Прошло је 27 година од потписивања Војнотехничког споразума у Куманову, којим је 10. јуна 1999. године окончана НАТО агресија на Савезну Републику Југославију и започето повлачење Војске Југославије и српске полиције са Косова и Метохије.
Према одредбама Кумановског споразума, до 15. јуна 1999. године са простора Косова и Метохије повучене су све јединице Војске Југославије и Министарства унутрашњих послова Србије. За историју су остале забележене слике дугих колона тенкова, транспортера, камиона и других војних возила која су се кретала према централној Србији, носећи заставе тадашње Југославије.
Многи војни аналитичари годинама су указивали да се српска војска повлачила организовано и у борбеном поретку, што је изненадило и део представника НАТО-а који су очекивали знатно веће губитке након 78 дана непрекидног бомбардовања. Повлачење је извршено у складу са политичким договором којим је окончан оружани сукоб и омогућен улазак међународних снага КФОР-а у покрајину.
Тиме је стављена тачка на НАТО операцију започету 24. марта 1999. године. Током 78 дана бомбардовања страдали су припадници војске и полиције, али и бројни цивили. Разарана је инфраструктура, гађани мостови, фабрике, болнице, медијске куће и друга цивилна постројења широм Србије и Црне Горе.
Док је за многе грађане престанак бомбардовања значио олакшање и крај непосредне ратне опасности, за велики број Срба на Косову и Метохији тај период означио је почетак нове неизвесности. Одмах након повлачења државних снага почеле су масовне миграције српског становништва из бројних градова и села широм покрајине.
Колоне избеглица кретале су се истим путевима којима су одлазиле војне јединице. Хиљаде породица напустиле су Приштину, Призрен, Пећ, Ђаковицу, Урошевац, Вучитрн и многа друга места, страхујући за своју безбедност након доласка међународних снага и јачања албанских оружаних формација на терену.
Међународне снаге КФОР-а добиле су мандат да обезбеде мир и заштите све заједнице на Косову и Метохији. Међутим, бројни Срби сматрају да та мисија није у потпуности испуњена. У годинама које су уследиле забележени су бројни напади на српско становништво, отмице, убиства, паљење кућа и уништавање православних светиња.
Посебно тешко сећање остао је мартовски погром 2004. године, када су у таласу насиља страдали људи, уништени домови и оштећени бројни манастири и цркве Српске православне цркве. Тај догађај и данас се сматра једним од најтежих удара на српску заједницу након завршетка рата.
Упркос свим изазовима, значајан број Срба остао је да живи на Косову и Метохији. Посебно у српским срединама на северу покрајине, у Штрпцу, Грачаници и другим енклавама, становништво је наставило живот у сложеним политичким и безбедносним околностима, настојећи да сачува своје институције, културу и идентитет.
И данас, више од две и по деценије након Кумановског споразума, Косово и Метохија остају једно од кључних државних и националних питања Србије. Док се међународне и регионалне прилике мењају, сећање на јун 1999. године и даље има снажно место у колективном памћењу српског народа, као подсетник на рат, страдања и историјске промене које су обележиле крај 20. века на Балкану.
