Veče uoči početka pisanja ovog teksta, na Prvom kanalu Radio-televizije Srbije, prikazan je dokumentarni film pod nazivom Sarajevo. Moram priznati da sam neke stvari o tom gradu prvi put saznao gledajući ovaj dokumentarac. Posebnu draž filmu dali su njegovi učesnici, uticajni intelektualci poreklom iz Bosne i Hercegovine, koji su iznosili svoja gledišta na temu Sarajeva nekad i sad. Svaki od njih je harizmatična ličnost na svoj način, no jedan se ipak izdvajao po svom stavu i uvidima. U pitanju je najpoznatiji Sarajlija svih vremena – Emir Kusturica.
Za autora ovog teksta, najupečatljiviji deo pomenutog filma je sami kraj, tačnije završni deo u kome profesor Kusturica govori o potrebi da se kaže istina o svemu, pa i o Sarajevu: bez autocenzure, oportunizma i priklanjanja mainstream opcijama radi medijske prohodnosti. Dosledno držanje ovakvog stava, međutim, ima svoju cenu i nema sumnje da se Kusturica zbog svojih reči iznetih u dokumentarcu dodatno zamerio sarajevskim političkim strukturama moći. Ta vrsta zameranja, međutim, ljude sa stavom ne može zaobići ni na drugim stranama – tako se zbog skorašnjih kritičkih osvrta koji su vezani za stanje u Srbiji profesor Kusturica zamerio i nekim ovdašnjim strukturama moći.
Ne treba, doduše, biti genijalan čovek poput Emira Kusturice da bi se uočilo katastrofalno stanje srpskog društva. Čak i van oštre političke krize koja je trenutno aktuelna, ukoliko stvari oko nas osmotrimo nepristrasno, registrovaćemo upadljive pojave koje odaju hroničnu bolest. Klinička slika te bolesti se očituje kroz bujanje kladionica i rijaliti šou programa, dosledno sprovođenje principa partokratije, porast negativne selekcije na svim nivoima, usavršeni model biopolitičke moći i nove metode društvenog inženjeringa. A scene „nošenja“ ljudi na haubama automobila, koje smo do sada mogli da vidimo samo na holivudskim filmovima, nisu ništa drugo do posebno bolne i gnojne rane koje se otvaraju pod spoljašnjim pritiskom.
Primer proslavljenog srpskog reditelja samo mi je dao dodatni impuls da i lično – kao sveštenik, pisac i akademski građanin – kažem nešto po savesti, osećaju i znanju na temu stanja našeg društva. U tom pogledu, od trenutno aktuelne fenomenologije protesta o kojoj gotovo svi govore, akcenat teksta ću na samom početku prebaciti na dubinske uzroke krize, a na proteste ću se vratiti nešto kasnije. Naime, teške bolesti se ne rešavaju lekovima za snižavanje temperature, iako je i nju potrebno regulisati: temperatura (odnosno trenutna oštra polarizacija u društvu) je posledica, a ne uzrok. Zato treba izbeći zamku zanemarivanja generatora nastale situacije jer rešenje nije u jednostavnom eliminisanju simptoma. Tako, primera radi, jednostavnim ukidanjem maločas pomenutih rijaliti šou programa nesumnjivo ćemo smanjiti „temperaturu“ društvenog organizma, oličenu u medijskom primitivizmu kojim se podstiče nasilje i sveopšti prostakluk, ali nećemo eliminisati uzrok bolesti. Rijaliti programe je, sasvim nesumnjivo, odavno trebalo i ukiniti i zabraniti – usput, budi rečeno, autor ovog teksta je istovremeno i autor prvog teksta protiv rijaliti šou programa u Srbiji, objavljenog pre pune dve decenije pod nazivom „Interaktivno gubljenje privatnosti“, u vreme kada su tek krenule najave Velikog Brata na televiziji B92. Ipak, samo ukidanjem i zabranom neće biti ukinut i uzrok njihovog nastanka. A ukoliko ne pronađemo i ne eliminišemo uzrok, pojaviće se neki novi „simptom“ društvene bolesti i sve će krenuti iznova, možda još jačim intenzitetom.
