Само четири дана након капитулације у Априлском рату 1941, на путу између Лешнице и Доњег Добрића код Крнића колибе из заседе је отворена ватра на немачку патролу
У атару села Доњи Добрић код Ваљева 21. априла 1941. године испаљени су први хици против немачких окупатора у тек покореној Краљевини Југославији. Само четири дана након капитулације, на путу између Лешнице и Доњег Добрића, код Крнића колибе, из заседе је отворена ватра на немачку патролу. Том приликом убијен је један официр, док су двојица подофицира тешко рањена. У тренутку када је Европа већ била под теретом нацистичке експанзије, овај чин имао је снагу раног, готово инстинктивног отпора.
После слома Краљевине Југославије, први пуцњи испаљени су у Доњем Добрићу
Само четири дана након капитулације у Априлском рату 1941, на путу између Лешнице и Доњег Добрића код Крнића колибе из заседе је отворена ватра на немачку патролу
Лозница – У атару села Доњи Добрић код Ваљева 21. априла 1941. године испаљени су први хици против немачких окупатора у тек покореној Краљевини Југославији. Само четири дана након капитулације, на путу између Лешнице и Доњег Добрића, код Крнића колибе, из заседе је отворена ватра на немачку патролу. Том приликом убијен је један официр, док су двојица подофицира тешко рањена. У тренутку када је Европа већ била под теретом нацистичке експанзије, овај чин имао је снагу раног, готово инстинктивног отпора.
Почетак 1941. године обележила је убрзана доминација сила Осовине. Југославија се нашла у вртлогу великих геополитичких притисака, што је довело до потписивања приступа Тројном пакту 25. марта. Та одлука изазвала је снажан одјек у народу; демонстрације 27. марта, државни удар и смена власти били су само краткотрајан покушај политичког отпора, који је убрзо угушен војном силом снага Трећег рајха. Немачко бомбардовање Београда 6. априла и брза капитулација 17. априла означили су крај државног суверенитета и почетак окупације Краљевине Југославије.
Један од првих корака било је разоружавање становништва. Међутим, део југословенских војника и официра одбио је да положи оружје. Управо у покушају да се оно одузме, немачка јединица је и упућена у Доњи Добрић. Заседа која је уследила показала је да капитулација није значила и прихватање пораза.
Одговор окупатора био је брз и суров. Већ 23. априла локална команда у Лозници издала је проглас у којем се помиње овај напад и најављују мере одмазде. Село Доњи Добрић је разорено, док је артиљерија дејствовала према планини Цер. Заробљено је 70 талаца из Лешнице и Доњег Добрића, уз претњу да ће бити стрељани у случају поновног отпора.
У истом документу први пут се јасно формулише принцип колективне одговорности, према којем ће за сваки напад на немачког војника страдати цивили. Та пракса ће касније бити још драстичније спровођена, наредбама генерала Франца Бемеа о стрељању сто талаца за једног убијеног војника.
О овом догађају сведоче и наредбе локалних власти, попут оне коју је истог дана издао комесар Управе општине лозничке Бора Радовановић. И у њој се понављају претње масовним стрељањем, што говори о атмосфери страха и притиска која је већ у првим данима окупације наметнута становништву.
Ипак, управо у том страху почиње да се обликује и отпор. Западна Србија показала се као простор у којем окупатор није лако успостављао контролу. Ослободилачки дух, дубоко укорењен у историји овог краја, испољио се готово одмах. Није случајно што ће касније и Драгољуб Михаиловић и Јосип Броз Тито рачунати на овај простор као једно од жаришта устанка. „Овај догађај од 21. априла 1941. године показао је како је српски народ ценио своју слободу као највиши и најсветији идеал”, подсећа историчар из Центра за културу „Вук Караџић” Стефан Вилић.
У времену када је држава већ била сломљена, а исход рата неизвестан, пуцњи код Доњег Добрића нису били само локални инцидент. Они су били најава да ће се отпор наставити, упркос страху и казнама, као израз уверења да слобода није ствар околности већ избора.
