Најновије (јучерашње) пријетње Зукана Хелеза нису никакав инцидент. Зукан Хелез, Рамо Исак, људи које понекад пречујем у сарајевским кафићима а који броје дане Српској и сањају да заврше запоЋето… Пријетње и пројекције (српског) страдања – као да оно не би довело до свеопштег јада и чемера… Оне су прије правило и то свакодневно које, опет, нешто говори. Укратко: рат је очигледно прихватљива опција за Сарајево. Тренутна дешавања у Украјини чине српски народ предметом политичког а можда и војног притиска, будући да нас колективни Запад посматра засад као политичко острво православног Словенства које још нису сасвим окупирали а Зукан и зукани се надају да ће нас посматрати и као окружену дивизију. Дакле, како старо правило каже: пријети се ратом онда када се рачуна да се пријетњом и самим ратом нешто може постићи. Зато мислим да те ријечи треба схватити озбиљно. У том смислу, ово није никаква псеудо-научна алаиза ратних сценарија (о чему је др Небојша Вуковић писао у одличним анализама на Новом Стандарду). Ово је један покушај претресања сопствених и туђих илузија које нас могу скупо коштати уколико стварност на вријеме не погледамо и другачије. Нема, ваљда, потребе да истичем да ни као човјек а нарочито као родитељ не желим рат а осјећам и извјестан страх од њега. Но то што ја осјећам не значи да ће оно непријатно да оде од мене или мог народа.
Најприје, рационално би било да размислимо о разлозима за мир и рат. И једно и друго стање нису трајне тековине цивилизације већ промјењива стања у којима тече политичка и свака друга борба између заједница с тим што се оне труде да постигну што је могуће више са што мање страдања за себе (не и за друге). Када једна заједница процијени да нема другог начина осим рата или да ће јој рат донијети максималан учинак уз минимално страдање, она прибјегава рату а показало се да „просвјећени човјек“ 21. вијека није ништа мање склон рату од онога раније. Уосталом, увјерење да је цивилизација дошла до тренутка када је рат немогућ дословно нас прати од почетка 20. вијека и представља саставни дио динаиме тј увертире у свако огормно страдање човјечанства – са њим је почео Први свјетски рат, а затим су се људи деценијама уљуљкивали да човјечанство није довољно глупо да би поновило опет исту грешку. То што данас постоји атомско наоружање такође не значи ништа – људи су након проналаска експлозива и бездимног барита рачунали да нико није луд да гурне милионе војника у смрт на почетку ХХ вијека. Дакле, претјерано повјерење у памет човјечанства и доборту сваког човјека не брани од рата. Ни друга крајност није смислена: свако ко мисли да су „они други“ „спремни за рат“ и „само мисле о рату“ – још ништа не зна и не може да зна. Ратови се дешавају у најтамнијим куцима људске душе а као своје наличје донесу и солидарност у страдању и жртвовање, али технологија рата не подразумијева ниједно есенцијалистичо рјешење – поимање прма коме рат проистиче из „зле“ суштине „оних других“.
Читав овај увод је неопходан да бисмо схватили да не помажу самозаваравајуће пароле типа „данас се никоме не ратује“ , „нема нико дјеце за рат“, „људи нису спремни за рат“. Најприје: никада никоме није тек тако до ратовања. Смијешно је, бесмислено и незрело размишљати да је узорк рата проста досада или “вишак дјеце”. Да ратови почињу због ентузијазма неке популације да се ратује – ниједан не би почео или би трајао до прве велике битке са масовним губицима. Лако је размишљати о сопственим прецима па и о прецима „оних других“ као о напаљеним глупацима али тешко да је било ко у СФРЈ 1989 могао размишљати да ће рат почети – и то, да подсјетимо, у Словенији – а у прољеће 1999. нико у Београду није могао да замисли да ће због окршаја наше полиције и тзв ОВК него бомбардовати болнице и мостове по Београду. Природно је то да се људи буне против нелогичности рата али то не отклања ратну опасност. Рат се дешава и уводи као опција изван наше воље. Успут, врло ријетко се ствар дешава тако да је могућ неки “ћирибилибела” (“ако се сутра зарати…”) – “кулирање” или просто бијег. Један дио становништва успједне да побјегне, али оргоман дио то не може (као што видимо на сваком попришту данас и увијек). Оно што често чујем: “ја ћу први побјећи” подразумијева не само вољу да се бјежи већ и начин тј могућност бјежања. А она увијек не постоји. Тачно је, међутим, да је за останак људи на некој територији неопходна и њихова љубав према том комаду земље, процјена да само ту могу да живе или да им је исувише трауматично да негдје иду као и способност неке државе да им обезбједи минимум неких друштвених функција. Без националне мобилизације али и принудног лова на људе Украјина не би издржала много. Дакле, илузија о бијегу и то бијегу на Запад, у калифорнијске осунчане заливе или бар њемачке богате индустријске градове – то је само још један сњешко наше средње и радничке класе. Но не бива то тако.