Potrebno je, dakle, ići dublje od analize sumorne dnevno-političke svakodnevice i uklanjanja posledica – konkretno, prvi korak je temeljno proučavanje „anamneze“ stanja našeg društva. Ukoliko toj temi pristupimo objektivno, uočićemo da već punih osam decenija živimo u nekoj vrsti prikrivenog vanrednog stanja. Anamneza pokazuje da je početak bolesti srpskog društva, bez ikakve sumnje, vezan za tragični trenutak kada je nasilnim revolucionarnim prevratom na vlast došao otvoreno antisrpski (i antihrišćanski) komunistički režim koga su predvodili ljudi konspirativnih nadimaka, čije biografije i dan-danas ne znamo pouzdano. Od tog trenutka je potpuno zavladala bolest vezanosti za partijsko-ideološku pripadnost kao identitetsko obeležje, koja je težila da zameni ili, makar, da potisne i učini sekundarnim svaki drugi identitet. Istine radi, treba reći da je bolest partijašenja u Srbiji zavladala dosta pre Drugog svetskog rata, na šta je Srbe upozoravao još Sveti Vladika Nikolaj Velimirović („Srbine, slušaj Hrista, a ne političare“), no komunizam je tu bolest posle rata doveo do stepena koji je prethodno bio nezamisliv. Bolest je iz decenije u deceniju napredovala, te se od svoje početne, proste, komunističke forme, vremenom razvila u daleko složeniju, kriptokomunističku. Sam termin „kriptokomunizam“ je neko veoma lucidno skovao da bi opisao suštinu ideološkog naslednika ideje koja je ovu zemlju zavila u crno (ili crveno, kako god želite). U tom smislu, kriptokomunizam je sasvim odgovarajući termin za partokratski fenomen koje imamo u post-komunističkoj epohi Srbije. Virus je, dakle, značajno mutirao i dobio nova svojstva (u vidu novih političkih ideja, ciljeva i programa), no iako mutant, dosledno je zadržao svoje suštinsko obeležje – identitetsko vezivanje naroda za partijsku pripadnost.
Kako je moguće da partokratsko-kriptokomunistička shema opstane sve ove decenije, i pored strašnih posledica koje ostavlja po naše društvo? Moguće je itekako, stoga što je njen glavni pokretač masovno narodno prihvatanje laži i navikavanje na nju. Činjenica da do danas, kao narod u totalitetu, nismo oštro odreagovali na laž partijskog identiteta i odbacili ga kao falsifikat postojanja, dovela nas je do toga da i sada živimo u državi koja ima bezbrojne partijske skraćenice od tri-četiri slova koje se prihvataju u identitetskom ključu i koje nas tragično dele. Tako se u Srbe, taj stameni narod Kosovskog zaveta, uvukao antikosovski mentalitet partijaške beskarakternosti. Upravo to je omogućilo da se različiti režimi i politički „dresovi“ sve ove godine i decenije konstantno menjaju, a da partokratska filosofija sve vreme opstaje i dobija na snazi. Masovno usvojen mentalitet laži je, istovremeno, glavni razlog zašto svim strukturama moći, bilo onima sa levice ili desnice, režimu ili opoziciji, smetaju ljudi koji svedoče istinu.
