus, ni mi ne hodamo sami. Vaskrsli Gospod je tu. I u ovoj Svetloj sedmici, u trenucima tišine, u lomljenju hleba, u toplini srca – možemo Ga prepoznati.
Pozovimo Ga: „Ostani s nama, jer već je večer“. I kada Ga prepoznamo, ne zadržavajmo tu radost samo za sebe. Hajde da krenemo, da je podelimo. Hoćemo li i mi, kao oni, uskočiti u noć da ponesemo vest o Njemu? Ili ćemo Ga, prepoznavši, zadržati u srcu i živeti tako da i drugi u nama vide Njegovu svetlost?
Put za Emaus je pred nama. A On, Vaskrsli, već korača pored nas.