За почетак рата неопходни су: политичка воља да се рат негдје оствари, материјални ресурси да се он оствари и медијскп-симболички апарат да ту акцију подржава. Просјечан становник СФРЈ није могао чак ни 1988. замисли себе као свједока или учесника будућег рата. И ствар није започела ни у Книну, ни у Пакрацу већ политичком сецесијом СР Словеније а затим лаким сломом ЈНА у најсјевернијој републици. Дакле, СФРЈ је укинута политичком одлуком за коју је словеначко руководство имало подршку Запада, да би тек онда била размонтирана и препуштена ратној судбини. Ратови нису самозапаљиви процеси. Ни данас зато не помаже процјена да ли се “некоме ратује” већ да ли колективни Запад може имати користи од неке прекомпозиције политичке архитектуре коју је сам (као и прве двије Југославије) створио.
Иначе, већина људи је навикло да размишља о рату данас као о репризи онога што се десило некада раније. Рецимо, Јерменија је тако изгубила Арцах: није дошло ни до какве репризе конфликта из деведесетих већ до једне сасвим нове врсте рата. „Нема опште мобилизације“, „нико не служи војску“, „данашњеи човјек воли исувише живот да би ратовао“ – све то подразумијева старе, ЈНА – ВРС – ВЈ – ХВО – АБиХ парадигме које су данас одавно превазиђене. Данас заиста нема више тих и таквих војних ефектива али има других, ефикаснијих и мање захтијевних за операцију (дрон тј квадрикоптер је управо то ново лице савременог ратовања). Ратови заправо и личе на оне претходне али се од њих значајно и разликују. У том смислу на глобалном плану постоје и запањујуће сличности и разлике. Нико не може да зна на шта би нуклеарна апокалипса заиста личила, осим што можемо претпоставити да би осим енормног страдања довела и до апсолутне затрованости цјелокупне Земље. Међутим, да ли то искључује неку “мању апокалипсу”? Људи су, рецимо, прије Првог свјетског рата знали да ће проналазак динамита и бездимног барута и мобилизација милионских армија да доведе до масовног страдања, али сви су размишљали да је могуће “управљати кризом”: Аустро-Угарска да је могуће “казнити Србију” и добити још једну колонију без уплитања Русије, Русија је вјеровала да ће се Њемачка и КундК монархија повући ако им се припријети, Енгелска и Француска су се придружиле мобилизацијском упозоравању централним силама… Дакле, стара парадигма “успјешног одвраћања” и није баш тако успјешна. Да не наводимо чињеницу да је атомска бомба већ једном бачена управо у условима “ограниченог” страдања Хирошиме и Нагасакија. Дакле, неко претјерано повјерење у учење из прошлости не може да нас чини оптимистичнијим. Слично ствари стоје и на Балкану: просто је невјероватно да оружјем сваки дан звекцају представници народа који је највише страдао у протеклом рату – наших муслимана. То показује ону склиску линију између рата и мира као и бесмисленост резона да људи из ратова уче. Разлог за такво понашање више је него очигледан: сарајевски политичари се надају да ће у “другом полувремену” да обаве “незавршен посао” који би се састојао у протјеривању Срба преко Дрине и асимилацији у Бошњаке/Босанце оних који би, евентуално, остали након такве “репризе Олухе”. Та игра старог и новог у рату буди у сарајевској чаршији бесмислене наде и рачунице у којима они виде само позитивне стране: развијена војна индустрија, солидна индусријска база, апсолутна међународна политичка и медијска помоћ, способност самоорганизовања преко ерсофт клубова и осталих удружења, медијска припремљеност за рат, присуство исламистичких елемената, спремност Запада да задржи Србију да не помогне Српској – све су то важни елементи ратног рачуна Сарајева. И није да нису сасвим без резона. Но ратови, опет, никад нису само пожељне слике реалности и пројекције моћи. Питајте сваку надмоћнију војску која није постигла своје циљеве. Парадигме се наслаљају на прошлост али и стално мијењају.
Дакле, данас размишљати о рату у оквирима парадигме деведесетих таман је смислено колико и сматрати да ће ЈНА да одбрани СФРЈ од свих спољашњих и унутрашњих непријатеља. Демографски, данас нису неопходне огормне армије. То што се, рецимо, нама не ратује, исувише волимо кафу и нови стан – то не значи да неће ратовати онај плаћен и мотивисан за то.