Vratimo se sada na trenutne događaje u Srbiji i primenimo zaključke do kojih smo došli. Primarni inicijator ogromne društvene krize, koja svakim danom preti da preraste u građanski sukob neslućenih razmera, je tragična pogibija ljudi u Novom Sadu i težnja da se ovaj događaj do kraja ispita, da pravda bude zadovoljena i da se uvedu važne sistemske promene. Istovremeno, katalizator krize je višemesečno nezadovoljstvo nakupljeno zbog litijumske kontroverze, koje je dodatno doprinelo masovnosti trenutnih protesta. Da ne bih bio nedorečen u stavu, reći ću sasvim otvoreno: smatram da studentski protesti imaju realan osnov svog pokretanja i da su temeljne reforme u sistemskom smislu za koje se studenti zalažu apsolutno neophodne. U tom smislu, studentima svaka čast na odvažnosti, težnji za istinom i pravdom, kao i delatnom osećaju društvene odgovornosti. Istovremeno, da bih bio potpuno dorečen u stavu, dodaću i ovo: jednako smatram da postoji realna opasnost da studentski protesti budu izmanipulisani od strane ljudi koji nisu ni studenti i niti ih zanima istina i pravda. U prilog te teze govori i činjenica da, dok završavam ovaj tekst, sa više strana dobijam poruke vezane za skandaloznu predstavu u kojoj je Srpska Pravoslavna Crkva na krajnje primitivan način izvrnuta ruglu, a zastava Srbije (koja na sebi nosi Časni Krst) brutalno oskrnavljena, pri čemu se inspiratori i organizatori tog čina kriju iza studenata i njihovog protesta. To je sasvim dovoljan razlog da se srpski studenti jasno i glasno ograde od svih ličnosti koje mrze i srpsku Crkvu i srpsku državu, kao i da dobro obrate pažnju na delovanje struktura moći koje su van naše države, a imaju svoje interese na ovim prostorima. Ako o tome ne budu vodili računa, može se (ne daj Bože) desiti da budu iskorišćeni na sličan način na koji je partizanski pokret otpora izmanipulisan na kraju rata od strane komunističkih revolucionara i partijskih komesara.
A kako smo opet došli do nezaobilazne teme smrdljivih tragova komunizma, postavio bih pitanje najpoznatijim borcima i „borkinjama“ za građanska prava u našem društvu: zašto ste sve ove godine zaboravili nevine civile na čije glave su se obrušavale ideološke „nadstrešnice“ tokom komunističke tiranije? Podsetio bih da smo, kao država, sa sistematičnim prebrojavanjem i imenovanjem žrtava komunističkog terora posle 1944. godine počeli tokom 2009. godine, i to pokrenuti najvećim delom činjenicom da su Evropski parlament i Savet Evrope prethodno doneli preporuke za sve evropske zemlje koje su bile pod komunizmom, a imaju želju da se pridruže EU. Preporuka EU je bila sasvim jasna: neophodno je ispitati sve zločine koje su totalitarni režimi izvršili nad civilima u odnosnim državama. Široj javnosti je, pritom, poznato da je državna Komisija kojoj je povereno istraživanje na tom polju, radila u veoma teškim uslovima i da je doživljavala stalne opstrukcije, čak i od jedne političke partije koja je bila koalicioni partner vlasti. No ako su neki političari iz čisto ideoloških razloga kočili rad ove komisije, zašto najmoćnije građanske inicijative do dan danas nisu dale podršku da se popišu sve komunističke „nadstrešnice“ i imenuje svi nevino stradali radnici, privrednici, lekari, profesori, studenti, sveštenici…?