Бесмисленост таквог резона најлакше је показати на примјеру популараних парола које повезују економско (благо)стање и способност за рат. „Неће ратовати сиротиња која ради за 500 евра“ има смисла таман колико и „неће ратовати људи јер се добро живи“. Уосталом, и једно и друго – и представа о сиромашности социјалистичке Југославије и схватање о њеном богатству – данас не објашњавају много када се говори о узроцима рата. Богати људи сматрају да неће бити рата јер им то омета уживање у благостању, људи који састављају крај са крајем размишљају о томе да немају ни снаге ни времена за рат. Но рат јесте рат јер нас прекида у нашим животима.
Ако су они економски засновани, онда је можда теза о друштвеном раслојавању као важном дијелу атмосфере која је довела до рата најприближнија истини. А – да подсјетимо – живимо времена друштвеног раслојавања. На глобалном нивоу. Дакле: било да вјерујете да смо исувише сиромашни да бисмо ратовали или да смо превише богати и паметни да бисмо ратовали – заборавите на такво самозаваравање.
Ко би онда и како ратовао? И зашто? На прво питање немам конкретан одговор који би био на нивоу поузданих података или добре анализе али могу само да кажем да постоји правило да када је Запад потребно да овдје направи рат или да увуче народе у свој већ започети рат – непогрјешиво је налазио начина да то учини. На посљетку, смисао овог записа није да изврши војну анализу већ да размотри свијет наших самозаваравања. У сваком случају не треба да се заводимо лаким сликама са есенцијалистичким приказима “злог непријатеља”. Дакле, не треба да размишљамо да неки зли муслиман или Хрват сједи и пуни оквирове муниције сам од себе. Ако таквих људи има, и даље су неупоредиво рјеђи од обичног, и доброг и лошег, сиромашног или богатог, забринутог и веселог човјека који прати вијести и труди се да преживи. Питање јесте – у ком моменту се такав човјек организује, у ма ком народу, да буде или војник или други учесник у рату.
Резолуција о Сребреници ће имати своје политичке посљееице. Какве ће оне бити – не одређујемо ми који је нисмо жељели већ управо они који су је начинили. Шта су њихови сљедећи кораци и којом динамиком ће ићи – и то је ствар спекулације а два најгора наша приступа јесу дефетизам, страх, дизање руке, паковање за Србију као и свеопшта прича о томе да је све то неважно, димна завјеса, мало медијске буке и сл. Медијска халабука се на Западу уопште није десила. Ако је медијски нешто Западу данас неопходно, то би прије, чини се, био нови рат који би заиста „покрио“ Газу на такав начин да сада САД и Иран поново постају савезници у заштити угрожених европских муслимана. Такође, смислено је претпоставити да ће политичко капитализовање Резолуције ићи ка коначном гашењу Српске. А оно је могуће у четири сценарија која ћемо (условно, наравно), назвати према сличним појавама деведесетих: нови рат, нова „олуја“, нова “Бањска” и нови „Ердут“.
„Олуја“ би подразумијевала брзо протјеривање Срба у Србију уз ангажовање велике живе силе са стране Федерације БиХ – оно чиме се обично пријети, мада и даље не постоје реалне процјене око тога шта заиста постоји као опремљено, мотивисано и обучено. Колико је реална, није сасвим сигурно, али се као против-аргумент таквом сценарију обично узима обавеза и воља Републике Србије да не дозволи нову “Олују”. Колико је такво размишљање оравдано, опет, тешко је знати у овом тренутку и историјска аналогија опет не помаже много, а помињани Вуковићев спис назначава ограничења таквог приступа. Други сценарио би био сличнији догађајима у Бањској у којима би неразмјерно већи број јединица ангажованих са стране ФБиХ а вјероватно и Хрватске подржан НАТО-ом наишао на неки самоорганизовани отпор без значајније подршке већих јединица и Србије. Иначе, прије неколико дана је, на једној свечаности, грчки официр ЕУФОР-а „умирио“ окупљене српске пријатеље увјеравајући их да не треба да се брину јер „ако они крену да се отцјепљују – добили смо команду да им то не дозволимо“. Да ли је Хелен био „блесав“ или је баш требало да „у забуни“ пренесе такву поруку, можемо само да погађамо. „Ердут“ би подразумијевао тзв „мирну реинтеграцију“ тј увођење власти под контолом Сарајева као ефективних господара Српске а рат би био рат – сценарио огромног страдања у коме би из ФБиХ и Хрватске настојали да нанесу ненадокнадиве губитке Српској а Српска би пружила отпор довољан да се (опет) избори за своје постојање, што је немогуће без помоћи и других актера. Дај Боже да се не деси ништа од наведеног и да све остане на изнуривању живаца и подизању тензија (успут: умно ограничен човјек је склон медијсим и идеолошким матрицама и прављењу симетрије па се често чује да “националисти” свих боја и укуса “траже рат” па би све прошло само да није “национализма” – иако не постоји ниједан српски националиста данас који тражи ма какав рат или ма какву “Велику Србију” – пријетње “тракторијадом” долазе не због “србовања” већ због постојања српског народа неспремног да се претопи у “босанску политичку нацију”, “црногорску политичку нацију” или “хрватску политичку нацију”).