Narod koji je sebi dozvolio da u njegovoj matičnoj državi gotovo svuda postoje neobeležene masovne grobnice nevinih žrtava (čak i ispod nekih velikih sportskih stadiona), nema izgleda za boljitak ukoliko od Boga ne zatraži oproštaj, a od sebe samog istinu, punu istinu i ništa drugo do istinu. Ukoliko tu realnost ne vidimo i u odnosu na nju se u ovoj kriznoj situaciji ne procenimo, protesti neće doneti boljitka i u konačnoj liniji opet mogu poslužiti za ostvarenje principa „sjaši Kurta da uzjaše Murta“. Izrazito je, dakle, važno da kao društvo imamo potrebu za celovitom istinom, na nepristrasan i temeljan način. U tom pogledu, kriptokomunizam je prva barijera koju treba srušiti. Nažalost, nisam siguran da će se to i desiti jer kriptokomunistička logika u nekim temama objedinjuje nepomirljive protivnike u našem društvu. Navešću jednostavan primer. Naime, sasvim je jasno da postoji unison stav vladajućih političkih faktora u Srbiji, opozicionih aktera sa levice i najmoćnijih nevladinih organizacija da takozvana Kuća cveća treba da ostane to što jeste. Ako je već tako, zašto se onda, u ime istine i pravde, njen ambijent ne proširi kamenim tablama na kojima će biti uklesana imena svih Beograđana koji su stradali pod „nadstrešnicama“ Brozovog režima? Utvrđeno je, komisijski i zvanično, više desetina hiljada imena civila koje je taj režim brutalno pobio po principu prekog suda, i to posle izgona nacista iz države – koji je razlog da ta imena ne stoje urezana na zidovima pomenutog toponima, upravo u ime istorijske istine? I zašto se upravo danas, kada sa punim pravom tražimo pravdu za nevino postradale ljude u Novom Sadu, prethodni zahtev makar usputno ne pojavi od strane neke veće NVO ili poznatog intelektualca sa levice? Razlog je jednostavan: među korifejima takozvanog levo-liberalnog građanskog sektora u Srbiji nema ljudi koji beskompromisno zahtevaju istinu kao glavnu vrednost, već su i sami ili ideološki usmereni ili interesno podređeni (ili oboje). Drugim rečima rečeno, taj sektor nema autentične svedoke Istine – ukoliko grešim u svom zaključku, voleo bih da me neki od drugosrbijanskih korifeja demantuje i javno podrži inicijativu koju sam naveo.
Sve napred rečeno govori da uopšte ne treba da nas čudi to što kao narod u poslednjih nekoliko decenija konstantno upadamo iz krize u krizu. Isto tako ne treba da nas čudi to što nas konstantno optužuju da smo zločinci, iako smo doživeli etničko čišćenje u Hrvatskoj, još uvek se borimo za elementarna prava u Crnoj Gori, a na teritoriji svoje sopstvene države (Kosovu i Metohiji) nas svakodnevno gone kao divljač. Zar ne vidimo razlog mističke prirode za takvo stanje? Bar za nas koji smo pravoslavni hrišćani tu ne bi smelo biti nedoumice jer je jasno da Bog dopušta da nam drugi nanose nepravdu zato što nismo spremni da se temeljno obračunamo sa lažima i da se kao narod vratimo Istini. U tom smislu, ukoliko nas novosadska tragedija ne pokrene da temeljno razrešimo dileme oko svih tragičnih „nadstrešnica“ koje su do danas padale na glave građana Srbije, bilo koje da su vere i nacije, sigurno nećemo postići ozdravljenje društva i po ko zna koji put ćemo staviti flaster na ranu koja nije očišćena kako treba, a agonija će se dalje nastaviti sa nekim drugim akterima.
Istina, puna istina i ništa drugo do istina – to je jedina terapija koja može isceliti naše lažju obolelo društvo. To je jedini put našeg izbavljenja iz dubioze u koju smo upali. A metod je jednostavan i lako primenljiv već na mikrosocijalnoj ravni: svako od nas, gde god da je i šta god da je, treba da govori istinu. „Krivo sedi, pravo reci“ – pa kud puklo, da puklo. To podjednako važi i za političare jer među njima posebno treba da bude (i verujem da ima) istinoljubivih ljudi. S tim u vezi, setimo se priče po kojoj je čuveni srpski multipotencijalista druge polovine 19. veka, arhimandrit Nićifor Dučić (koji je pored crkvene službe bio i vojvoda, pisac, istoričar, akademik, narodni poslanik…) izgubio svoje poslaničko mesto u trenutku kada je glasao za neki predlog opozicije, samo zato što mu se taj predlog dopao i što ga je smatrao opravdanim. Drugim rečima, kao poslanik vladajuće većine podržao je predlog opozicione manjine, i to bez ikakvog interesa, „preletanja“ ili neke zadnje namere – učinio je to isključivo zato što je smatrao da je predlog dobar. Vidimo da je već tada to značilo gubitak političkog položaja i stečenih privilegija, ali je zato Nićifor Dučić, zbog svog čelik-karaktera, ušao u istoriju i do dan danas ostao upamćen. I pamtiće se dok je srpstva.