Шта наше власти мисле о реалним шансама за ратни сценарио и да ли уопште мисле – ја не знам. Медијски гледано, инсистира се на „мирном раздруживању“ и понавља да „рата неће бити“ што само по себи може бити двосјекли мач. Наравно, не треба изазивати панику јер су године па и деценије прошле у слуђивању становништва и најмање нам треба ратна психоза. Са друге стране, јавност у ФБиХ већ се одавно спрема за Хелезове и Исакове сценарије који су тамо нормализовани као што је за вријеме ДПСа било сасвим у реду пријетити Србима у Црној Гори протјеривањем у Србију. Претјерана пацификација сопственог становништва није баш ни тако сретно рјешење (о чему добро свједочи Русија у којој се људи и даље питају шта се то десило 2021, будући да се о Донбасу практично није ни говорило). Но чак иако (Богу се молећи) засад не буде никаквог страдања, нормализација ратне реторике у Сарајеву већ је постигла једно неповратно отуђење између Бошњака и Срба. Не познајем ниједног Србина који данас жели да муслимански свијет просто нестане са нашег хоризонта а сваки дан, чак и у коментарима обичних људи, чујем као „нормалан“ резон: коме није до Босне (какву ми желимо) – или под земљу или у Србију! А то је усташка „логика“. На тој клацкалици у човјеку између бића које не жели рат и бића које би некоме одређивало гдје и како има да живи – ту негдје се дешава та екплозија уништења, страдања, мобилизације за „обрачун“.
Какве су српске реалне војне опције и потенцијали – такође није моје да знам. Стари официри ми понекад нешто кажу али се све своди на опште увиде или на трагу тога да ће Србија да нас брани и да згази сваку агресију ка Српској или сасвим супротно: „у ФБиХ су се спремали, има да нас згазе за секудну“. Шта је приближније истини и да ли неко заиста рачуна и планира – не знам, али не волим претјеривање ни потцјењивање, ни дрчност ни дефетизам. Понекад ми у Српској кажу да је кључ свега – политика што није сасвим бесмислено али није ни цјеловито објашњење. Јер политика јесте рат другачијим средствима као што је рат такође политика уз максимално људско страдање. Но да ли је само политичким маневрима могуће заобићи судбину – остаје право питање. Интервју Џефрија Сакса ваљда и слијепцу оцртава начин на који је Запад склон да води “политику” – кроз ратове. Бомбардовати или окупирати један народ нема много везе за политичким маневрима, чак ни са културном сервилношћу. Година деведесетих није постојао народ на планети више жељан Запада него што је то био руски. Кока кола је била важнија од причешћа а “Прохујало са вихором” се гледало десет дана за редом у крцатим московским кинима. Андреј Козирјев је “мудро” изјавио да “Русија нема своје националне интересе него је њен интерес оно што жели Запад”. Па и таква Русија (или управо зато што је била таква) и даље је била посматрана као непријатељ кога треба сломити. Ако је воља најважнији чинилац и политике и рата, онда воља да се Русија сломи макар свијет нестао расте код глобалистичке сатанистичке елите из дана у дан – у мјери у којој један Виктор Орбан говори о европском “ратном возу без кочница” са којег жели да откачи “мађарски вагон”. Како ствари стоје код нас? Зашто Зукан Хелез управо жели да се закачи на тај исти воз рачунајући да ће, макар као рукохват на неком вагону нешто профитирати? И говори ли нам то нешто о потреби да и сами будемо најбољи на свијету, на златној средини између неоправдане дрчности и потуњеног дефетизма, између илузија и страхова, између себељубља и безнађа? Требало би да говори. Низ задатих удараца високо је подигао главу свима који пријете Србима, Српској и Србији. Знам да су догађаји у Бањској сугерисали много коме могућност да ће Србија да посматра нијемо војни сценрио у коме локалне снаге иза којих стоји НАТО елиминишу неки српски „војни“ отпор. Но опет ваља напоменути да историја није само репризни програм за пожељним измјенама а прецјењивање противника скупо је коштало нас Србе у свакој прилици али може скупо коштати и оне који нас потцјењују. Као што напоменусмо, будући сценарио неће зависити само од нас или ће зависити најмање од нас, бар у почетку. То, међутим, колико и како можемо да пружимо отпора, зависи од нас. Знам само једно: жеља да нас ова чаша заобиђе не значи ништа ономе ко нам је ту чашу намијенио. Пред њом, опет и опет, у руке нам ваља узети Свето Писмо, молитвеник и Горски вијенац.