Težnja za Istinom je glavni razlog zašto su pogotovo danas značajni autentični srpski intelektualci koji nemaju dlake na jeziku – oni daju primer šta znači biti čovek čvrstog karaktera. Istovremeno, takvi ljudi su „terapeuti“ u procesu ozdravljenja našeg društva jer svojim primerom, koji se svodi na svedočenje istine po svaku cenu, predstavljaju lek za društvo koje je višedecenijski uronjeno u laž. Jedini veći društveni terapeuti su sveti Božiji ugodnici, a njih, avaj, kao da je nestalo u našem vremenu. Pomagaj Gospode jer nesta svetih (Ps 12, 1), tužni je vapaj našeg pokolenja…*
U jevanđelskom začalu u kome se opisuje trenutak kada je Gospod naš Isus Hristos predan judejskim prvosveštenicima, i kada ga, okruženog književnicima i starešinama, ispituju, lažno optužuju i udaraju, postoji zanimljiv detalj koji Apostol Jovan dva puta pominje, a tiče se Apostola Petra, koji je stajao napolju, posmatrao iz daljine šta se dešava i grejao se pored nekog ognja koji beše naložen (sr. Jn 18, 18-25). Pomenuti događaj me je podsetio na činjenicu da smo, po ljudskoj slabosti i „straha radi judejskog“ (up. Jn 20, 19), tako često skloni da se „grejemo“ u toplini svoje privatnosti dok se neko „mrzne“ u javnosti. Možda je to razlog zbog koga, kao srpski pravoslavni sveštenik, nisam više mogao gledati decu koja na ciči zimi stoje po ulicama sa transparentima u rukama, a da ne ispišem ove redove koje će, verovatno, podržati izrazita manjina, a sasvim sigurno ih neće podržati politička elita (ni vlast ni opozicija). No tekst svakako nisam pisao sa ciljem da se bilo kome dopadnem (ponajmanje strukturama moći), već da kažem istinu, onako kako je, kao sluga Boga Živog i Istinitog, lično osećam.
A što se tiče našeg brata u Hristu Gospodu, gospodina Emira Kusturice, sa čijim primerom sam počeo tekst… Ljudi poput njega, koji imaju stručni autoritet i odvažnost da otvoreno kažu šta misle, neizmerno su važni u svetu koji se svikao na razne simulacije i simulakrume. Oni su, istovremeno, i dragoceni kapital sa kojim iznova možemo izgraditi Srbiju, onakvu kakvu su naši slavni i požrtvovani preci sanjali, za nju se borili i svoj život polagali. S tim u vezi, prota Darko Đogo onomad napisa da Kusturici ne treba naša pomoć i podrška, zbog napada koji su usmereni na njega. Tu se potpuno slažem sa ovim (kao što mu samo ime kaže) darovitim srpskim sveštenikom. Na njegovu konstataciju bih samo dodao: profesoru Kusturici naša podrška zaista ne treba, ali zato našem društvu njegova podrška itekako treba.
I ne samo njegova, već i podrška svih ljudi kojima je Istina, a pre svega, Ipostasna Istina –Hristos, najveća vrednost.
Jer Istina je ta koja oslobađa (sr. Jn 8, 32).
Uoči Savindana, leta Gospodnjeg 2025.
Prezviter dr Oliver Subotić
